Ove godine smo išli u proširenom sastavu, nas 14-oro. Neki su uplatili samo 3-dnevni prvomajski aranžman, a moja porodica je rešila da ostane 7 dana. I nismo se pokajali! Ali, idemo redom.

Stigli smo 30. uveče u hotel i odmah se raštrkali po sobama. Hotel je u međuvremenu renovirao jedan objekat, pa sam se baš prijatno iznenadila: sobe su udobne, sve sa LCD televizorima, mini bar… Potpuno drugačija slika od prethodne godine!

Mi smo uzeli trokrevetnu sobu, ali ima i jednokrevetnih i dvokrevetnih.

U restoranu se uveče nismo puno zadržavali, jer smo znali da treba poraniti ujutru u Đavolju Varoš. Samo smo na brzinu večerali (čitaj: navraćali se 2-3 puta na švedski sto), skoknuli do bazena na pola sata plivanja i pravac spavanje.

Ujutru nas je dočekao Slaviša, dečko koji je od ove godine zadužen za organizaciju izleta i sličnih dešavanja u banji. Pošli smo Niš Ekspresovim autobusom, kome su se pokvarila vrata, pa ih je nečim vezao! I dok su pojedini putnici-aranžmanci gunđali, a siroti Slaviša crveneo i bledeo kao da je to njegova krivica, mi se nismo dali pokolebati - dan je bio bistar i sunčan, a mi smo krenuli u Đavolju Varoš! I ne dam nikome da mi to pokvari.

U Đavoljoj Varoši već 7-8 autobusa na parkingu - nekoliko grupa iz Prolom Banje, ostalo iz svih krajeva zemlje, samo stižu. Krenusmo uz dobro poznatu putanju lokaliteta, sa desne strane, pored restorana, dimi se roštilj, miriše… OK, sačekaćemo i taj trenutak.

Krenusmo sa Slavišom prema figurama, on nam sve vreme priča o nastanku lokaliteta, istoriji kraja… Mi to već gotovo sve znamo, jer smo bili prošle godine, ali nam je rekao i dosta novih zanimljivih detalja, kao što je podatak da su Sasi, koji su ovde u srednjem veku rudarili i čija su okna pronađena i u Đavoljoj Varoši, takođe bili prisutni i u predelu oko Lukovske Banje, gde i sada ima njihovih potomaka, čak postoji i selo čiji stanovnici svi znaju svoje sasko poreklo i svi su riđi! Ovaj kraj je bio poznat i u neolitsko doba, pa ljudi iz ove iste kompanije koja poseduje Prolom i Lukovsku Banju (i staraoci su Đavolje Varoši), uređuju nalazište Pločnik, na ulazu u Kuršumliju, staro 7500 godina, gde su postojale prve topionice bakra na Balkanu! Planirano je da, osim muzeja, bude i nekoliko autentičnih kuća pokrivenih trskom, sa zanatlijama iz tog doba.

Evo i čuvenog Crvenog vrela, čija se jako mineralizovana voda sliva po okolnom platou, praveći neverovatan pejsaž.

Figure Đavolje Varoši iznova oduzimaju dah. Vodič priča o nastanku, legendama, a ja samo gledam u ove monumentalne oblike. Ostaviću i vas da uživate u fotkama.

Vratismo se sa obilaska, gladni i zadovoljni. Ispred restorana, pored reke, postavljen švedski sto sa raznim đakonijama: pite, pogače, toplički kajmak i sir, kačamak, kobasice i slaninica reš sa roštilja, i naravno pečenje, pečenje, pečenje…

Prozujasmo malo po suvenirnici, a u međuvremenu dođoše muzikanti - kao iz “Ko to tamo peva”! Saksofon, klarinet, harmonika i one male udaraljke, čijeg naziva ne mogu da se setim. Nasta opštenarodno veselje!

Krenusmo nazad autobusom (niko od nas nije hteo da ide svojim kolima do Đavolje Varoši, kad je prevoz već obezbeđen, a i ne bismo mogli da pijemo Prolom pivo i rakiju od domaće divlje kruške), a žena pored mene priča sve u šesnaest kako je koristila Aqua Detox u velnes centru i kako joj je sve bilo neprijatno od “blatnjave” vode nakon tretmana. Reših i ja to da isprobam, ko velim, pušač sam, pa daj da malo izbacim toksine. Ipak, onoliko toksina očekivala nisam-strašno! Posle toga sam u toku boravka odradila još 2 tretmana i svaki put je voda bila sve bistrija.

Pored prvomajskog paketa koji traje 3 dana, mi smo produžili još 4, jer smo rešili da se onako ljudski odmorimo. U okviru paketa smo imali i velnes kao i prošle godine, pa smo se od mile volje izležavali po đakuzi kadama i bazenima, toplim klupama. Koristili smo i saunu, bisernu kadu, masažu esencijalnim uljem, a ja sam doplatila i blatnu terapiju duž kičme (250 dinara, smešno), ultrazvuk i laser, jer me kičma zbog dugog sedenja na poslu stalno boli. Moram da vam kažem da su sve terapije odlične, ali blato je nešto posebno! Tako opušta mišiće, prija, a mene čak i gotovo uspava - fenomenalno!

Iskoristili smo maksimalno ovih 7 dana: 2 puta bili u Etno krčmi (gosti hotela doplate da zamene ručak u restoranu ručkom tamo) i gostili se pitom “rednicom” i pečenjem u zemljanim posudama ispod sača, šetali do crkve Lazarice, bili u ribnjaku koji osim restorana ima i mini zoološki vrt: paunove, labudove, divlje svinje, srne, zečeve… za naše dete celodnevna zabava!

Da mi je neko pre godinu dana rekao da ću ići u banju na odmor, smejala bih mu se u lice. Međutim, tek kad iskusite ovako nešto, shvatite da je neophodno bar par puta godišnje na 2-3 dana (ako nije moguće više) da čovek napuni baterije. A to na moru, gde navijam sat da uhvatim “zdravo” sunce i jurim po ceo dan soba-plaža-tuširanje-plaža…. nije moguće. Ovde vreme teče drugačije, bez svakodnevnih stresova na koje smo navikli, a opet imate uvek čime da ispunite dan: bilo da koristite tretmane, šetate, idete na izlete ili uživate u velnesu. I još nešto, nikad na odmoru nisamo ovoliko knjiga pročitala - a kad su mi nestale, dečko sa početka priče - Slaviša, mi je preporučio hotelsku biblioteku, a u njoj preko 100 najnovijih romana! Za mene, ovo je odmor u pravom smislu reči!

Iako postoje redovne avio linije, mnogo je uzbudljivije putovati autobusima sa preklapajućim sedištima, slično kušet kolima u vozovima. Karta košta oko 30 dolara (tri puta jeftinije od aviona).

Put vodi preko argentinske Mesopotamije, provincija Entre Rios i Korientes. Preko močvara, tunela ispod jezera, prirodnih rezervata.

Argentinska provincija Misiones ima oko milion stanovnika. Glavni grad je Posadas. Ime regije ostalo je kao svedočanstvo neobične i brutalne istorije, sukoba autohtonog stanovništva i nemilosrdnih belih kolonizatora.

Pre dolaska konkvistadora, početkom XVI veka, područje je naseljavalo mnogobrojno pleme Guarani. Plemenske zajednice živele su od lova, ribolova i skupljanja plodova. Neutoljiva žeđ osvajača za bogatstvom i porobljavanjem uslovila je da pleme bude skoro u potpunosti istrebljeno.

U XVII veku jezuitski sveštenici stižu na ovo podneblje. Okupljaju preostalo autohtono stanovništvo u misije koje su funkcionisale kao nezavisne ekonomske jedinice. Uspostavljenje misija pokazalo se kao presudno za opstajanje Guarani naroda. Misije su se uspešno širile, populacija se stabilizovala. Guarani su ovladali ratarstvom. Prihvatili su monogamiju i odbacili incest koji je kod njih bio rasprostranjen.

Uticaj je bio obostran. Čak su se i verske službe održavale na Guarani jeziku. Usred džungle, od terakote, napravljena je i najveća crkva na južnoj hemisferi.

Sveštenici su od domorodaca prihvatili običaj konzumiranja napitka “mate”, veoma sličnog zelenom čaju. Sada je mate najpopularnije društveno piće Juzne Amerike. Jezuiti su uspeli da kultivišu proizvodnju ove biljke koja i danas provinciji donosi popriličan profit.
Nažalost, prosperitet misija izazvao je zavist okolnih veleposednika i pojedinih crkvenih redova. Uz prećutnu saglasnost Vatikana, misije su uništene. Jezuitski sveštenici su pobijeni ili proterani, a preostali Guarani su porobljeni ili izbegli dublje u džungle.
Ipak, napor Jezuita da u beskrajnoj surovoj istoriji kolonizacije Novog sveta, spasu Guarani narod, predstavlja redak svetao primer humanosti. Danas Guarani predstavljaju dobar deo populacije Paragvaja, a njihov jezik je, uz španski, i zvaničan jezik u ovoj državi.

Mali kurs Guarni jezika (pisano po Vuku tj kako izgovaramo):
M’Ba Eića Pa, mita knja, žehetu u (duboko u).
U slobodnom prevodu, doduše bez glagola:
Zdravo, mlada ženo, poljubac pored reke.
(Nikad se ne zna, a osmeh je zagarantovan.)

Ostaci misija mogu se videti širom regije. Posebno se ističe ona u San Ignasiu. Obilazak u pratnji vodiča je veoma zanimljiv. Moj vodič se prezivao Korać. Rekao mi je da su njegovi preci iz Srbije, preko Brazila stigli na ove prostore početkom XX veka. Kada je čuo našu konverzaciju u razgovor se uključio i lokalni taksista sa par sočnih srpskih psovki. Naravno bez loše namere. Bio je kao pripadnik argentinskog kontingenta plavih šlemova u Banjaluci. I eto slučajno poznanstvo se zalilo Kilmesom, izuzetnim domaćim pivom. Uostalom zastava ove regije je identična srpskoj trobojci.

