KOME TREBA PLAN
Naučila sam da planovi imaju samo jednu ulogu: postoje da ne bi bili poštovani.
Nakon skoro cjelodnevne posjete Veneciji, u subotu, Gago i ja, pa smo još uključili u tu priču i Lakija, Gagovog brata, druga, prijatelja, razmotrasmo, ne vala hiljadu, ali dva plana za nedjelju. Da bismo trošili novac slađe, odradili smo skupa petak veče u restoranu Osteria Al Ponte kod Fida, našeg saputnika iz Podgorice, gdje Gago inače radi vikendom. I dobila sam prvu platu za privremeni rad u inostranstvu! Nisam je dobila za ništa, da se razumijemo, već sam se lijepo oznojila perući suđe. Perem ja i doma, ali nikad zaista tolike količine posuđa, tanjira, zdjela, šerpi, kašika, viljušaka… Bilo je tu i ljuštenja krompira, čišćenja ribe, školjki, gambora… Svega. Radili smo pet sati, koliko je trajala večera. Dnevnica mi za tih pet sati bijaše veća nego osmočasovna u Podgorici. No… ne žalim se :-) And… ako neko ima kakav restoran, neka mi ponudi vikend posao. Odlično perem suđe!
Preporuka: Osteria Al Ponte, Tiezzo, Pordenone, Italijahttp://www.fidochef.com
Ocjena (od 1 do… >>>
OBIČAJI
Naše komšije sigurno peru posuđe za novac. Ne može biti da neko ima toliko suđa u kući da od osam sati ujutru do, evo sad je 10.54 sati, ne može oprati sve. Zaključak: ovi ljudi rade to za pare. Otvaram oči oko osam i čujem neko zveckanje. Znam da je Gago na poslu. Makar bi tako trebalo da bude. Ipak, zveckanje me poče ubjeđivati da možda ipak griješim, da je Gago kasnije krenuo da radi ili pak odlučio da uzme slobodan dan. Na mom jadnom italijanskom skuckah mu SMS, želeći mu „laku rabotu“ (valjda sam baš to skuckala) i usput, ipak na našem jeziku, pitah jel’ doma. Tek mi je onda sinulo da mi je pričao o komšijama čija se terasa vidi iz sobe u kojoj ja spavam i koji po cijeli dan perkaju nešto. Živi bili!
Napomena: Pranje suđa po cijeli dan ne spada u običaje u Italiji. Ne pokušavajte ovdje nekog impresionirati tako
KAŽI ČIKI “GRAZIE”. JESI REKLA?
Naučila sam tokom ova dva-tri dana koliko sam u Italiji da ljudi ovdje jako mnogo koriste riječi “hvala” i “molim”, te da ne propuštaju priliku da jedni drugima požele ugodan rad, ručak, večeru, dan… sve čega se čovjek… >>>
(pisanije prenesene sa bloga o putovanju zapocetom 10. jula, 2007. godine)
Četiri godišnja doba krenuše na put u utorak veče, oko 20 sati. Polazak iz Podgorice. Destinacija – Italija, provincija Pordenone. Grad Pordenone.Udobno se smjestismo u automobil, nas četvero, državljani četiri države. Otuda i ono četiri godišnja doba. Toni, Fido, Gago i Danuskica.
Odavno se spremah za ovaj put, u glavi, ali mi je izgledao nestvarno. Pokušavali su me neki ubijediti da je ludo krenuti autom tako daleko – skoro hiljadu kilometara. Da je pametnije odletjeti, ali sada kad sam ovdje, kad je hiljadarka iza mene, tvrdim da bih bilo gdje otputovala baš autom. Pa taman kad bi trajalo vječnost.
AL’ SE NEKAD DOBRO JELO
Podgoricu ostavismo iza sebe još za dana. Razmatrali smo opcije na koju stranu svijeta da se uputimo. Da li našom obalom, prema Hrvatskoj, ili preko Nikšića, pa na Trebinje, Bileću, ka Tjentištu. Sarajevo, Slavonski Brod, Zagreb… pa na autoput ka Italiji. Napravismo kompromis: zaputismo se ka Nikšiću, izađosmo na Trebinje i skrenusmo ka Dubrovniku. Ipak obalom do kraja.
… >>>
