У недељу, рано ујутру, крећем према Калотини (Градина-гранични прелаз са Србијом).Уопште не верујем измишљотинама које кажу како се Срби зверски относе према нама због нашег признања Косова.За један сат све ће бити јасно.

1. Пут према Калотини, за разлику од прошле године када ми је једна гума пукла код Божуришта а друга код Сливнице, је свеже асфалтиран.Без икаквих ознака на путу још увек.
Да се мало орасположим, укључујем радио “Хоризонт” (нешто као радио Београд први програм).Народна посланица објашњава: „Овом високом поентом прихватам ад хок некомуникацију о кохезионим фондовима… „
“Висока” и “прихватам” су ваљда једине наше… >>>

Овај путопис је написао мој пријатељ Симеон, 74-годишњи Бугарин из града Бургаса на Црном Мору.Веома је интересантан његов поглед на земље и људе бивше Југославије.Чика Симеон је, као што ћете и сами видети, пун авантуристичког, младалачког духа, а из његових речи и описа провејава симпатичан, свеж хумор.Сигуран сам да ћете уживати, као што сам и ја уживао читајући ово занимљиво штиво.
(у заградама су нека моја објашњења и коментари.Надам се да ми чика Симеон неће замерити на томе, италиком су остављене речи и реченице онако како их је чика Симеон чуо и покушао написати на српском)
Зоран

… >>>

Došao je najzad i taj dan. Posle višemesečnih priprema, dogovora i uklapanja godišnjeg odmora sa kolegama iz firme konačno sam stavio bisage na bicikl, spakovao šator i vreću i otisnuo se u avanturu koja se zove BICIKLOM NA MORE (ali… preko istočne Srbije!). Prema okvirnom planu trebalo je da pređemo oko 1000 kilometara sporednih, makadamskih, šumskih i planinskih puteva da bismo negde oko 10. avgusta stigli do Ulcinja.
Ekipa:
Vlada – idejni vođa puta. Osmislio je ovogodišnju turu, ima mnogo hiljada kilometara u točkovima svoga bicikla. Da ga nismo usporavali nepotrebnim pauzama radi spavanja i jela, stigao bi već uveče do mora. Na turama ne koristi hranu.
Uglješa - momak koji sve puteve prelazi sa biciklom marke „Unis” , sa tankim gumama, i koji ne može da se ne popne na svaki kamen, stenu ili planinu koja mu dođe u vidno polje. Nekoliko puta smo bili na granici da mu vežemo noge ne bi li se pridržavao rute. Voli velike sendviče, eurokremove i uopšte svaku vrstu hrane koju izvlači iz najneočekivanijih mesta: rezervne gume, zadnjeg džepa…
Miloš - oprezan, odmeren, nezaustavljiv. Voli da vodi računa o higijeni odeće tako da svaki, čak i… >>>

U subotu, prvog marta, planina Vukan bila je stecište planinara koji su odlučili da prokrstare ovom lepom homoljskom planinom, a pretežno sunčan dan zaokružio je, mogla bih da kažem, kompletan doživljaj. I dok je u Beogradu kasno popodne besneo vetar, nas je kiša zatekla tek poslednji sat pri silasku, tek toliko da je samo po neko izvadio kabanicu. Dok ona prava kiša nije omela kupanje u toplim, sumpornim vodama Ždrela.
Koliko iz Beograda, koliko iz Novog Sada, tek 55-oro planinara činilo je kolonu koja je prošla trasu od planinarskog doma u Ždrelu, preko Malog i Velikog Vukana ka Gornjačkoj klisuri i manastiru Gornjak. Dan prelep, šumski tepih zasut kukurecima, zumbulima, plavim i belim ljubičicama, a ujednačeni kolorit još uvek goletnih krošnji, parale su tek rasvetane grane drena.

Za nešto kasniji polazak na sam uspon, sasvim sigurno su krivi domaćini u domu, koji su krenuli sa nama… >>>

Neočekivano prijatno iznenađenje sačekalo nas je ovog leta kada smo nekim poslom svratili u selo Niševac. Ono se nalazi na 6 km od gradića Svrljig, koji je, mada smešten u lepom prirodnom okruženju, neugledno i neuređeno naselje tipično za ovaj deo Srbije. Međutim, što smo se više približavali Niševcu, pogled je bivao sve prijatniji. Na samom ulasku u selo, pod tablom sa njegovim nazivom, istinski dobar znak: još jedna tabla na kojoj piše “Dolina ljubavi i mira”.

U selu nas je sačekao vodič, bivši predsednik sela, Ivan Blagojević - Tekaja, prijatni, nasmejani lik koji ima vremena, iako ga posao čeka. Vodio nas je gde smo hteli usput pričao o svom selu, pokazivao lekovite biljke, napominjao šta sve još ima da se vidi, svratio nas kod sebe kući da popijemo kafu i pokaže nam svoj pogon za pravljenje metli dok su se punile baterije fotoaparata…

