Kada bih morala u par reči da opišem Italiju, verovatno bih rekla sledeće:
lepota, muzika, osmeh, ljubav i raskoš, vino i masline.
Kada bih morala da biram koji grad da preporučim da obiđete , zaista ne bih mogla da izdvojim..Koji grad u Italiji nije lep?

Iako proleće kalendarski još nije počelo, ovog su me februara okupani suncem dočekali gradovi Vicenza i Verona.I tako ponekad, kada pomislim na neki grad u Italiji mislim na njegovu boju jer po mom mišljenju kao da svaki grad Italije ima svoju boju.

Bologna je sva crvena, kao i Vicenza- zidine, crkve, trgovi, kule, čak i zavese. Verona je žuta, kao i Firenza, Venezia je nekako mermerno bela a Rim je zelen, kao deo italijanske zastave…
… >>>

E,da jedna je stvar kada odete negde, kao turista po prvi put ili odlazite cesce , ali opet kao turista u posetu nekome ko zivi u tom gradu.A sasvim je druga situacija kada treba da pisete o gradu u kojem zivite. Sve mislite , ta svi znaju o Beogradu, sta ja sad tu da filozofiram.
Mozda ce ga ipak bolje i verodostojnije opisati neko sa strane , ko dodje u posetu. Neko kome su samo ostale one vizuelno-emocionalno-dozivljene slike , bez tricavih traceva, losih delova, ozoglasenih kafica, beskorisnih ljudi, zagadjenih reka, neljubaznih osoba….
Ipak , svako ima pravo na svoje misljenje.

Cesto mi je zao sto slabo ili retko pricam o svom gradu prijateljima koji dodju sa strane.Tek kada mi ti stranci u ovom gradu, skrenu paznju na pojedine lepote, “usudim se” da hvalim!
Negde sam procitala da covek mora biti otvoren za promene ukoliko zeli da mu zivot bude ispunjen i da barem jednom godisnje treba da… >>>

BACK IN THE BUSINESS
Nastavio sam da maštam. Uprkos ‘ozbiljnijem’ životu koji se laktajući nameće, ostavljajući bezbrižnosti po strani, kao i rokovima koji se beizlazno isprečuju, uspeo sam da se otrgnem i barem na kratko, ponovo pobegnem, putem davne i samo na kratko doživljene ljubavi - Poljske. Brižljivo krojim fabulu, oslikavam karaktere budućih glumaca i neustrašivo izlazim na scenu.
Zaista magičnom doživljavam spontanost. Odišući neuhvatljivošću, mami me da joj se nadam, dečački radujem i često bezuspešno planiram. To je bar pola objašnjenja moje neorganizovanosti. Druga je lenjost, pomešana sa perfekcionizmom.
FAMILIAR FACES
U voz, u voz… srce mi lupa u ritmu klaparajućih šinskih pragova. Multinacionalna vagon ekipa je prilično druželjubiva za prekratiti truckanje, istina dok se ne naguta valijuma. I potom Budimpešta u osvit zore. Lepo je kada si ponovo kod kuće. A Tom (i ranije Adam) su ovaj lepi grad time za mene učinili. Zagrljaji i smeh dok se sunce rađa iznad parlamenta na Dunavu, a stomaci osmehuju čokoladno nadevenim palačinkama na više spratova.
… >>>

Kada vam neko kaze Afrika, verovatno odmah pomislite na crne, gladne, prljave ljude sa ispupčenim stomacima, decu koju napadaju muve, glad, beda, nemaština.
Osetiti Afriku zaistinski, lično, to je već druga priča. To vam kaze plava devojka, koja je izričito , posle Turske, bila protiv odmora u muslimanskim zemaljama, jer su me tamo gledali kao svetsko čudo, pipali, maltretirali.
Ali, želja beše jača od straha i tako reših da krenem put Egipta.
Avion je preletao jedan veliki žuti kontinent, gde su se samo uz Nil mogle nazreti zelene površine.
Sve ostalo pustinja…Aerodrom u Hurgadi je avantura za sebe. Jedinstven aerodrom u svetu od šatora, koji zapravo podsećaju na džinovsko beduinsko selo! A onda, onaj afrički vetar, koji asocira na opuštanje, čaj, plažu, ljubav,muziku, istoriju.
Kaže legenda, ko se ljubi pored Crvenog mora , širi ljubav oko sebe…probajte…
Grad kao grad Hurgada, ništa naročito ali more! Ljudi moje, najtoplije more na svetu /konstantna temperatura 28 c u toku cele godine/ jer je… >>>

Dvadesetak skoro golih devojaka, pozornica sa šipkom za igranje, i šank. Osim nas dvojice, samo još dva gosta u različitim uglovima. Sedamo, plaćamo ulaz i pijuckamo votku…
Čudesni metro
Lepe, mlade devojke šetaju u metro stanici Kitaj Gorod u centru Moskve, nadomak Kremlja. Izgledaju kao da su krenule na neku žurku ili diskoteku. Ipak, nakon što su kupile grickalice u jednoj od niza prodavnica na prvom nivou stanice, odlaze u grupicama u ćoškove. Deluju spokojno, kao da čekaju nekoga ko će izvesno doći. Prilaze im dva starija muškarca sa brkovima i šapkama, „radničkog“ izgleda. One učtivo razgovaraju sa njima, iako njihovo društvo deluje nespojivo. Shvatam da zurim u grupicu i skrećem pogled na sat.
Čekao sam Aleksandru, našeg dopisnika iz Moskve i sklonio se u metro od ruske hladnoće. Ona mi baca poruku da je stigla, ali me ne vidi. Izlazim polako na jedan od izlaza, a pored mene idu brkajlije koji su se konačno odvojili od grupe devojčica. Sa njima je krupna crna žena od… >>>