U Split stižem trajaktom iz Ancone, sjajna scena: Sunce je tek izašlo a Split izgleda prelepo sa mora. U Italiji sam se rastao od voljene i prvi put u životu seo na trajakt pa je sve to doprinelo epskom osećaju koji u tom trenutku poredim sa onim koji su morali osećati svi oni emigranti u Novi Svet kada bi posle nekoliko dana putovanja neko uzviknuo „Amerika“. Dobro sad, nije da ja bežim iz nekakve bede u predele bezgraničnih mogućnosti već sam rađe tužan i vraćam se kući (a u Hrvatskoj se osećam k’o kod kuće ne zbog velikosrpskih hegemonskih pretenzija već jednostavno zbog samog osećaja) ali svaki početak novog poglavlja u životu nosi određenu emigrantsku notu (ne staje sve u kofer) i uzbuđenje zbog novog.
Tek bilo kako bilo, u Splitu me goste prijatelj, maltene brat, i njegova cura iz Zagreba. Pita brat jel sam jebo, pa onda pita jel sam tužan i konačno nazdravlja. Menjamo lokal kako bi još jednom nazdravili, zatim prelazim u lokal preko puta jer su stolice udobnije i naravno, nazdravljamo. U zlo doba… >>>