Smeštaj se u San Ignasiu i širom provincije može naći veoma povoljno. Za bungalov sa sve stablom banana u bašti platio sam 15 dolara.

Ipak, pravi utisak je boravak u selvasima, kišnim šumama ispresecanim vodenim tokovima i puteljcima utabane crvene zemlje. Zemlja je karakteristične boje, kao posledica velike količine minerala gvožđa u tlu.

Mirisi i zvuci fasciniraju. Kada već pominjem mirise, miris turiste u džungli je spektakularna mešavina znoja, vlage, autana, kreme za sunce. Neodoljivo za pijavice … raznorazne.

A i groznica ima raznoraznih pa treba slediti uputstva lokalnih vlasti.

Skitnja selvasima postane zamorna pa čovek poželi da se odmori. Naišao sam na kristalno čist izvor usred proplanka. Bio je tu neki lokalac pa sam ga za svaki slučaj priupitao:

“Hay las pirañas?” (Ima li pirana?)

“No, no hay ” (Ne nema)

“Hay los caimanes?” (Ima li kajmana?)

“No, no hay ” (Ne nema)

.. i tako opušten skinem patike i potopim otekla stopala u izvor .. i uživam.

.. i gleda me lokalac i posle par minuta kaže:

“Pero tiene mucho cocodrilos” (ali ima mnogo krokodila)

… dal stvarno ima krokodila i da li se lokalac šalio, uopšte nisam želeo da proveravam, a i nikad mi više nisu na pamet pale slične gluposti.

Nedaleko od tromeđe Argentine, Brazila i Paragvaja nalazi se jedno od čuda prirode, veličanstveni vodopadi Iguazu. Ma koliko mislim da bih mogao da pišem o njima jednostavno teško nalazim reči. Fotografije mnogo više dočaravaju.

Samo par turističkih informacija. Najbliže mesto je Puerto Igauzu sa argentinske i Foz do Igauzu sa brazilske strane.

Preporučujem da se po jedan ceo dan iskoristi za obilazak sa svake strane.

Za Brazil je potrebna viza ali se može u roku od 24h izvaditi u konzulatu u Puerto Iguazu (oko 30 dolara i jedna fotografija za ličnu kartu). Obratiti pažnju na radno vreme brazilskog konzulata koje je najblaže rečeno veoma opušteno. Mada, u Brazil se može i bez vize tj niko mi nije tražio pasoš, ali propisi su propisi.

Na brazilskoj strani vodopada je i heliodrom. Neprocenjivo iskustvo je častiti se jednom ovakvom turom iznad vodopada (oko 30 dolara).

Nedaleko od čuda prirode nalazi se i čudo tehnologije, najveća hidroelektrana na svetu, Itaipu (tj bila je najveća dok Kinezi nisu napravili veću). Nalazi se na reci Parana, napravljena kao zajednički poduhvat Paragvaja i Brazila.

I povratak ka Buenos Airesu je bio jedinstven. U autobusu sa euforičnim navijačima iz Rosarija koji su iščekivali pobedu za osvajanje argentinskog fudbalskog prvenstva. Nema odbijanja ponuđenog (groznog) pića, da ih slučajno ne izmalerišem (”mala racha”").
I sa stanice do stana, sa crvenim blatom na patikama.

Zbunjen utiscima dugo sedim na terasi.

Upalim TV,

glavna vest: Newell’s Old Boys iz Rosaria osvojio prvenstvo,

sporedna vest: navijači Veleza koji je izgubio prvenstvo linčuju predsednika kluba
… ali Argentina i fudbal, to je već druga tema.

Tako i Brus…ako samo prodjete kroz njega, žureći nekud svojim poslom, nećete primetiti…nećete videti dušu koja titra na njegovim ulicama…toplinu koja zrači iz njegovog asfalta i neku neopisivu radost od samog boravka u tom malenom gradu koji pleni svojom toplinom.

Osvojio me je još pri mojoj prvoj poseti tom gradu. Dolazeci iz pravca Beograda, sa leve strane, odmah kraj srca, iznice bela crkva, koja kao obelezje tog grada stoji na samom pocetku glavne ulice podsticuci na radost pri samom pogledu na nju. Ako nastavite pravo, od crkve, proćićete glavnom ulicom, koja je sa obe strane opasana brojnim kafićima, u kojim je živo posebno ujutru, i uveče kada počinje noćni život u tom malom gradu. Prolazeći tom ulicom, izmedju tih brojnih kafića, uvek ćete čuti veseli žagor koji vas nekako greje i raduje.Ta glavna ulica ima posebnu draž. Tu uvek mozete sresti neko drago lice, nasmejanu omladinu, radosnu decu. Ta glavna ulica, posebni pleni naveče, kada se zatvara sa obe strane i pretvara se u korzo. Sećam se, kada sam prvi put šetala tim korzoom, u pratnji svoje sestre, posle prvog kruga, započinjući drugi, upitala sam je : A, je l nije glupo da idemo ovako u krug? Ona se slatko nasmejala. Mi, koji nismo naviknuti, na te lepe, vec zaboravljene običaje, nismo ni svesni da eto, u tom gradu postoji nesto tako, meni jako simpaticno. Još ako nekoga poznajete, ne morate se uopšte dogovarati da se vidite, tu ćete ga sigurno sresti. Koliko je mladih samo tuda prolazilo u nadi da ce videti bas onog koga traze, koga mozda vole. Bezbroj pogleda se tu susretalo i mimoilazilo. Ali, ono sto je najlepše možda, jeste, što ako slučajno u ovom krugu propustite pogled, u narednom sigurno necete.

Ono sto takodje volim kod Brusa jeste sto je opasan zelenilom. Gde god se okrenete, pogled vam može uhvatiti neko brdašce ili planinu. Nije ni čudo jer na samo 30 km od Brusa je najlepša srpska planina, Kopaonik, cije se visoravni mogu primetiti iz grada. Pa, tako, leti Kopaonik šalje svežinu niz svoje padine dodirujući njome i obode ovog grada…a zimi ga mami svojom studenom lepotom i mirom. Brus, kao produžena ruka Kopaonika, miluje svakog ko se prolazeći kroz njega uputi ka ovoj lepoj i gorostasnoj planini.

Verujem da je dosta vas prošlo kroz Brus, na putu za Kopaonik…ali, sledeći put, zastanite malo…setite se mojih reči…i već na uglu ćete osetiti neki osmeh, neki treptaj koji vas poziva da malo ostanete u njemu, pa makar da popijte kafu sa prijateljima, jer Brus to vama sigurno jeste.

Kakve su relacije Shakespeare-a i Gordon Banks-a?

http://www.youtube.com/watch?v=ngE9RCAdWaE

http://www.youtube.com/watch?v=ngE9RCAdWaE

http://www.youtube.com/watch?v=jk-kXwjASEE&feature=related

Znate priču o Bogdanu Dunđerskom? I ja sam je tek onomad čuo. Potiče iz ugledne porodice, koja se krajem XVII veka iz Hercegovine, doselila u Vojvodinu. O poreklu njihovog bogatsva postoje dve legende. Prema prvoj, Avram Dunđerski je nadničarivši pronašao ćup sa zlatom koji je uložio u unosan posao koji se višestruko isplatio. Prema drugoj legendi, za vreme austro - turskog rata 1711. godine, ne znajući, prevezao je nekog turskog velmožu preko Tise i spasao mu život. Turčin se odužio kesom zlata, sa kojom je Avram uspešno trgovao. Njegov sin Gedon Geca Dunđerski nasledio je tako nekoliko stotina jutara plodne zemlje. Polovinom XIX veka on kupuje od porodice Gorjup kamendinsku zemlju, od porodice Semze Kulpin, nekadašnje imanje Stratimirovića. Ova imanja postaju osnov ekonomskog prosperiteta porodice Dunđerski i začetak stvaranja poseda farmerskog tipa u Vojvodini.

1876. Gedon poklanja zemlju sinovima Aleksandru i Lazaru. Aleksandrov sin, Bogdan Dunđerski (1862-1943) završio je srednju poljoprivrednu školu u Beču. Kažu da je bio čudna sorta, veliki gazda, al’ i veliki boem. Ženio se nije nikad, a imao tri velike ljubavi - žene, konje i vino. Da li tim redom, izvin’te me, al’ ne znam. Agrarnom reformom iz 1918. godine oduzet mu je veliki deo poseda. Sanjao je, ali i živio svoje snove, pa je u periodu od 1919-1923. godine stvorio dvorac iz mašte, inspirisan ljubavlju prema tuđoj ženi, Mari Dinjački. Bogdan preduzimljiv po prirodi, isplatio je Marinog muža, kovača, sa dvadesetjednim jutrom zemlje i nešto gotovog novca, a sam uzeo lepu Maru. Ona je godinama gazdovala njegovim imanjem, dok se Bogdan skitao svetom. Iako mlađa od njega, umrla je, pre njega, dok je Bogdan dočekao osmu deceniju bez zakonitih potomka. Dvorac je namenio Matici Srpskoj.

