U Banatu, na južnim obodima Deliblatske peščare, nedaleko od sela Kajtasova, a na obali između Karaša i Dunava smestilo se bezimeno, idilično seoce. Gledajući ga iz daljine čovek se upita da li je moguće da se jedna takva lepa ruralna celina uopšte mogla sačuvati do naših dana. Prilazeći selu čovek primećuje da nešto tu nije u redu… Nedostaju ljudi pa puste staze između kuća deluju pomalo avetinjski. Iz dimnjaka se ne vije dim što zebnju dodatno pojačava. Na nekoliko desetina metara od prvih kuća primećuju se razbijeni prozori, izvaljena vrata…
Bolji poznavaoci seoske arhitekture će tada shvatiti da se u taj okoliš selo zapravo uopšte ne uklapa. Zašto? Odgovor je jednostavan jer pred sobom, u Banatu, imamo klasično mačvansko selo. Tu zagonetka dostiže svoj vrhunac, a rešenje se ukazuje kada se stigne do prvih kuća i kad se pažljivije pogledaju zidovi. Vrata su izvaljena, nema žitelja kuća pa niko ne brani ulazak u njih što i činimo… Umesto cigala, kamena, maltera vidimo gips, karton, žice i u tom trenutku shvatamo da se nalazimo u virtuelnom selu koje je izgrađeno kao kulisa za snimanje filma. Sve postaje jasno, a magija davno… >>>