„Znaš koliko ja imam godina? Četiri“, upitao je i odgovorio Aleksa vlasnici apartmana Nikolas u Paliću gde smo odseli.
Pošto sam automatski slagao pri razgovoru o smeštaju i na pitanje „koliko dete ima godina“ odgovorio da ima tri i po, (pretpostavljajući da što je manje dete sledi veći popust) pretrnuo sam. „Imaćeš četiri za koji mesec, dobro, ulazi u sobu“, procedio sam polako crveneći.
Delovalo je da smo se izvukli.
Ali mali Vuk Branković se otima i u skoku gazdarici unosi tri prsta u lice dreknuvši: „A ako me neko ovde pita, onda imam tri…“
Sad već crven kao bulka, plaćamo ženi smeštaj i ulazimo u sobu. Kroz glavu mi prolazi scena kako sam ja bio odgovoran lažov, kad me tetka vucarala za sobom po vojnim odmaralištima, uvek sam je zvao mama, i bio bar godinu dana mlađi. Iznerviran optužio sam ženu da je ona kriva što sam ja slagao za godine. A ionako smo imali jeftin smeštaj, 1.000 dinara noćenje po osobi. Deca do dve godine ne plaćaju smeštaj, a za starije dete (do 12 godina) se… >>>