Kao buduća pedagoškinja, koju zanima upotreba pozorišnih tehnika u obrazovanju, bilo mi je sasvim logično da se prijavim za omladinsku razmenu na kojoj će tema biti «Pozorište u obrazovanju». U Albaniji? Još luđe iskustvo! Delovalo mi je tako egzotično i nisam pomišljala na neprijatnosti jer je na takvim događajima sve unapred organizovano.
Moji roditelji su prvo malo zinuli, a zatim se složili (mama je gledala kada je Vesna Dedić radila reportažu sa glumcima Narodnog pozorišta koji su gostovali u Tirani, i sve je prošlo okej, tako da je bila sigurna da svi glumci bezbedno borave u Albaniji). Dobro, nekad Španija, nekad Albanija.
Onda su rodbina, porodični prijatelji i deo mog društva, prvo u sebi, a zatim i glasno, počeli da preispituju šta nama fali, jesmo li poludeli, hajde dobro, jadna Jovana, ali ti roditelji da je tako puste… Kao da ja idem da rešavam kosovsko pitanje… I kao da na čelu nosim zastavu.
Gunđali svi i čudili se ljudi, ali mi se spremismo za put. Došli na aerodrom…. >>>