A znate li gde se taj dvorac nalazi? Kada ga putnik namernik ugleda u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici shvatiće da je obreo u jednu od nekadašnjih grofovija. Prolazeći kroz stoletni drvored, sagledaće na prostoru od 2.600 jutara ne samo dvorac, već i ergelu, mali kaštel, kapelu, park i prateće objekte. Dvorac predstavlja eklektički spoj baroknog, romanskog i neoklasičnog stila. Sačinjavaju ga dve kružne i dve kupaste kule, a najveća, koja dominira građena je po ugledu na donžon kule srednjevkovnih zamaka. Među svojim zidovima krije tajne o sudbinama mnogih porodica, njihove uspone i padove, mrznje i ljubavi. Nažalost, jedino su zidovi i vrata ostali autentični. Pokućstvo, tepihe, kristalne lustere i srebro odneli su pobednici u nepoznatom pravcu. Nestao je u revolucionarnim previranjima i klavir iz 1863. godine, za koji se pretpostavlja da je pripadao Lenki Dunđerski, Bogdanovoj sestri od strica. Rasni konji, nonijusi i lipicaneri, prodati su italijanskim klanicama 1945. godine. Na ulazu u dvorac postavljena je velika tabla sa natpisom da KPJ Bečeja dvorac poklonja narodu, a u dvorac su puštene ovce. U hotel je dvorac pretvoren 1983. godine, a ime je dobio po konju Fantastu oždrebljenom 1930. godine, vlasništu Leona Koena, koji je posle dve godine osvojio tripl krunu. Hotelske sobe su u dvorcu smeštene u glavnoj kuli. Stepenicama se možete popeti na vrh dvorca i to dva sprata širokim stepeništem kroz kockasti deo kule, a zatim uskim oblim delom kule, hičkokovskim kružnim stepenicama još dva sprata. Odjednom vam pogled pukne na sve strane plodne bačke ravnice. Odmah uz dvorac nalazi se ogromni zapušteni bazen. On je do drugog svetskog rata bio otvoren za sve posetioce. U okviru kompleksa možete prošetati prostranim parkom francusko - engleskog tipa. Posetiocima su na raspolaganju teniska igrališta, kao i pista za male avione. Predahnuli smo uz “Fantast” palačinke i autohtono vino “Krokan”.

Paralelno sa izgradnjom dvorca građena je i kapela u neovizantijskom stilu posvećena “Svetom Đorđu”, po nactru zemunskog arhitekste Klausa. Ikonostas kapele oslikao je tokom 1924-26. Uroš Predić, Bogdanov prijatelj U medaljone ikonostasa naslikane su dve velike Bogdanove ljubavi, Mara i Marica, Mađarice iz Bečeja. Smatra se da i Bogorodica na ikonostasu, na Bogdanovo insistiranje ima Marin lik. Zanimljivo je i da je kapela bila predviđena za grobnicu porodica Dunđerski i Predić. Međutim, kako to već biva kod Srba, pred kraj radova prijatelji su se malo sporečkali. Zato sada, kada uđete u kapelu, možete levo videti ploču Bogdana Duđerskog sa datumima rođenja i smrti, a desno ploču Uroša Predića na kojoj je upisan datum rođenja ali ne i smrti. Uroš Predić je sahranjen u njegovom rodnom mestu Orlovatu. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić protestovao kod Moše Pijade, nakon čega je zaključana. Kapela je ponovo osveštana, pa se danas u njoj organizuju krštenja i venčanja, koja su posebno omiljena na ovom romantičnom mestu.

Ergela spada u red najpoznatijih u ovom delu Evrope i tu su odgojena najpoznatija grla u regionu. Postoji organizovana škola jahanja, a moguće je i iznajmljivanje konja. Više od polovine celokupnog imanja nekad je pripadalo ergeli, koja je pre rata brojala oko 1400 rasnih konja. Ergela je obnovljena 1970. godine kupovinom par grla iz Mađarske i Engleske. Danas broji oko 80 grla smeštenih u šest konjušnica. Na imanju se može obići grob čuvenog konja Inkvizitora, Kazanovinog naslednika, inače najtrofejnijeg pastuva koji je umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu.

Za preostale dvorce u Vojvodini vreme glamura je davno prošlo. Zaboravljeni, zapušteni i oronuli, pretvoreni su u magacine i poljoprivredne škole. Takvu sudbinu doživeli su dvorci u Bajši, na Horgošu, u Sokolcu kod Novog Beceja. Zanimljiva je istorija i dvorca “Kastel” u Ečkoj vlasništvo grofa Lazara Dundjerskog, Bogdanovog brata, koji se nalazi nedaleko od Zrenjanina. Lazar imanja dobijena od oca Gedona u Kulpinu i Kamendinu proširuje, kupujući imanja u Čelarevu, Novom Bečeju i Hajdučici. Koristeći kapital i znanja stečena putujući po svetu, započinje intezivnu poljoprivrednu proizvodnju. Uvodi nove kulture, koristi mehanizaciju i veštačko đubrivo. Pivo proizvodi u Čelarevu i Zrenjaninu. Na svečanom otvaranju dvorca “Kastel” u Ečkoj, 30. avgusta 1820 godine, među uglednim gostima bio je i grof Esterhazi. Sa sobom je poveo i devetogodišnjeg dečaka koji je izveo svoj prvi koncert na klaviru. “Čudo od deteta” bio je mladi Franc List. Obiđite i pravoslavnu crkvu iz 1711. godine posvećenu Sv. Nikolaju. Crkva je sagrađena od čerpića (smese blata i piljevine) i pokrivena šindrom. Vredna pažnje je i rumunska pravoslavna crkva iz 1850. godine, ako i katolička crkva iz 1864. zadužbina Lazara Lukača sa impresivnim slikarskim ostvarenjima Jozefa Gijgera i holandskog slikara Van der Vennea.

Neposredno iza hotela “Sibila”, sa uzanog asfaltnom putu sledimo putokaz za skretanje ka Carskoj Bari. Prostor Carske bare je gusto izatkan ćilim reka, kanala, jezera i bara. Pred očima vam se smenjuju boje, od plave jezera, preko zelene i smeđe šuma, sve do bledožute i bele slatina. Na ovom prostoru nekada se protezalo bezbroj većih i manjih močvara, a danas su tu meandri Starog Begeja. Bara je sklonište brojnim pticama močvaricama. Od proleća do jeseni možete je oploviti hotelskim brodićem. Bara je omeđena vrbovom i topolinom šumom. Stazom od drvenih oblica kroz gustu trsku možete lutati osluškujući ptice, čak 240 vrsta. Zato je ovo područje proglašeno za Ramsarsko, to jest upisano u UNESCO-vu listu močvarnih područja od međunarodnog značaja. Na predlog stručnjaka Zavoda za zaštitu prirode Srbije Vlada Republike Srbije proglasila je ovo područje Specijalnim rezervatom prirode Stari Begej - Carska bara. Susrešćete raznolik svet vodenih biljaka kao što su vodeni griz, vodena paprat i beli lokvanj. Za bogatstvom sveta flore ne zaostaje ni fauna, pa ćete, uz dosta sreće pronaći: divlju svinju, srnu, lisicu, zeca, bizamskog pacova, šišmiša, tvora, ježa, krticu, lasicu, hrčaka, barsku kornjaču, sivog guštera, beloušku, zelenu žabu i šarenog daždevnjaka. Bogatstvo ribljih vrsta je takođe impozantno; na relativno malom vodenom prostoru žive šaran, štuka, som bandar, sverglan, smud, tostolobik, amur, kečiga.

U centralnom delu Potisja ugnezdilo se naselje izuzetne istorijske prošlosti i kulturne tradicije. Bečej se pod današnjim imenom u istorijskim spisima prvi put pominje 1091. godine. Prema arheološkim iskopavanjima ovo područje bilo je naseljeno već od V milenijuma p.n.e., odnosno od starijeg neolita. Pronađena su naselja iz neolita, eneolita, bronzanog doba kao i iz gvozdenog doba. Početkom naše ere teritoriju naseljavaju Sarmati, a tokom VI do IX veka ovde se nastanjuju Avari, o čemu svedoče bogati materijalni dokazi iz njihovih grobnica. Najlepši predmeti, koji su nađeni na ovom lokalitetu nalaze se danas u holu fabrike “Carbo-Dioxid”. Bečej se kao utvrđenje spominje 1238. godine kada ga je ugarski kralj Bela IV svojom darovnicom poklonio kaluđerima krstašima iz Stolnog Beograda. Do sredine XVI veka on je promenio desetak feudalnih gospodara u okviru feudalne Mađarske. Čuveni turski vojskovođa srpskog porekla Mehmed-Paša Sokolović osvaja ga 1551. godine. Pod turskom vlašću ostaje do 1687. godine, kada nakon velikog austrijsko-turskog rata i sklapanja mira u Sremskim Karlovcima 1699. godine ova teritorija prelazi pod austrijsku vlast.

Prva pravoslavna crkva u Bečeju podignuta je 1774. godine, ali je spaljena u požaru 1849. godine. Izgradnja sadašnje, u vizantiskom stilu, posvećene Svetom Velikomučeniku Georgiju, započeta je 1851. godine, a završena 1858. godine. Ikonostas je izradio bečki majstor Kistner, a na njemu se nalaze 63 ikone, rad čuvenog srpskog slikara Uroša Predića. 1868. godine bečki umetnik Jarai je izveo njegovu pozlatu. Današnja Rimokatolička crkva u Bečeju izgrađena je 1830. godine, ali je oštećena u revolucionarnim previranjima 1848. godine, pa je temeljno rekonstruisana 1875. godine. Ova jednobrdna građevina, polukružne apside na severu, izdužene osnove i sa zvonikom na čeonoj strani, poseduje dve oltarske slike (”Uspenje Bogorodice” i “Svetog Josifa”) poznatog mađarskog slikara Tan Mora, rođenog 1828. godine u ovom gradu. Trgom dominira spratna zgrada opštine iz 1881. godine, a uz nju se nalazi zadužbina baronice Eufemije Jović iz 1894. godine, sagrađena u secesionističkom stilu. Značajna je i kuća već pominjanog veleposednika Bogdana Dunđerskog iz 1904.godine.

Glavna atrakcija grada Bečeja je ustava na kanalu Dunav - Tisa - Dunav koju žitelji Bečeja zovu Šlajz. Impozantna građevina, savršene konstrukcije, bila je jedno od vrhunskih tehničkih dostignuća XX veka u oblasti vodoprivrede. Ovo čudo tehnike u gradu na Tisi, magično je privlačilo stručnjake i znatiželjnike iz celog sveta i bilo odlična najava za sve tehničke novotarije, koje će mirnoj varošici na Tisi doneti minuli vek. Šlajz na električni pogon je projektovao Albert Hajnc tada tehnički direktor kanala koji je u to vreme imao 24 godine. Struju za njihov rad proizvodila je hidrocentrala koja je napravljena neposredno pored njih. Teritorijom opštine protiče reka Tisa, tu je Veliki bački kanal, beljanska bara kao i niz manjih kanala bogatih ribom, pravi izazov za ljubitelje ribolova.

