Šta neko ko je poslednjih 15 godina proveo živeći u Srbiji može da pomisli kada mu se konačno ukaže prilika da ode u inostranstvo? Znate, da biste tokom devedesetih prešli granicu, bilo vam je potrebno ili da radite za neke strance (ili u nekoj od nevladinih organizacija), ili da ste izuzetno sposoban “biznismen” (valjate neku robu - cigare, benzin, kradena kola…). Mada, mogli ste lepo i da se učlanite u JUL, pa Bog da vas vidi. No, ako niste bili u prilici (ili niste hteli) da učinite nijednu od navedenih stvari, onda ste uživali u onome što se može nazvati “uzbudljivim vremenima”.
Što se tiče prostora, kretali ste se po svom gradu, ponekad skočili da posetite (i orobite) rodbinu na selu, a godišnji, zna se - Crna Gora. Tamo može da bude lepo, zapravo i jeste, ali ako deset puta zaredom idete na obalu dužine nekoliko stotina kilometara, ume da dosadi. Da i ne spominjemo vrhunski nivo tamošnje usluge (”ol inkluziv” u Crnoj Gori znači da imate i struju i vodu!). Taman kad se u vama formirao tzv. zatvorski mentalitet, to jest kada ste prestali da verujete da postoji nešto izvan zidina, desi se da možete napolje. I to u… >>>