Tekts koji sledi nije moj. Prenosim ga u neizmenjenom obliku sa jednog sajta, a svima preporučujem da ga pažljivo pročitaju i da, na kraju, pogledaju fotke koje sam na Staroj planini snimio ovog leta. Zaista se pitam da takvo prirodno bogatstvo mora da bude narušeno? Da li je moguće da Stara planina ne može da doprinese lokalnom razvoju i na neki drugi način, a ne samo izgradnjom megalomanskih hotelskih kompleksa i ružnim žičarama? Razmislite o tome…
“Beograd — Na Staroj planini gradi se najveći planinski centar u Srbiji u koji bi trebalo da se uloži više od 500 miliona evra.
Dok žitelji tog ekonomski nerazvijenog kraja u tome vide jedinu šansu za bolji život, Zavod za zaštitu prirode upozorava da se gradnja obavlja mimo zakona i da najvećem zaštićenom prirodnom dobru u Srbiji preti uništenje. Prema master planu za izgradnju ski-centra „Babin zub“ na Staroj planini, na ovom mestu nići će hoteli, žičare, ski-staze.
To znači da ce najveće prirodno dobro u Srbiji… >>>

Teskoba! Ima li bolje reči za taj čudan osećaj, koji se roji u stomaku, posle skoro dva sata provedena u tmastom kolopletu podzemnih hodnika Petrovaradinske tvrđave? Dok miris vlažnih ciglenih zidova izaziva nozdrve, oči žedno traže makar tračak prirodne svetlosti, a žućkasti sjaj baterijske lampe na izdisaju treperi u tmini, glava ima samo jednu misao… »Vodi nas gore, majstore!«
Vodič - entuzijasta, zaljubljenik u tajne Đavinih pothodnika, Ladislav Pintač, tek ponekad okrene svoju lampu ka nama, proveravajući da li smo dobro i nastavlja da glavinja kroz niske hodnike.
- Hoćemo napolje? - pita odjednom.
Konačno! Sve i da smo slepi miševi, ovolika tama bi nas nagnala na paniku. Sreli smo ga nekoliko sati ranije zbog priče o velikim količinama smeća koje ljudi godinama bacaju u podzemne hodnike, o vandalima koje istorijsko blago uništavaju sprejevima u boji, farbama, vatrom… Pokazujući razvaljenu kapiju na ulazu iza Muzičke akademije i Jelisavetinog bastiona, Ladislav kaže: “»Ovo je tek… >>>

„Naša zemlja je tako mala, a tako velika…“, reče jedan moj drug na jednom od putovanja po Srbiji, i to onom istočnom delu. I zaista, koliko god izleta postojalo u ponudama planinarskih društava, trebalo bi biti bar deset puta inventivniji, da bi se bar malo zašlo i u neke nedirnute predele, koji i te kako napajaju planinarske apetite. Neki su malo dalje, bar za nas ovde u Beogradu, pa je možda to razlog što ih tako nepravedno zapostavljamo, ali mnogi drugi i pored blizine nisu prisutni u planinarskim godišnjim kalendarima. U nekim regijama nema drugih objekata osim lovačkih domova, što opet predstavlja, po meni bespotrebnu prepreku za ljude „naše fele“, jer bi mogao postojati dogovor između lovačkog i planinarskog saveza, da njihove objekte možemo koristiti i mi – lovci sa fotoaparatima, i ako ne donosimo profit pucanjem u bambija. Ali, to je već u domenu politike…. >>>