Konačno, stigosmo i do grada sa tri imena u kome se danas održava finalno veče svetkovine u čast napitka od ječma, u narodu popularno nazvanog pivo. Grad je ime Bečkerek nosio šest vekova, od prvih pisanih tragova o naselju (početak XIV veka) do 1935. godine. Sama reč “Bečkerek” bila je predmet mnogih tumačenja i objašnjenja. Neki istoriografi izvode reč iz imena naroda Pečenega Barany Agoston u knjizi “Torontalvarmegye Hajdana”, izdatoj u Budimu 1845, pominje da su Bečkereku dali ime Pečenezi, koji su naseljavali ove krajeve. Istoričar Sentklarai smatra da je osnivač ovog naselja pleme Beče i Gregor. Poznati turski putopisac i putnik Evlija Čelebija opisuje naselje kao “Beš Telek” (”pet dinja”- pet poluostrva između begejskih meandara na kojima se razvilo naselje). Felix Milleker u spisu “Geschichte der Stadt Veliki Becskerek”, štampanom u Vršcu 1933. godine, podelio je ovaj naziv na dve zasebne reči: Beče i Kereke, što bi značilo: “Bečeova šuma”. Poznato je da je ugarski feudalac Imre Bečei osnovao obližnji grad Bečej 1311. godine, da je ovde posedovao lovišta, te ova tvrdnja nije bez osnova. Neki misle da je ime Bečkerek slovenskog je porekla i da potiče od reči Peč (stena) i Kereks, odnosno Kirche, što bi značilo “Kamenita crkva”.

Na sednici gradskog veća grada Velikog Bečkereka, 29. septembra 1934, narodni poslanik dr Toša Rajić podneo je predlog o promeni imena grada po imenu Petra I Karađorđevića. Predlog je gradsko veće usvojilo aklamacijom, jednoglasno. Odluka Gradskog veća odobrena je na višoj instanci 18. februara 1935. godine, od kada grad nosi ime Petrovgrad. Za vreme II svetskog rata, nemačka okupaciona vlast, vraća gradu ime Veliki Bečkerek (Gross Becskerek). Zvanično ime, Petrovgrad, grad zadržava sve do 2. oktobra 1946, kada dobija ime Zrenjanin, po revolucionaru Žarku Zrenjaninu.

I dok traje smotra narodnog stvaralaštva i rukotvorina, na sve strane se peva, igra, jednom rečju, veseli, pivo teče u potocima, iz pivske pene pomalja mi se dvorac iz mašte i sa sobom nosi zaljubljeni par. Ja zato napuštam ovu lepu varoš i krećem put doma svoga.

Nenad M. Perić

Успут смо са главног пута скренули десно ка селу Солотуша, до кога се стиже узаним асфалтираним путељком од 4-5 километара. Налази се на источним обронцима Таре, уз истоимену реку (Солотушу). Изнад села, на једном од висова Таре, налази се старо утврђење, град Солотник или, како га мештани зову - Кулина или Кулинград. Локални мајстори који су радили на новој сеоској цркви, у прелепој комбинацији дрвета и камена, поменуше нам да је тврђаву подигла Проклета Јерина! То нас подсети да се она помиње и као градитељ(ка) малтене свих осталих тврђава изграђених током средњег века (а и векова) у Србији. Изгледа да је Јерина, стално притискајући градитеље и јурећи кратке рокове, била неки средњовековни пандан данашњем министру Мркоњићу. Па када прође још једно четири-пет векова, отприлике 2500 и неке године, по целој Србији, где год будете видели остатке неког пута или моста (а нарочито заобилазнице) сељани ће вам рећи: “Е синко, то ти је градио Мркоњић…”

На реци Солотуши некада су вредно радиле 52 воденице, стругаре и ваљарице. Данас ћете, на крају асфалтног пута, одмах поред цркве у настајању, видети једну симпатичну дрвену кућицу за одмор (али печење и пиво морате сами да донесете), на стубовима изнад оближњих извора, поред воде која се слива преко малих стеновитих степеника обраслих маховином. Ако наставите даље макадамским путем, колима или пешице, после пар километара пута (узбрдо) доћи ћете до остатака тврђаве. То већ нисмо урадили. Али поглед одозго мора да је чаробан. Рекоше нам да се из Јасиковице (прво скретање са пута када се спуштате од Калуђерских Бара) може доћи до прелепог погледа (одозго) на Кулину. Свратили смо после и у Јасиковицу, и дошли до неке тачке одакле се пут грана на пет страна (а без путоказа), па смо морали да одустанемо од потраге за видиковцем и погледом на Кулинград.

Солотуша иначе полако улази у туристичку понуду Таре, да се тако чује за све те лепоте, природне и оне остале - специјалитете, сир, кајмак и још пуно тога. Са друге стране, ми дођосмо до Солотуше, али баш нигде ниједне табле - за смештај, или за поменуте производе, нешто као “овде можете купити најбољи сир и кајмак на Тари!” Све је, још увек, остављено случајности и можда неким телепатским способностима залуталих туриста.

Бајина Башта је место у подножју Таре, просечено речицама Пилицом и Рачом. Штета што Бајина Башта није мало више окренута обали Дрине, али претпостављам да су мештани, још док река није зауздана браном на Перућцу, заузели безбедне позиције за своје куће.

Центар Бајине Баште чини мали трг, уоквирен са хотелом “Дрина”, пословном зградом дринских хидроелектрана, а красе га споменик народном хероју Душану Јерковићу, погинулом на Кадињачи, и споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора среза рачанског у Другом светском рату. Од трга на све стране воде улице са бајинобаштанским кафићима и ресторанима, радњама и дућанима, а са трга се на доле спуштају степенице које су то поподне, после јаког пљуска, изгледале као слапови Нијагаре. Али нема те кише у бајинобаштанском крају која ће утећи својој локалпатриотској дужности да, осим што пада, успут и направи мало струје - па сад да ли на Перућцу или Зворнику, свеједно.

Тридесетак метара ниже, доћи ћете и до продавнице сувенира “Свашта - нешта”, поред етно-кафане “Конак”, где можете да направите праве етно-фотографије, тако што ћете протурити своје цењене главе кроз отворе на симпатично осликаној табли. Свратили смо затим и до пијаце, изнад главног трга, која, на нашу жалост, не ради само понедељком - баш када смо ми овде наишли. Најбоља понуда је, кажу, петком и суботом.

Ако хоћете да понесете неки сувенир из Бајине Баште, имате два, подједнако нутриционистичко-еколошка производа: један је дуван, познат као “бајиновац”, за који се тврди да је из Румелије, некадашње турске покрајине, а други је надалеко чувена клековача, “ББ клека”. Обично сувенири стоје по полицама са књигама или по неким ћошковима где их сваки пут проклиње особа која је задужена за чишћење прашине по кући, али са овим ББ сувенирима вероватно нећете имати тих проблема.

Има разних легенди како је настало име Бајине Баште, на месту некадашњег села Пљесково. Једна од њих каже да се у доба Милоша Обреновића исељавало муслиманско становништво, из ових крајева у Босну, а ту се помињао и неки Турчин Баја, власник пуно башчи поред Дрине, који је имао Милошеву дозволу да прелази реку и убира плодове са својих имања. Прави Баја!

Када наставите путем ка Перућцу, долазите до граничног прелаза Скелани. Још давне 1926. године завршен је мост који је Бајину Башту повезао са Скеланима, ружњикав гвоздени мост, урађен од гвоздене конструкције - добијене из Немачке, у склопу ратне одштете. Одмах код граничног прелаза, пре самог моста, са леве стране се одваја путељак који води ка градској плажи. То је уједно и ушће речице Раче у Дрину. Два пута смо свраћали овамо - једном смо видели купаче (треба стварно бити пингвин па се купати овде, али шта знају људи шта је хладна река?), а  у речици Рачи видели смо још и на десетине пивских флаша и конзерви, којекаквог ђубрета, одмах подно малог ресторана - кафића који се сместио на мостићу и стубовима изнад самог ушћа. Баш грозна слика!

Сва срећа, другог пута је ђубре било покупљено, а сама Дрина се повукла пар метара ка кориту, мало због лета, мало због режима рада на ХЕ Перућац, па је место изгледало потпуно другачије. А Дрина је изгледала као да се може препешачити.

Одавде до Перућца имате још десетак километара вожње, једном правом гробљанском магистралом. Не зато што се овде брзо вози или што се гине по путевима (онда би све магистрале у Србији могле тако да се зову), већ зато што пролазите поред бројних њива, где је уобичајено да се преминули чланови породице сахрањују - сваки на свом имању. Некима од домаћина, кажу, то је била последња жеља - да буду сахрањени на својој земљи, јер тако наследници неће моћи да распродају њиве и имања? Па тако имате ред кукуруза, па пшенице, па онда пет-шест гробова, па опет кукурузи, и тако скоро дуж целога пута.

Када будете пролазили кроз Бесеровину, па се можда сетите да нисте угасили ринглу у апартману, можете скренути ка селу Ослуша и сплетом макадамских путева изаћи на пут Калуђерске Баре - Митровац, главну тарску магистралу. То вам дође као нека пречица, мада је много лепше попети се из Перућца путем ка Митровцу (истина, има доста окука, али је поглед на језеро и брану вредан труда). Пошто нема разлога да се враћате ка Барама, јер сте практично тек кренули - ускоро ћете стићи до локалитета Мраморје, средњевековне некрополе стећака (14-16. век). Ту вам се налази око стотину надгробних споменика, у облику масивних камених плоча и сандука. Спада у најзначајније некрополе у Србији и место је заштићено као споменик културе од изузетног значаја за Србију. Заиста је невероватно да је овде неко (дал`мештани или туристи, ил` неки сатанисти, неважно је) искористио правилан распоред четири плоче - за мало седења и роштиљања (!), оставивши за собом и трагове провода, пепео, пластичне кесе и чаше. Свашта човек овде може да види.

