Majka je verovatno preko noći izmislila Ohrid, kako bi u taj jezerski grad krenuli oni koji neće ići na Dugo putovanje. Svi smo se užurbano spremali jer je put bio blizu. Requiem smo obnovili dvaput, što je bilo dovoljno da razbije učmalu habanersku atmosferu. A Mocart bi verovatno pokrio uši i vrisnuo da su ga poslali na našu probu da da komentar. No, šta hoće, niko nije savršen – pa i on je umro na sred Requiema.
Smrklo se i krenuli smo. Koferi su se ušuškali u Lastinoj postelji, a vlasnici su im odozgo pevali uspavanke. Neko im reče: „Stoko!“, pa se malo utišaše. I ja sam bio posustao. Prva glava nije išla sa nama, pa je verovatno Svepazeći naredio: „Pripremite pasoše!“ I tako uđosmo u Poranešnu jugoslovensku republiku. Ne znam šta se sve zbilo, probudio sam se posle Velesa. Penjali smo se ka mestu zvanom Pletvar, na gotovo hiljadu metara, a onda se spuštali ka Markovom gradu – predeli kao iz Odiseje 2001, dušu dalo za scenografije Mančevskog, a ovaj je to znao da iskoristi (e, a da l’je i on tu sačekivao… >>>