“M O N T B L A N C ‘98″
Ovaj put se odigrao pre devet godina. Ipak, vrlo je zanimljiv i poucan narocito za avanturiste koji bi se uputili u osvajanje najviseg vrha Zapadne Evrope.
Od 17. do 27. jula 1998. godine PD “Pobeda” iz Beograda je išla na jedan od svojih čuvenih “velikih puteva”. Nakon obimnih prirema koje su trajale bezmalo godinu dana četrdeset planinara je krenulo u osvajanje Alpa. Put je kasnio dva dana zbog problema oko dobijanja viza.
Po planu, prošli smo Mađarsku i uputili se ka podnožiju Grossvenedigera. Nameravali smo da se popnemo na ovaj, drugi po visini, vrh u Austriji. Želeli smo da vidimo rezultat svih naših priprema, proverimo uigranost neubičajeno velike grupe kao i da se aklimatizujemo za veće visine koje su nas očekivale na Mont Blanc-u. Nakon provedene noći u kampu ustali smo u 3 sata ujutro, spremili se pod svetlošću čeonih baterijskih lampi i krenuli. Jedan deo puta prešli smo našim autobusom, a zatim, po grupama taxi-kombijima do visine od 2161 m i doma “Johannishutte”. Odatle smo pošli na uspon oko 6 sati ujutro. Posle nešto više od dva sata hoda stigli smo do… >>>
KOME TREBA PLAN
Naučila sam da planovi imaju samo jednu ulogu: postoje da ne bi bili poštovani.
Nakon skoro cjelodnevne posjete Veneciji, u subotu, Gago i ja, pa smo još uključili u tu priču i Lakija, Gagovog brata, druga, prijatelja, razmotrasmo, ne vala hiljadu, ali dva plana za nedjelju. Da bismo trošili novac slađe, odradili smo skupa petak veče u restoranu Osteria Al Ponte kod Fida, našeg saputnika iz Podgorice, gdje Gago inače radi vikendom. I dobila sam prvu platu za privremeni rad u inostranstvu! Nisam je dobila za ništa, da se razumijemo, već sam se lijepo oznojila perući suđe. Perem ja i doma, ali nikad zaista tolike količine posuđa, tanjira, zdjela, šerpi, kašika, viljušaka… Bilo je tu i ljuštenja krompira, čišćenja ribe, školjki, gambora… Svega. Radili smo pet sati, koliko je trajala večera. Dnevnica mi za tih pet sati bijaše veća nego osmočasovna u Podgorici. No… ne žalim se :-) And… ako neko ima kakav restoran, neka mi ponudi vikend posao. Odlično perem suđe!
Preporuka: Osteria Al Ponte, Tiezzo, Pordenone, Italijahttp://www.fidochef.com
Ocjena (od 1 do… >>>
Majka je verovatno preko noći izmislila Ohrid, kako bi u taj jezerski grad krenuli oni koji neće ići na Dugo putovanje. Svi smo se užurbano spremali jer je put bio blizu. Requiem smo obnovili dvaput, što je bilo dovoljno da razbije učmalu habanersku atmosferu. A Mocart bi verovatno pokrio uši i vrisnuo da su ga poslali na našu probu da da komentar. No, šta hoće, niko nije savršen – pa i on je umro na sred Requiema.
Smrklo se i krenuli smo. Koferi su se ušuškali u Lastinoj postelji, a vlasnici su im odozgo pevali uspavanke. Neko im reče: „Stoko!“, pa se malo utišaše. I ja sam bio posustao. Prva glava nije išla sa nama, pa je verovatno Svepazeći naredio: „Pripremite pasoše!“ I tako uđosmo u Poranešnu jugoslovensku republiku. Ne znam šta se sve zbilo, probudio sam se posle Velesa. Penjali smo se ka mestu zvanom Pletvar, na gotovo hiljadu metara, a onda se spuštali ka Markovom gradu – predeli kao iz Odiseje 2001, dušu dalo za scenografije Mančevskog, a ovaj je to znao da iskoristi (e, a da l’je i on tu sačekivao… >>>