Следеће што ћете видети је (а делује веома лускузно) вила “Дрина”, а затим наилазите и на речицу Врело и истоимени ресторан. Речица Врело има само 365 метара дужине, верујем да су сви већ чули за њу, као и за њен надимак: “река од годину дана”, река на којој можете видети и малу централу, хидроелектрану, изграђену 1928. а обновљену 1986. године (захваљујући њој, Бајина Башта је добила ономад и прво осветљење).

Ту је и рибњак, а речица театрално, преко дивног, широког водопада, завршава свој кратак пут у зеленој Дрини. Неизоставно се морате зауставити и поседети у ресторану “Врело”, па чак и ако ћете само да попијете кафицу. Комбинација воде, зеленила и дрвених платформи ресторана, са погледом на бројне пастрмке које пливају около (не знајући да им радите о рибљој глави) вероватно ће вам, на крају, ипак отворити апетит.

А ако баш нисте гладни (тј. ако још нисте гладни), не морате пасивно да чекате, већ прошетајте до ушћа Врела и назад (то вам је 365 метара х 2) или, још боље, (уз припремљене купаће костиме и пешкире) лагано продужите ка плажи - понтону на језеру Перућац. Прво ћете наићи на брану и ХЕ Перућац, а пут се затим за кратко одваја од Дрине, и убрзо вас доводи на паркинг, и на главно купалиште целога округа. Ту је и хотел Језеро, а изнад “плаже” налази се ресторан са дивним погледом на Перућац.

Да је све под конац, дивно и чисто, баш и није. Имате кабине за пресвлачење које могу да послуже сврси, имате два туша са нежно леденом водом, на понтону може да буде заиста велика гужва када упече сунце или је викенд, али не будите размажени, већ дођите и обавезно се окупајте. Дубина језера уз брану је око 90 метара, а тамо где са понтона улазите у воду, дубина је вероватно између 10 и 30 метара? Спремала се олуја, купачи су се углавном већ разбежали, па смо уживали у ексклузивном брчкању у дринској води, у простору за купање ограђеном пластичном оградом. Вода је била топла, потпуно невероватно када се сетите како је ледена иста та Дрина пар километара ниже, код Бајине Баште. Као дипломираном електроинжењеру, енергетичару, паде ми на памет могућност да би неки сменски радник, кога је наљутио шеф, или му касни плата, можда могао да отвори једну од преграда на брани, па да се сјуримо низ брану заједно са Дрином, као низ камиказа тобоган у Акваленду, али пар скокова на главу избило ми је такве глупе идеје (из главе) и остали смо ту још пар сати да уживамо у купању, све док нас није потерала једна зла босанска киша.

Иначе, одавде можете ићи у пловидбу кањоном Дрине (језеро Перућац је дугачко 52 километра), а за детаље се распитајте или код капетана брода (ако је ту негде, уз усидрени брод), или код конобара у ресторану изнад понтонског купалишта, или на рецепцији хотела Оморика. Заиста нам је било жао што нисмо успели мало и да пловимо Дрином, али, опет, увек треба оставити нешто за следећи пут.

Мало пре пљуска, улетели смо у ресторан “Врело”, и полагано смо кренули - по реду: рибља чорба, пастрмка на жару, српска салатица да бисмо се на крају потпуно предозирали палачинкама. Сместили смо се напољу, уз зидове ресторана, на једином месту где киша још није могла да добаци. Симпатични келнер је без речи поговора доносио храну и када се пљусак већ толико размахао да су му сигурно цела леђа била мокра служећи госте, који су, ето, баш нашли када ће да седе напољу. На крају смо, пред фортисимо завршетком провале облака морали ипак - сви ми, заједно са келнером да побегнемо у затворену салу.

Следећа два дана Таром су владали облаци, киша и магла, тек да планина (или можда словенски бог Тар, по коме је планина добила име) све нас, туристе, подсети ко је овде газда и да, ако сте дошли на купање и сунчање, а не на планинарење и шетање - боље одете на море…

Слободан Огризовић

Napio se raja s mednih usana,

Gde je naš’o slasti, tu je nije prašt’o

Sad gori l’ mu duša, barem znade zašto”

(Na grobu Hafisovom, J.J. Zmaj)

Dan je već duboko zašao u noć, a pokrivač satkan od mraka nikako da ogrne srpsku prestonicu. Smešteni u autobus, kružimo trgom Slavijom, s jednim pitanjem na usnama: “Gde putujemo?”

Krenuli smo na izlet iznenađenja. Pošto nam je za put potreban pasoš, al’ ne i viza, izbor se sveo na Hrvatsku ili Makedoniju. Kako će slatke muke tek nastupiti, kada se, iduće godine, nađemo na beloj šengenskoj listi! Većina tipuje na Hrvatsku. Ja priželjkujem da to bude nacionalni park Paklenica, ne zbog toga, što će onaj ko pogodi konačnu destinaciju putovati besplatno, već što me taj krajolik inspiriše i obećava ludu avanturu. Svi računaju na more i kupanje. Autobus i dalje kruži Slavijom, a njime počinje da kruži župsko vino “Prokupac”. Valjda da se malo smanji nervoza i pozitivna tenzija, koja se sasvim smišljeno plasira od strane organizatora ovog putovanja. Po sakupljanju ceduljica sa odgovorima, naš autobus se obrušava ka zapadu, ka Šidu. Dileme više nema, bar kada je o zemlji reč, ali odredište i dalje ostaje misterija. Tako će biti sve do jutra. Po prelasku srpsko-hrvatske granice, zastajemo na benzinskoj pumpi. Ne zbog potreba autobusa, nego nas, putnika. Nabavljamo dalmatinsko vino i plastične čaše i žurka se nastavlja. Tek oko četiri sata, umor nas sustiže i tonemo u zasuženi san.

Budimo se negde u Gorskom kotaru. Kafe i ekspres restoran francuskog lanca ukazuje nam gostoprimsto. Doručkujemo i pripremamo se za zahtevno planinarenje, bar su nam to nagovestili. Gorski kotar je region očuvanih šumskih područja, slikovitih dolina, bistrih reka i jezera. Mesto gotovo mitskog pejzaža, koji pobuđuje radost, ali i obećava mir i spokoj. Ovo je velika visoravan, koja se proteže od primorja u kopno. Odlikuje je kontinentalna, planinska, oštra klima sa kratkim i svežim letima i dugim zimama sa dosta snega. Nudi pregršt prirodnih i istorijskih znamenitosti, bogatstvo reljefnih oblika i bezbroj održavanih planinarskih staza. Obelodanjuje se i naš današnji cilj, Bjele stene. Nećete verovati, niko nije pogodio!

Sastajemo se sa par slovenačkih planinara iz Novog Mesta, koji dobro poznaju ovaj teren. Poput prehara, razmenjuju se pivo. “Jelen” za “Zlatorog”. Staza je dobro markirana, ali se na nekoliko mesta granje obrušilo, pa smo morali da ga preskačemo. Koračamo kroz gustu šumu, pretežno sastavljenu od bukve i smreke.

Dodatnu teškoću pričinjava nam kiša, koja se tog jutra sručila na Gorski kotar, pa je staza, mestimično u blatu. Sparno je… Na svu sreću, magla se podigla, te je vidljivost dobra. Komleks Belih stena je jedinstven po svojoj surovoj lepoti. Vršni deo se sastoji od 4 kilometra dugog nazubljenog hrpta, koji ukrašavaju bizarne stene.

Šumske jagode nismo pronašli, u ovom kraju je još rano za njih. Stoga posežemo za suvim voćem i bademima. I dosta vode, podrazumeva se. Susrećemo retke bicikliste. Priroda je ovde stvorila pravi muzej kraških oblika; mnogobrojne vertikalne bele stene, visoke pedesetak metara, ponikve i provalije. Ove stene su najveće staništa runolista (Leontopodium alpinum) u Hrvatskoj. Naći ćete i takozvani prirodni frižider, u kojem se sneg zadržava tokom cela godine. A onda ste spremni za Dolinu kostura i Samarske stene. Kad ih budete videli, biće vam jasno zašto su 1985. godine proglašene za prirodni rezervat. S vremena na vreme nas kiša natera da ubrzamo. Predeo odiše naizrecivom divljom romantikom. Sledi uspon, takođe kroz šumu, nekih četrdesetak minuta hoda, sve do planinarske kuće (1300 m.n.v.) koju drži i održava planinarsko društvo “Kapela” iz Zagreba i koji su nas ljubazno ugostili.

Kuća je dvospratna, a na spratu ima par kreveta i dva trpezarijska stola, kao i priručna kuhinja. Požališe se na dosadne puhove, ta nestašna stvorenja, koja su ljupka samo na slici i u gulašu. Tu popismo ko pivo, a ko čaj, s obzirom na vreme koje se svaki čas kvarilo. Neki su probali i rakiju od maslina, limuna i meda. U planinarske knjižice utisnusmo pečate. Od doma do vrha ima petnaestak minuta uspona. Na nekih dvadesetak metara penje se po steni uz pomoć čeličnog užeta, što je bilo pomalo avanturistički u vreme našeg boravka, s obzirom na kišu i grmljavinu. Domaćini nam rekoše da je još zabavnije zimi, po snegu i ledu. Vrh nije preporučljiv onima koji pate od vrtoglavice poput Džejmsa Stjuarta i Kerija Granta u Hičkokovim kultnim filmovima.

Kako god bilo, vrh se nalazi na 1334 metra, čine ga grupa kamenih blokova. Sa njih je prelep pogled na Bjelolasicu i Klek. Samarske stene su teško prohodan lavirint stena i ponikvi u najnepristupačnijem delu Velike Kapele. To je dvadesetak neobičnih kamenih tvorevina, nešto nalik našoj Đavoljoj Varoši. Ovde se nalazi i Ratkovo skonište, al ne Mladića, već Čapeka, dvadesetogodišnjeg planinara koji je 1951. godine stradao u Alpima.