Nekada davno, u klisurastoj dolini rečice Perast, nahodio se veliki pećinski sistem, od koga su danas ostali tek tragovi. Jedan od njih, kao lučno izvijeni prirodni kameni most, zaštićen je kao spomenik prirode – prerast Samar. To je tek prvi utisak na putanji od 15 kilometara, kojom sam želela da obuhvatim neke lepe stvari. A tehnički problemi su nastajali mnogo pre nego što smo se uopšte tamo uputili, kada je šoferu trebalo objasniti GDE ustvari idemo i gde treba da nas sačeka.
Jer zaista, radi se o „bezimenom“ mestu, negde u predelu tromeđe između Homolja, Dubašnice i Južnog Kučaja. Idući putem Žagubica – Bor, od Borskog jezera skreće se desno i staje se tačno na dvanaestom kilometru puta, gde se osim par pojata sa leve, nalazi i jedno prelepo stablo, raskošne, sferične krošnje na livadi sa desne strane puta. Samo to i ništa više. Četiri kilometara dalje, na tom istom putu, autobus je trebao da nas sačeka, na kraju naše kružne šetnje.
Izašli smo dakle… >>>

Homolje, to fenomenalno parče istočne Srbije, koje kao da spava, ušuškano u svoja prebiblijska verovanja, još od antičkih vremena, ako izuzmemo Dragaševićeve putopise. Idealna mreža transverzala po gotovo svim grebenima njegovih blago zatalasanih vrhova; prelepe rečne doline čiji tokovi sijaju liskunom pod suncem, i još lepše šume što prekrivaju vulkanske masive, bogate rudom, koje su možda u ovo vreme buđenja prirode i najpodesnije za lepo, napajajuće pešačenje. Uputivši se preko Požarevca ka Kučevu, naše odredište je bilo samo središte „srpskog El Dorada“. Neresnica, Kučajna, Blagojev kamen – sve su to toponimi, poznati po nalazima zlatnih žila, a ispirački zanat nešto od čega i danas neke porodice žive. A da je to „hleb sa sedam kora“, imali smo prilike da vidimo na licu mesta. Debeli Lug, selo poznato kao železnička stanica „Majdanpek“, bilo je mesto gde nam se put završavao i gde nas je čekao autobus. Mesto pod patinom zaborava, koje krije mnogo toga posve inspirativnog, samo ako se malo… >>>

Umesto da ovaj blog počnem sa Subotičanima poznatom frazom “grad na severu Bačke”, za Suboticu ću reći da je to divan grad, u kom se spaja istok i zapad, secesija i modernizam, grad u kojem živi mnogo naroda i narodnosti. Kao rođena Subotičanka veoma sam ponosna na činjenicu da je Subotica bila dom mnogim poznatim umetnicima, sportistima, političarima… Za početak sadašnji predsednik Skupštine Srbije Oliver Dulić je Subotičanin, Đula Mešter, odbojkaš svoje prve servise je načinio u Subotici isto kao i svoje note Gabor Bumfort, Srđan Čolić, Gabor Lenđel, Silveter Levai, koji je sad poznat Holivudski kompozitor, Aleksandra i njen otac Kornelije Kovač… Ovaj ravničarski grad može da se pohvali i oficijelnom modnom kreatorkom Marijom Šabić, koja je autorka ovogodišnjih haljina na izboru za Palićku vilu.
Jedan od dobitnika NIN-ove nagrade Danilo Kiš je takođe Subotičanin. Kako i sam navodi on se samo ovde rodio i ništa ga ne vezuje za ovaj grad, mada je i kasnije dolazio. Danas u ovom gradu opstaje… >>>

Na festival tamburica, koji se za vikend održao u Deronjama, krenuli smo dosta spontano. Prošli vikend, dok smo sedeli u Šansi na Tašu pričali smo da bi sledeći vikend mogli na tamburice, ali je onda neko dobacio da je finale Evropskog prvenstva i priča je, skoro, bila završena…
U nedelju ujutru počeli smo dogovaranje ali mi se činilo da to brzo propada.. Prijatno sam se iznadio kad smo se ipak skupili. Oko 5 sati sam čekao da dođu po mene ortaci.. Beli, Lemi, Ćofi i Sinđa su kasnili dobrih pola sata i krenuli smo ka Deronjama putem ka Zrenjaninu, prošli smo Perlez, Titel i, napokon, Novi Sad. U kolima smo slušali muziku 90tih… I to onu najgoru muziku 90tih: 200 na sat, Samo u snu i sl. Nema veze, ako im se sluša neka slušaju - mislio sam, ali sam im verovatno bio dosadan gunđanjem da promenimo disk. Pet dvadesetpetogodišnjaka (u stvari jedan tek u septembru puni 25) uputilo se u Deronje da sluša tamburice i pre svega majstora - Zvonka Bogdana. Neko bi rekao ko’ penzioneri, ali nije me… >>>

