Naguravanje opreme, truckanje Nivom po prtini, i eto nas na sred staze. Dubok sneg, brije oštar vetar, pancerice smrzle, plastika ukrutila. Mučimo se sa obuvanjem, stenjanje i pokoja psovka. Ipak, pancerice su obuvene, skije su na nogama, oprema se doteže. Još malo „peglanja uzbrdo”, da uštinemo još koji metar spusta. A onda…

Petak (9. novembar) nije obećavao mnogo. Uobičajen beogradski radni dan, sivo, oblačno, tek po koja kap kiše. No, poziv je bio tu, plan napravljen, a nas četvorica Manijaka, Freak, Krecha86, pop67 i SkiBata, privodili smo kraju poslednje pripreme za putovanje. Destinacija – Olimpijski centar Jahorina, povod, manifestacija Turstička berza 2007 a pravi razlog, pa naravno, skijanje. Par minuta finalnih dogovora, malo fizikalije oko opreme (prezentacione, ne skijaške), naguravanje nogama torbi i vreća u omaleni gepek golfa trojke, stešnjavanje na zadnjoj klupi, i već nas evo u koloni kraj Geneksovih kula, na autoputu ka Šapcu. Tiha muzika i jako grejanje učinili su svoje, pa smo vreme u vožnji… >>>

U Bosnu obično putujem kao organizator kakvog NGO seminara, no, kao što je suštinu svih takvih okupljanja sažeo bosanski graničar u rečenici „jedete, pijete i jebete o tuđe pare“, oni pružaju dosta vremena da se uživa i u pohođenim krajevima. A Bosna je sjajno mesta za uživati. Valjda zbog značajnijeg uticaja Turske, u Bosni se ono balkansko istočno ponajviše oseća. A lično, teško mogu sebe zamisliti da živim u mestu koje ne razume koncept fildžana viška, ekstra šoljice kafe koju u Bosni skuvaju kada sebi kuvaju kafu jer nikad ne znaju ko još može navratiti. U taj fildžan viška staje sva razlika između individualističkog „vreme je novac“ mentaliteta i onog u kom se iznenadnim gostima raduju. Nemam ja ništa protiv prvospomenutog al mi je drugi ipak nekako bliži.
A kad sam već kod kafe, ona se u Bosni… >>>

Kažu da ako želiš nešto da saznaš o nekom novom gradu, prvo popričaj sa taksistima. I tako priča jedan banjalučki taksista: “Cela ova zemlja ti je jedan veliki kurac. Jedini grad u Bosni u kome ima nešto života ti je Banja Luka. Sve ostalo zajebi.“
A priča se naveliko o tom životu Banja Luke, o kafanama i klubovima u kojima se dočekuju jutra. Priča se i o Banjalučankama i čuvenoj razmeri devojaka i muškaraca od sedam na jedan. Nažalost, nije baš sve k’o u priči. „Ej, to je svake noći vozimo pijane i drogirane klince. Valjaju se po ulici. Morali su da zabrane rad kafićima posle 23h“, kaže mi isti onaj taksista. Tako, za zabavu ostaje vikend.
Klubova ima dosta. Skoro je otvoren jedan u centru grada, nešto što bi trebalo da glumi „Stefan Braun“ u Beogradu. Ide se liftom, i otprilike je jedino mesto gde može da se čuje neka opuštenija muzika (bez harmonike), bar do jedan-pola dva ujutru. A za ostale, na pitanje da li se tamo puštaju narodnjaci, dobija se odgovor:“Naravno, ništa ne brini“. Ima i izvesni… >>>