Planinarenje mi je strast. Obožavam to od mlađih dana. Nisam član nikakvog planinarskog društva, nemam vrhunsku kondiciju, ali kad god si zacrtam neki predio ili vrh kojeg želim obići (osvojiti), neka me sila doslovce odvuče tamo:za koju sedmicu samo se nađem kako se uspinjem željenom stazom u znoju lica svoga i pritom beskonačno uživam cijelim svojim bićem. Lakše i znane puteve često sam obilazila sama, teže u društvu. Posebno sam zaljubljena u Velebit, bajkovitu ljepotu njegovih kraških oblika, divljinu, kozje staze i netaknutu prirodu.

U svom prvom postu opisujem jedan od svojih planinarskih izleta na južni Velebit, na koji sam išla sa svojim dečkom, 17.maja ove godine.
Krenuli smo na put 16.5. iz Zadra i odsjeli u Starigradu, na obali Jadrana. Za južni Velebit najprihvatljivije je odsjesti u Starigradu, ako se penje na prelijepe visoravni Veliko i Malo Rujno, ili posjećuje… >>>

Homolje, to fenomenalno parče istočne Srbije, koje kao da spava, ušuškano u svoja prebiblijska verovanja, još od antičkih vremena, ako izuzmemo Dragaševićeve putopise. Idealna mreža transverzala po gotovo svim grebenima njegovih blago zatalasanih vrhova; prelepe rečne doline čiji tokovi sijaju liskunom pod suncem, i još lepše šume što prekrivaju vulkanske masive, bogate rudom, koje su možda u ovo vreme buđenja prirode i najpodesnije za lepo, napajajuće pešačenje. Uputivši se preko Požarevca ka Kučevu, naše odredište je bilo samo središte „srpskog El Dorada“. Neresnica, Kučajna, Blagojev kamen – sve su to toponimi, poznati po nalazima zlatnih žila, a ispirački zanat nešto od čega i danas neke porodice žive. A da je to „hleb sa sedam kora“, imali smo prilike da vidimo na licu mesta. Debeli Lug, selo poznato kao železnička stanica „Majdanpek“, bilo je mesto gde nam se put završavao i gde nas je čekao autobus. Mesto pod patinom zaborava, koje krije mnogo toga posve inspirativnog, samo ako se malo… >>>

P i r i n, Bugarska
Krajem novembra u cilju razbijanja monotone svakodnevnice resismo da provedemo nekoliko dana u Bugarskoj i popnemo se na Pirin, po visini drugi vrh Balkana.
Sumrak, 26-tog novembra; hladno beogradsko veče. U blizini gradića Pejton, na mestu polaska planinara Pobede neubičajena gužva; čak i za ovo Društvo, poznato po masovnim akcijama u planinskim vrletima. Dva autobusa sa 90 ljudi kreću put Bugarske u cilju priprema za osvajanje Kilimandžara. Tu su još Novosađani i planinari iz Republike Srpske. Posle uspešnog ispenjavanja Ledničkog i Koprovskog štita u Tatrama na redu je drugi vrh Balkana. U zimskim uslovima očekuje nas Vihren sa svojih 2915 metara iznad mora. Predpostavljam da organizacija uspona neće biti suviše teška. U ekipi je, što neko reče, “Alfa tim Pobede”. Samo u jednom autobusu 15 Monblanaca, koji su prošle godine stali na “Krov Evrope”. Malu nelagodnost unosi brojnost grupe i mnogo novih. Uprkos tome raduje me činjenica da se članstvo širi i da među njima ima mnogo mladih.
… >>>

- V I S I T O R -
2211 metara nadmorske visine. Visitor. Pre dve godine boraveći nedelju dana u dolini Grbaje, na zimskom alpinističkom kursu, posmatrao sam ovu markantu planinu. Svako jutro budila me je ista slika. Polegla grdosija spavala je zimski san dok su sunčevi zraci milovali snegom prekrivene padine. Želeo sam da popnem taj vrh.
Grupa od 25 članova nekoliko planinarskih društava iz Srbije kreće put juga. Vreme je lepo mada hladno i niko ne zna kako će biti kada dođemo u planinske vrleti blizu albanske granice. U glavi mi se motaju razne misli. Mora da smo se razmazili. Pre nekih 90 godina isti ti Srbi išli su put albanskih gudura. Nisu razmišljali o hladnoći i gladi. Tako su nas bar učili u školama, mada posle svega što se događalo devedesetih više nisam siguran da je to i istina. Čini se da se narod, ponesen vihorom rata mučio kao i sada. Niko od njih nije igrao ulogu heroja koja će im kasnije biti dodeljena. Ljudi su jednostavno pokušavali da prežive teška vremena. Ali to nije tema ovog teksta. Krećemo…
… >>>