Kada čitate putopis očekujete dugačke opise fenomenalnih građevina, egzotičnih trbušnih plesačica ili azurno plave obale. Ovde to nećete dobiti. Ono što ćete videti na narednim stranama su doživljaji na putu po (nepravedno zanemarenoj) našoj državi, čije budžake malo ko od nas poznaje.
Tog leta plan je bio da idemo na kamp ekstremnih sportova, pa na Adu Bojanu ako sve bude išlo po planu, što naravno nikad nije slučaj. Nas troje smo išli kolima, a ostatak društva vozom. U ovom tekstu ćemo ih zvati inicijalom – D je vozio, A je bila na mestu suvozača a ja sam kao svako dobro dete bila iza njih (ne u prikolici, već na zadnjem sedištu). Društvo u vozu je sabilo 3 rakije i 7 raketa piva tako da su nas ceo put izveštavali kako im je dobro i šta pevaju. Nama je od početka ovaj put mirisao na ludačku avanturu, a utvrdilo se da je istinita ona stara da se po jutru dan poznaje. Za početak, D je kao neka ženica loše organizovao vreme za šoping i poprilično kasnio. Krenuli smo iz Bg-a u 20 h, dok nas je ostatak društva… >>>

Stara je stvar da se Beograd drugačije doživi kada se pogleda u visine, u fasade kitnjastih rokoko i secesijskih zdanja, kada se izroni između mirisa pečenog kestenja i kuvanog kukuruza pravo gore u stratosferu. Otkako je trend postalo da se uz pozivnice za žurku elektronskom poštom šalju i satelitski snimci destinacije, tumaranje po komšiluku postalo je nova grana - mikroturizam.

Bez obzira imate li ili ne GPS sistem za navigaciju na nekom od multimedijalnih gedžeta (ako nemate, da znate da se pojavio ROZE GPS pa kome je do gubljenja, eto prilike!), u toplim ušuškanim dorćolskim ulicama nećete se izgubiti - za razliku od uniformnih širokih avenija sa druge strane Save, ovde su kuće svaka različita jedna od druge.
Jedna uvučena, jedna napolju. Jedna urušena, jedna skroz nova i besna. Ono što je svuda isto to je gomila brendova - PR agencije, redakcije… >>>

U Banatu, na južnim obodima Deliblatske peščare, nedaleko od sela Kajtasova, a na obali između Karaša i Dunava smestilo se bezimeno, idilično seoce. Gledajući ga iz daljine čovek se upita da li je moguće da se jedna takva lepa ruralna celina uopšte mogla sačuvati do naših dana. Prilazeći selu čovek primećuje da nešto tu nije u redu… Nedostaju ljudi pa puste staze između kuća deluju pomalo avetinjski. Iz dimnjaka se ne vije dim što zebnju dodatno pojačava. Na nekoliko desetina metara od prvih kuća primećuju se razbijeni prozori, izvaljena vrata…
Bolji poznavaoci seoske arhitekture će tada shvatiti da se u taj okoliš selo zapravo uopšte ne uklapa. Zašto? Odgovor je jednostavan jer pred sobom, u Banatu, imamo klasično mačvansko selo. Tu zagonetka dostiže svoj vrhunac, a rešenje se ukazuje kada se stigne do prvih kuća i kad se pažljivije pogledaju zidovi. Vrata su izvaljena, nema žitelja kuća pa niko ne brani ulazak u njih što i činimo… Umesto cigala, kamena, maltera vidimo gips, karton, žice i u tom trenutku shvatamo da se nalazimo u virtuelnom selu koje je izgrađeno kao kulisa za snimanje filma. Sve postaje jasno, a magija davno… >>>