Ovo sklonište se ugnezdilo u samu stenu. I ovde se može obedovati i prespavati. Uspon, u ovom slučaju traje četrdesetak minuta. Obilazak zahteva zavidnu penjačku veštinu, a kao nagradu videćete “Sfingu”, Glavu šećera”, “Kanjon” i “Anfiteatar”.

Po povratku s uspona, odlazimo po deo grupe, koji se šetao po Ogulinu i nastavljamo dalje. Saznajemo da ćemo noćiti, a bogami i kupati se na Krku.

Na relativno malom geografskom prostoru, na mestu gde Mediteran zadire u Srednju Evropu, nalazi se Kvarnerska regija, mesto bogate ponude u svakom smislu te reči. Od planinskih venaca u morskom zaleđu, do brojnih ostrva i bujnog zelenila sve je to kao na poslužavniku ponuđeno radoznalom oku turiste. Turizam se ovde praktikuje već preko 150 godina, što je dovelo do vrhunske ugostiteljske ponude i usluge. Boravile su ovde mnoge značajne ličnosti od članova austougarske carske porodice i drugih kraljevskih loza Evrope, do umetnika poput Čehova, Isidore Dankan i Džejmsa Džojsa. Ovde su svi od reda pronalazili preko potrebni odmor, ali i inspiraciju.

Hrvatska ima razuđeni obalu i čak 1246 ostrva. Da se umoriš dok ih samo prebrojiš. Ostrvo Krk (Veglia) je najveće. U rimska vremena nazivali su ga Zlatno ostrvo (Insula Aurea). Od 19. jula 1980. godine ostrvo Krk povezano je sa kopnom preko mosta dužine 1430 m. (bivši Titov most). Radovi na mostu započeli su u julu 1976. godine. Replika ovog mosta od iverice, delo Marka Lulića, pod nazivom „Bife Tito“, otkupila je galerija „Belvedere“ iz Beča.

Na kopnu, iza nas odstaje Kraljevica, sa dvorcem grofovske porodive Šubić-Zrinjski iz XVI veka. Još jedna grofoska porodica obeležila je istoriju Krka, a to je porodica Frankopan. Sve do 1480. godine gazdovali su svojim imanjima na Krku, kada su bili primorani da ih predaju mletačkim vlastima. Bili su u rodbinskim vezama sa grofovskom porodicom Zrinjski. Obe dinastije su sišle sa istorijski scene 1671. godine. Kako bi se ostrvo premostilo s kopnom, iskorišćeno je i ostvce Sveti Marko koje se nalazi između kopna i Krka. Pored ovog ostvceta, Krk okružuje još oko dvadesetak ostvvčića, hridi i grebena S istočne strane ostvo deluje gotovo sablasno. Obala je razuđena, s mnoštvom uvala, zaliva i prirodnih šljunkovitih i kamenih plaža. Dve plaže imaju plave zatavice, a i nudisti će ovde pronaći svoj raj. Reljef je krški, sa zanimljivim krškim oblicima: dolcima i pećinama. Meštani će vam, odmah, preporučiti da posetite pećina Biserujka ili Vitezićeva pećinu, koja se nalazi u blizini sela Rudine, nekih dvestotinak metara je udaljena od njega. S strane mora možete doploviti do Slivanjske uvale i posle desetak minuta hoda doći ćete do ove pećine.

Prema legendi, pećina je ime dobila po biserima, to jest blagu, koje je u njoj pronađeno. Pretpostavlja se da je to bio plen lokalnih gusara. Dužina ove male, ali stalaktitima i stalagmitima bogate pećine je svega 110 metara. Pećina je, za posete turista, otvorena od 1950. godine. Dobro je osvetljena, što omogućava da uživate u brojnim pećinskim ukrasima, čija se boje protežu od smeđih, crvenkastih do sivih tonova. Ako budete imali sreće, ugledaćete i endemskog račića „Alpioniscus christiani“ koji ovde živi. U pećini je pronađen kostur pećinskog medveda, starog oko 16 hiljada godina. Na ostvu se nalaze i dva jezera i tri reke. I životinjski svet na ostrvu je zanimljiv, posebno ptice, čak dvesto vrsta. Ovde obitava i beloglavi sup (Gyps fulvus Habl), koji se gnezde na strmim liticama, ponegde i na visini od svega desetak metara iznad mora, pa se vrlo lako može posmatrati.

Grad Krk(Curicum) osnovali su Rimljani. Admisnistrativno je središte osrtva. I danas su vidljivi tragovi zidina, termi i mozaika, a na plaži sam pronašao delove arheološkog šuta (grnčarije). Boravili su ovde Franci, Vizantinci i Mletci. Krk je značajan i za razvoj glagoljice, naime ovde je pronađena Baščanska ploča. Sam grad Krk ima očuvane bedeme, koje su današnji izgled dobile od XII do XV veka. Gradskom arhitekturom dominiraju gradska vrata sa odbrambenom kulom Kamplin, Morska i Gornja vrata. U središtu grada nalaze se renesansna zdanja, a na mestu nekadašnjih rimskih termi uzdiže se kapela Gospinog Uznesenja iz V veka, s crkvama posvećenim svetoj Margareti i svetom Kvirinu, zaštitniku grada.

Iza katedrale se nalazi frankopanski dvorac (kaštel) s četri pravougaone kule iz 1191. godine i okruglom kulom iz mletačkog perioda. Glavni gradski trg Vela placa krasi zgrada gradske većnice iz XV veka. Tu se nalazi i prostor gde su nekada meštanke prale rublje. Preteča savremene veš mašine. Sumrak dolazi oko devet sati, a poredhodi mu veličanstveni zalazak sunca. Nebo poprima boju lavande, sunce tone u morske dubine, a onda se sve zamračuje i na pozornicu meku poput somota stupa bledi, puni mesec. U sumrak jugo posustaje, darivajući nam jedno predivno veće. Veče u kojem će se naslađivati sva čula. Veče kakvo možete doživeti samo na ovom delu Jadrana. Verujte mi na reč; putovao sam mnogim zemljama i raznim kontinentima, ali lepšeg mora nisam uspeo naći.

Vino boje sunca (suvo belo) Žlahtina (iz Vrbika) i boje rubina, s mirisom borovnica i ljubičica. Ova vina pili su i drevni Rimljani, a neki tvrde da je ovm vinu i Kazanova ima da zahvali na svom ljubavnom umeću. Umačemo vruće, tanke lepinjice, nalik na arapski hleb, nan u eliksir života, devičansko maslinovo ulje, a potom sve zalivamo vinom. Sledi pladanj sa raskošnim plodovima mora: brancinom, oradom, gamborima i čega tu još nema. Sve to uz kromir, blitvu i masline. I dok se vatromet raspršava nad gradom, već smo duboko bili zašli u kvarnersku noć, kada smo napuštali dvorište konobe. Noge su nas same odvele pravo do poslastičarnice, gde su nas s osmehom dočekali. Zahvalili smo im što su, samo za nas, otvoreni u to gluvo doba noći. I na ukusnom sladoledu, koji je krunisao našu gastronomsku slagalicu te večeri. Nismo ni dodirnuli krevet, a već smo bili u carstvu snova.

Na uglačanim pločnicima starog grada Krka, na kojima se ogledaju njegove kuće, komšinice razgovaraju. Njihovi muževi, za to vreme, boćaju po parkovima. Sav život se odvajkada, na ovim prostorima, odvijao na otvorenom, na gradskim ulicama i skalinama. Jedna velika pozornica života, na kojoj se, u spiralnom protoku vremena, uvek iznova, ponavljaju antičke drame i venecijanski romantični zapleti. Nedeljno je junsko prepodne i nema još turista. Kupujem lokalna vina, “Vindijinu” gorgozolu i dve sveske s stripovima “Alan Ford”. Sentimentalno putovanje u detinjstvo. “Moj je brod večeras dobio luku”, pevušim stari hit grupe “Haustor”.

Usput berem mirisnu, mediteransku lavandu, najlepši suvenir, koji kontinentalni posetilac, pored vina i maslinog ulja može poneti s Jadrana. Završena je misa u gradskoj katedrali i mešani ostrva su se posvetili svojim poslovima. Ili zabavi, što da ne. U današnje vreme opšte paranoje i histerije, vremena kulta novca i robovanja sveprisutnom stresu, na ostvima se živi spokojnim, ali punim životom, životom punom suštine i stare mudrosti. Uživa se u malim, ali tako važnim stvarima, u šoljici kafe ili čaši vina, sve to uz razgovor sa poznanicima. Čak i da ništa ne radite, već smo da posmatrate panoramu, dovoljno je. Život ostva Krka kroz istoriju simboliše broj sedam. Sedam istorijskih ostrvskih kaštela, sedam je narodnih običaja, plesova i narodnih nošnji. Narodni muzički instrument, sopile, drevni duvački instrument i danas učestvuje u svim proslavama, od crkvenih i u čast svetaca zaštitnika mesta, pa sve do razigranih karnevala. Tradicijski način života ostvljana neraskidivo je vezan uz more (ribarstvo, pomorstvo, brodogradnja), ali se razvija i poljoprivredu i stočarstvo. I sve to zahvaljujući ugodnoj i blagoj, mediteranskoj klimi, kao i velikom broju sunčanih dana. Mešaju se intezivni mirisi lipe, lavande, smokava i čempresa. I dok odmaram oči u morskom plaventnilu, koje se peni udarajući u oštre, kamene obalu, duboko udišem ove slatkaste i zavodljive mirise, koje krepe telo i raspaljuju maštu. Prepuštam im se potpuno. Mogu bukvalno fizički da osetim, kako mi se pune baterije, kako se krv osvežava i brže struji telom.

Kupanje u prilično hladnim i kristalno plavim vodama Jadrana (19° C) kao da je rukom odnelo sav umor od puta i jučerašnjeg planinarenja. Imali smo sreće da na Kvarneru boravimo u doba godine kada je dan najduži. Naše brčkanje s visine osmatra srebrni galeb, široko raširenih krila. Povremeno se oglasi, tek da nagovesti svoje prisustvo. Podne je i nastavljamo razgledanje ostva u mestu Malinska. Centar grada je ograđen, u toku je biciklistička trka. To nas ne sprečava da se, još jednom, okupamo na gradskoj plaži.