Dakle, Niševac ima 400… >>>

Tekts koji sledi nije moj. Prenosim ga u neizmenjenom obliku sa jednog sajta, a svima preporučujem da ga pažljivo pročitaju i da, na kraju, pogledaju fotke koje sam na Staroj planini snimio ovog leta. Zaista se pitam da takvo prirodno bogatstvo mora da bude narušeno? Da li je moguće da Stara planina ne može da doprinese lokalnom razvoju i na neki drugi način, a ne samo izgradnjom megalomanskih hotelskih kompleksa i ružnim žičarama? Razmislite o tome…
“Beograd — Na Staroj planini gradi se najveći planinski centar u Srbiji u koji bi trebalo da se uloži više od 500 miliona evra.
Dok žitelji tog ekonomski nerazvijenog kraja u tome vide jedinu šansu za bolji život, Zavod za zaštitu prirode upozorava da se gradnja obavlja mimo zakona i da najvećem zaštićenom prirodnom dobru u Srbiji preti uništenje. Prema master planu za izgradnju ski-centra „Babin zub“ na Staroj planini, na ovom mestu nići će hoteli, žičare, ski-staze.
To znači da ce najveće prirodno dobro u Srbiji… >>>

Teskoba! Ima li bolje reči za taj čudan osećaj, koji se roji u stomaku, posle skoro dva sata provedena u tmastom kolopletu podzemnih hodnika Petrovaradinske tvrđave? Dok miris vlažnih ciglenih zidova izaziva nozdrve, oči žedno traže makar tračak prirodne svetlosti, a žućkasti sjaj baterijske lampe na izdisaju treperi u tmini, glava ima samo jednu misao… »Vodi nas gore, majstore!«
Vodič - entuzijasta, zaljubljenik u tajne Đavinih pothodnika, Ladislav Pintač, tek ponekad okrene svoju lampu ka nama, proveravajući da li smo dobro i nastavlja da glavinja kroz niske hodnike.
- Hoćemo napolje? - pita odjednom.
Konačno! Sve i da smo slepi miševi, ovolika tama bi nas nagnala na paniku. Sreli smo ga nekoliko sati ranije zbog priče o velikim količinama smeća koje ljudi godinama bacaju u podzemne hodnike, o vandalima koje istorijsko blago uništavaju sprejevima u boji, farbama, vatrom… Pokazujući razvaljenu kapiju na ulazu iza Muzičke akademije i Jelisavetinog bastiona, Ladislav kaže: “»Ovo je tek… >>>

„Naša zemlja je tako mala, a tako velika…“, reče jedan moj drug na jednom od putovanja po Srbiji, i to onom istočnom delu. I zaista, koliko god izleta postojalo u ponudama planinarskih društava, trebalo bi biti bar deset puta inventivniji, da bi se bar malo zašlo i u neke nedirnute predele, koji i te kako napajaju planinarske apetite. Neki su malo dalje, bar za nas ovde u Beogradu, pa je možda to razlog što ih tako nepravedno zapostavljamo, ali mnogi drugi i pored blizine nisu prisutni u planinarskim godišnjim kalendarima. U nekim regijama nema drugih objekata osim lovačkih domova, što opet predstavlja, po meni bespotrebnu prepreku za ljude „naše fele“, jer bi mogao postojati dogovor između lovačkog i planinarskog saveza, da njihove objekte možemo koristiti i mi – lovci sa fotoaparatima, i ako ne donosimo profit pucanjem u bambija. Ali, to je već u domenu politike…. >>>

Nekada davno, u klisurastoj dolini rečice Perast, nahodio se veliki pećinski sistem, od koga su danas ostali tek tragovi. Jedan od njih, kao lučno izvijeni prirodni kameni most, zaštićen je kao spomenik prirode – prerast Samar. To je tek prvi utisak na putanji od 15 kilometara, kojom sam želela da obuhvatim neke lepe stvari. A tehnički problemi su nastajali mnogo pre nego što smo se uopšte tamo uputili, kada je šoferu trebalo objasniti GDE ustvari idemo i gde treba da nas sačeka.
Jer zaista, radi se o „bezimenom“ mestu, negde u predelu tromeđe između Homolja, Dubašnice i Južnog Kučaja. Idući putem Žagubica – Bor, od Borskog jezera skreće se desno i staje se tačno na dvanaestom kilometru puta, gde se osim par pojata sa leve, nalazi i jedno prelepo stablo, raskošne, sferične krošnje na livadi sa desne strane puta. Samo to i ništa više. Četiri kilometara dalje, na tom istom putu, autobus je trebao da nas sačeka, na kraju naše kružne šetnje.
Izašli smo dakle… >>>

Homolje, to fenomenalno parče istočne Srbije, koje kao da spava, ušuškano u svoja prebiblijska verovanja, još od antičkih vremena, ako izuzmemo Dragaševićeve putopise. Idealna mreža transverzala po gotovo svim grebenima njegovih blago zatalasanih vrhova; prelepe rečne doline čiji tokovi sijaju liskunom pod suncem, i još lepše šume što prekrivaju vulkanske masive, bogate rudom, koje su možda u ovo vreme buđenja prirode i najpodesnije za lepo, napajajuće pešačenje. Uputivši se preko Požarevca ka Kučevu, naše odredište je bilo samo središte „srpskog El Dorada“. Neresnica, Kučajna, Blagojev kamen – sve su to toponimi, poznati po nalazima zlatnih žila, a ispirački zanat nešto od čega i danas neke porodice žive. A da je to „hleb sa sedam kora“, imali smo prilike da vidimo na licu mesta. Debeli Lug, selo poznato kao železnička stanica „Majdanpek“, bilo je mesto gde nam se put završavao i gde nas je čekao autobus. Mesto pod patinom zaborava, koje krije mnogo toga posve inspirativnog, samo ako se malo… >>>