“Idem i sad ko bez svijesti,
 s nadom da ću tebe sresti, jednog dana, jedne noći,
da ti srce mogu dat`…” 
Možda zbog godina koje su prošle ( negde kao punoletstvo) kada sam poslednji put letovala u Hrvatskoj, ili zbog zabrane ( najslađe je zabranjeno voće, kad nešto ne smeš a ti bi baš to!) ili zbog jednih plavih očiju iz doba pesme ” Krivo je more” i ” Sve će to, o , mila moja prekriti ruzmarin snjegovi il šaš”..uglavnom JEDVA SAM ČEKALA polazak na more, u Hrvatsku.

Moju Hrvatsku. Veselu i toplu. Nekako crvenu, mirisnu, stvarno morsku..što kaže moj drug italijan: ” znaš da je Jadransko more u Hrvatskoj najlepše, ne, ne preterujem, Bali, Maldivi, Floride …imaju ajkule, vetrove, cunamije il morske struje, vulkane kao Grci, ili lošu plažu kao mi ( italijani) !”
… >>>

Put nas je vodio prema Varaždinu te ulasku na autocestu. Prvi zapreka se pojavila već nakon naplatnih kućica Sv. Helena di nas je čiča policajac zaustavio. Naravno ne bi on nas zaustavljao da general Korade nije lutao okolnim brdima, uglavnom, kad smo mu objasnili tko smo i gdje putujemo u ovo doba noći ljubazno se nasmijao i predao Mimiju dokumente.
Vožnja AC je trajala kraće nego smo mislili, ponajviše Davoru koji je svako malo zapilio onu noćnu ;) . Nakon čvora Bosiljevo, krenuli smo ka Splitu i od tok trenutka nas je pratila jedna od najgušćih magli koje sam imao prilike doživjeti u zadnje vrijeme. Kako je vožnja postajala sve napornija odlučili smo stati na odmorištu Modruš. Pojeli energentske čokoladice, prošetali udave te krenuli dalje. Izlaz nam je bio Sveti Rok, te sam odlučio malo ubit oko. Nisam ni do kraja zatvorio kapak kad će Mimi “Izlaz Otočac! Tu idemo?” Izbezumljeno sam pogledal kartu i onako nesigurno odgovorio “Da”. Cestarina je bila nešto niža od planirane, a i percepcija vremena u banani te smo sa nesigurnošću nastavili put prema tamnim i maglovitim Ličkim krajevima. No, nesigurnost je nestala već pri prvom… >>>