U blizini Malinske, nekih tri kilometara u Portu nalazi se samostan franjevaca, sa crkvom svete Marije Magdalene iz 1480. godine. U samostanu se nalazi interesantna muzejska postavka s bibliotekom knjiga napisanim na glagoljici, kao i etnografskom zbirkom, u čijem sastavu se nalazi i autentičan alat za branje maslina. Grkokatoličanstvo se od rimokatoličanstva razlikuje po obredu. Grkokatolici poštuju vizantijski obred, služe na staroslovenskom jeziku, razlikuju se po odeći, slikanju svetih slika, arhitekturi crkava. Sveštenici nose brade i mogu se ženiti, ali tada ne mogu postati biskupom. U Malinskoj je i nekadašnji velelepni turistički kompleks „Holudovo“, ponos socijalističkog graditeljstva, arhitekte Borisa Magaša, koji je finansirao Bob Džoni, izdavač mekog porno magazina „Penthauz“.

Goli otok - ko drukčije kaže….

“Ono o čemi se ne zna

to i ne postoji.”

Nažalost ne radi se o ostrvu namenjenom nudistima i naturistima, ljubiteljima sunca i mora. Radi se o nečemu što se nalazi s druge strane hedonizma. Ako su Brioni bili komunistički raj, Goli otok je bio njegov pakao. Ostrvo je površine od oko 4,7 kvadratnih kilometara i nalazi se u zapadnom delu Hrvatske, istočno od poluostrva Istra u Velebitskom kanalu, pored ostva Rab. Već samo ime nagoveštava izgled ovog ostrva. Severna obala ostrva je gola i nepristupačna, a dubina mora uz samu obalu je oko 30 metara. Južna i jugoistočna obala ostrva je takođe siromašna zelenilom, ali je bogata uvalicama od kojih je najveća uvala Mala Tetina. Pristup ostrvu bilo brodićima, čamcima ili plivačima je dosta problematičan, što je i odredilo namenu ovog ostrva. Na nautičkim mapama ostrvo je ubeleženo kao zabranjena zona.

“Svaka država ima prava, da u slučaju nužde, a u interesu očuvanja reda i poretka, upravnim postupkom liši slobode na neodređeno vreme sve građane koji ugrožavaju njenu nezavisnost na podstrek neke strane sile.”

Na Goli otok se može stići svakodnevno brodićima koji voze iz Punta, Krak i Baške. Najčešće su pridošlice stizale bez sudskog procesa i zakonske osude. Hirom lokalnih moćnika ili tako što su se nekom zamerili, a ovaj ih prijavio komunističkim vlastima. Niko normalan ne osuđuje, tadašnji Titov otpor sovjetskom diktatoru. Tadašnja država znatno je napredovala, otkad se “otkrila ispod bratskog skuta”. Više nego što je to bio ideološki sukob, bio je to sukob dva kulta ličnosti. Na svu sreću, pobedio je manje rigidni…

Ostrvo je sve do XX veka bilo pusto. Za vreme I svetskog rata Austrougarska je ostvo koristila za smeštaj ruskih zarobljenike. Vreme je prolazilo i na goluždravo ostvo se zaboravilo. A onda, prekinuta je bratska ljubav između sovjetskih i jugoslovenskih komunista i oni koji se nisu snašli u novonastalim uslovima, počeli su da “putuju na more”. Isti oni koji su ih zadojili pomenutom ideologijom i usadili strasnu ljubav prema velikom Sovjetskom Savez i još većem tovarišću Staljinu, počeli su da ih proganjaju poput divljih zveri. Nastradali su, usput i kao koleteralna greška, nacionalisti i demokrate. Koncentracioni logor na Golom ostrvu osnovan je 1949. godine, a prvi logoraši su stigli 9 jula. Pre formiranja logora Goli otok, logoraši su bili smešteni u Ramskom ritu kod Požarevca, ali je taj logor iz razloga bezbednosti izmešten. Prema procenama, na Golom otoku je boravilo između 40 i 60 hiljada logoraša, od kojih je skončalo između 5 i 15 hiljada. Poslednji politički zatvorenik je otpušten 1956. godin, a ostrvo su zaposeli robijaši, kriminalci i delikventi. Zvanično je zatvoren 1988. godine i poput svih stratišta razrušen, u pokušaju da se zatre surova istina. Danas je to nevesela turistička atrakcija, koju smo i mi krenuli da posetimo

Na Golo otoku zatvorenici su dolazili brodom koji se zvao “Punat”. Ovo je bio “socijalistički Alkatraz”, zatvorenici su bili prinuđeni da obavljaju najteže fizičke poslove, radili su u kamenolomu, leti na temperaturi 35 do 40 º C, a zimi držeći se za ruke, kako bi se izborili s jakim burama. Bilo kakvo dostojanstvo i individualnost bili su tamo zatrti. Uprava logora nije samo fizički, već i psihički slamala robijaše. Korišćene su dokazane metode torture iz gulaga preko nacističkih logora, do “pranja mozga”. Logoraši su se delili na “Bandu” i “Revidirane”. “Revidirani” su imali bolji položaj, radili su lakše poslove kao što je bilo vađenje kamena štanglama u kamenolomu ili klesanje kamena. Za “Bandu” je bilo rezervisano nošenje kamena na “tačkama” (vrsta nosila za kamen koji nose dva logoraša). Glavna “zabava” čuvarima logora je bila da se na “tačke” dodaju ljudi, kako bi im se još otežalo nošenje. Kamenje se nosilo s jedna na drugu gomilu, i onda opet nazad i tako do beskraja. Medicinske pomoći uglavnom nije bilo, iako su postojali lekar i ambulanta. Ali su zato imali političku nastavu. Da ih duhovno povrati na “pravi put”. Cenilo bi se kada bi pokajnik optužio i nekog od svojih prijatelja ili potkazao svoje logoraške drugove. Na članove porodice se vršio pritisak da ih se odreknu, a na bračne drugove da se razvedu.

Postojao je širok dijapazon vrsta mučenja zatvorenika, počevši od “toplog zeca”, preko nošenja o vrat obešenih kibli, pa do uriniranja nemilosrdnih i često pijanih čuvara po njima. “Topli zec” je sadistički ritual “dobrodošlice” novopridošlim zatvorenicima zatvora na Golom otoku. Stari zatvorenici bi se postavili u dve vrste, okrenuti jedni prema drugima, a zatim bi novi zatvorenik prošao između njih. Tokom prolaska novi zatvorenik bi bio udaran šakama, pesnicama, nogama, s bilo čim što bi se našlo pri ruci… Novajlija bi iz ovakvog špalirta izlazio izubijan i krvav, bez zuba ili bi se čak i onesvestio. Nekada ne bi ni preživao. A i oni koji bi udarali, u slučaju da se, po mišljenju uprave, nisu trudili, bivali su strogo kažnjeni. “Topli zec” se primenjivao i u situacijama kada je nekoga trebalo kazniti zbog neposlušnosti ili pasivnosti. Suština toplog zeca je bila ne toliko u prebijanju, već u razbijanju svake solidarnosti i saosećanja među samim logorašima.

Nenad M. Perić

“Na kraju sveta leži Lamu…” – “…Pet dana”

Večita želja čoveka da zaustavi vreme i sklopi lični vremeplov bila je inspiracija mnogih s.f. filmova, romana ili bar priča ispod jorgana.

Ovo je pismeno trčanje unazad na jedno mesto koje bi svojim izgledom i atmosferom moglo da posluži kao odgovarajuća scenografija za usidreno vreme.

Ostrvo LAMU je mesto koje treba što pre videti i ostaviti mu dovoljno godina da protekne i ostane isto.

Tačno pre 20 godina skitajući po sinajskom poluostrvu čuo sam zanimljivu priču o zaboravljenom ostrvu negde na severu istočne obale Afrike . Ostrvce zagnjureno u Indijski okean na kraju sveta. Sklonjeno van svih puteva. Odmaknuto od vremena. Nisam odoleo….

I onda ovih dana ovo čudo od globalizacije i internet surfovanja ponovo me je vratilo u dnevnik sećanja.

Prva fotografija, kada putem bilo kog petraživača pronadjete stranicu posvećenju ostrvu Lamu, istovetna je sa slikom iz mog albuma. Čeprkajući po ostalim informacijama shvatio sam da se I posle ovih naših tužnih i teških 18 godina ( od 1990) tamo ništa nije promenilo . Možda smo mi ostali na zemlji, a ostrvo odlutalo velikom brzinom i tako ostalo mladje od nas. Listajući stranice foto-albuma I skrolirajući stranice na internetu, skoro da sam izgubio osećaj koje fotografije odakle potiču.

Šlagvort za uspomene.

Kada stignete u Afriku, konkretno u Najrobi, prvo što se pitate ko vas je slagao da je Afrika topla i sunčana.

Naravno da to i zavisi u kom vremenskom periodu posećujete ovaj kontinent-kontinent pračoveka. Avgust mesec pripada sezoni malih kiša i uobičajena temperatura je izmedju 18-23 stepena sa retkim padavinama ( i to se verovatno promenilo). Naravno morate znati da se Najrobi nalazi na skoro 1800 m nadmorske visine I da je pravi izazov za one koji bi se biciklima namerili na put prema Mombasi ( 0 m) luci na obali Indijskog okeana. Kakav bi to put bio, niz brdo (down hill)? O tome možda neki drugi put.

Da bi stigli do ostrva Lamu najjednostavnije I možda najelegantnije je putovanje vozom. Prvo treba stići do Mombase. Voz je strast viktorijanskog perioda. Ukoliko uspete da rezervišete mesto (karta je koštala 20 $ o.w.) u vagonu za spavanje, pružiće vam se prilika da večerate u ambijentu salona za ručavanje iz romana Agate Kristi. Imate malo vremena da uživate u kariju koji će vam servirati hindu kelneri I koji ćete pojesti odupirući se želji da sačuvate bar jedan delić srebrnog escajga kojim ćete se služiti. Diskretna muzika, satenske zavesice, kari, hindu kelner, srebrni escajg, svilene tapete unutrašnjosti vagona i društvo koje ne možete birati. Iz ‘sna’ vas budi diskretna zvonjava koja znači kraj jednosatnog obroka i odlazak na spavanje. Laku noć planinskoj klimi i dobro jutro tropskoj i vlažnoj oblast Indijskog okeana.

Mombasa je sledeća stanica puta. Ako možete da ne vidite stotine usidrenih poluzardjalih prekookeanskih brodova (koji su ujedno dali život ovom gradu I uticali na njegov procvat početkom 19. veka) otidjite da posetite tvrdjavu FORT JESUS i stari grad. I ako uz to stignete da se sklonite od iznenadnog pljuska pod strehu terase , nekog od desetine restorana, sa koje pogled jedino beži na pučinu velikog mora ostavljajući vas u nedoumici kako je ovo izgledalo kada je ovuda prolazio Vasko de Gama i njemu slični …Možda vas popijeni čaj u pet i pogled na Baobab drvo potakne da se zapitate šta je pomislio Mali Princ kada je prvi put video ovo drvo - okrenuto naopačke. Legenda kaže da je bog stvarajući svet posadio drvo Baobab na jedno mesto, a sutradan ga je našao na drugom. Ponovo ga je vratio na isto mesto i rekao mu da se ne miče. Drvo je bilo neposlušno i opet je skitalo. Sledećeg dana Tvorac se naljuti, okrenu drvo naglavačke i evo krošnje koja pre liči na korenje i od čije krošnje, za hlad, vajde nema.

Baobab može živeti i do 2000 godina - tvrdoglavosti radi…?.

Ako vas ne zarobe čari noćnog lučkog grada kakav je Mombasa ili želja da posetite mesto Iz “zanimljive geografije”- nedaleki Zanzibar (rodno mesto Freda Merkjurija), autobus za Lamu, via Malindi, čeka na vas. Postoje tri načina da iz Mombase stignete na Lamu. Brodom, ako imate dovoljno vremena ili ako imate dovoljno novca (u to vreme je to bila cifra od oko 60 $ o.w.), malim avionom, leteći tik iznad neprelegednih krošnji mangrove šume. Ja nisam imao niti dovoljno para a ni vremena.

Bus kreće u 5.30 h.

Sezona malih kiša sama za sebe govori. Prva prepreka je blago nabujala reka Tana I neverovatan prizor. Svi putnici izlaze iz autobusa hvataju se za sajlu I snagom sopstvenih mišića prevlače sebe I autobus na blatnjavu obalu koja kao takva samo govori da će avantura biti još.. Još jedan prelaz preko zaliva reke Rare koju ipak prelazimo pravim trajektom uživajući u modrini Kilifi zaliva.

Malo severnije je poznato (pre svega nemačkim turistima) letovalište Malindi i njeni moderni hoteli koji kvare egzotiku ostataka nekadašnje Swahili civilizacije . Kulture koja je nastala mešanjem života indijskog, portugalskog, arapskog i svakako autentičnog afričkog naroda. Na preporuku vodiča nisam propustio priliku da na iznajmljenom biciklu zagazim u džunglu u potrazi za ruševinama grada Gedi. I Afrika ima svoju “ antiku “! Da još napomenem da pazite gde stavljate svoje prste i stopala jer malo nepažnje se može pretvoriti u bolno iskustvo kao posledica narušavanja teritorije Siafu mrava. Na ovaj izlet možete i narodskim taksijem zvanim Matatus.

Tek kad prodjete Malindi i njegov kako tako civilizacijski imidž ulazite u nepregledno zelenilo mangrove džungle. Sladunjavi i blatnjavi miris plitkog okeana puni nozdrve. Kratka zaustavljanja da se izglavimo iz natrpanog autobusa i proverimo da nam stvari nisu spale sa krova autobusa. Pauza nam omogućava da primetimo nekoliko majmuna koji kao kakvi slepi putnici sede na našim rančevima i brižljivo preturaju po stvarima. U ovoj zelenoj divljini COCA COLA i

FANTA ne predstavljau nikakvo čudo. Svaki metalni kiosk uz put nudi iste. I kad sam već zaboravio kuda sam krenuo, naš “ko to tamo peva” autobus se iznenada oteo zelenom zagrljaju. Muzika Tracy Chapman (?!) sa kasetofona je svakog od putnika ispratila I još jednom nas podsetila na vožnju koju smo imali. Mesto Mokowe je poslednje mesto na kopnu.

Preuredjeni ribarski čamac vas privodi prizoru koji se nije menjao poslednjih dvesta godina.

Lamu je najbolje čuvana tajna koju i ja ovom pričom kvarim.

Idealno mesto da napišete svoju prvu knjigu na nekoj od Hemigvejskih terasa u vreme velikih kiša (april-maj). Ostrvo je bilo nastanjeno još pre 1200 god. a svoj današnji izgled je uobličilo nakon odlaska Portugalaca u 17 veku, koji su skoro 200 godina utiskivali svoj žig. Nakon njihovog odlaska, kažu meštani, nastalo je zlatno doba ostrva i tada je većina kamenih kuća napravljena. Od sticanja nezavisnosti 1963 g. skoro da ništa nije menjano. Danas ostrvo ima dva hotela , malu poštu, jednu biblioteku i to je to…?

Strpljenje sa navalentnim domaćinima, koji nude svoje “palate”, je najbolji recept da pronadjete svoju sobu sa terasom i obaveznim pogledom na okean (cena soba je od 1-5 $ izraženo u kenijskim šilinzima) . Kada vas već prva impersija opije i poželite se sna, nemojte zaboraviti mrežu protiv komaraca koja je u ovim tropskim uslovima obavezna.

Ne možete tek tako leći, zaspati i rukama ili nogama se nasloniti na zidove mreže. Aždaje samo čekaju umorne i nespremne Wzange (strance) da im se napiju krvi i saspu svoj malarični sadržaj. Stanovnici ovog arhipelaga su poznati po tome što su ‘patentirali’ način kako da smanje brojnost komaraca, U bunarima iz kojih se napajaju vodom i u kojima se, naravno, legu komarci zapatili su posebnu vrstu ribica koje tamane larve krilatih vampira.

Već posle nekoliko sati provedenih u svejedno kakvoj aktivnosti osetićete ležernost I opuštenost koju ćete i najbolje primetiti po brojnim magaracima koji se slobodno šetaju ili izležavaju na svakom mestu koje im se učini zgodnim. Još jedna životinja vas podseća na osobenost ovog mesta, a to su mačke, čiji neskriveni skoro kraljevski status, čini sličnost sa ovim ostrvom. Kažu da se ovde ne treba plašiti lopova jer je ostrvo malo I nemaju se gde sakriti niti zbrisati u brzim kolima . Postoji samo jedan “auto” i on je izuzetak koji govori da ako nema puteva, nema smisla ni auto imati. Jedini pravi putevi su staze koje idu svuda okolo naokolo, a ako ostanete dovoljno dugo ni vaši tragovi neće biti bez značaja. Ostrvo koje je tek pre tridesetak godina dobilo struju najbolje govori o zainteresovanosti stanovniika ovog sklonjenog mesta za budućnost . U vreme kada sam ja tabanao ovim peščanim ostrvom još jedna činjenica je govorila o tome kako se muški stanovnici bacaju u zagrljaj zaboravu sadašnjosti, a ni malo mislima o budućnosti.

Islamski uticaj je ovde vrlo jak. Alkohol se može konzumirati samo se u krugu policijske stanice i tu ostajati do mile volje, u svom svetu, do sledećeg mamurluka. Ako alkoho nije vaš film uživaćete u desetinama voćnih salata i koktela. Nemojte preterivati jer dijareja je uvek tu negde da vas slomi u struku i ukrade vam poneki dragoceni dan.

Pravo upoznavanje možete započeti besciljnom šetnjom po ostrvu na kome se nalaze 4 naseljena mesta : Lamu, Shela, Kipungani i Matadoni. Da bi se obišlo ostrvo treba vam jedan dobar dan i ako se odlučite da sve utiske stavite u taj jedan dan sigurno ćete pogrešiti. Lamu je mesto za izležavanje na suncu i tu ne postoji preporuka šta treba prvo videti. Treba ostati dovoljno dugo da se njime opijete i uživate u večernjim sedeljkama u nekom od restorana, koji nude bagatelno jevtine plodove mora (jastog ili kraba su oko 5$) i božanstvenu indijsku hranu.

Svojom sklonjenošću I ležernošću, sedamdesetih godina ostrvo je bilo pribežiste hipika iz celog sveta koji su odavde krišom isplovljavali na put za Indiju. Lamu još zovu afrički Katmandu. Danas se kažu za razliku od tog vremena može naleteti na dobro skrivene i diskretne grupice travestita…

U samom središtu ostrva se nalazi portugalska tvrdjava koja je dugo bila omraženi zatvor i do skoro nije bila otvorena za posete. Oko nje se frontalno prema obali šire rustične i romantične terasaste kamene kuće svaka sa svojom tajnom i sortom ljudi koje ih i biraju prema sebi.

Moja se zvala ‘Full Moon ‘, kuća za Vodolije. Imena ponešto govore. Pored Timbuktua u zapadnoj Africi, Lamu je takodje grad sa pravim i originalnim planom grada. Nemojte se ni plašiti da se izgubite u nekoj od ulica koje se pletu i svojom tminom i hladovinom pružaju utočište svake vrste. Koliko su ulice uske govori saznanje da sa jednog praga kuće možete zakoračiti u drugu kuću. Kanalizacioni sistem je savršeno sakriven i ako se sve odvija skoro na površini vi ništa ne vidite i ne osećate. Mnogo pre nekih evropskih gradova ostrvljani su rešili problem otpadnih voda.

Kuda god da krenete osetićete silan vetar koji vam ukazuje gde je more. ‘Bulevar’ koji deli mestašce na dve celine zove se Usita wa Mui i pre 140 godina bila je ulica do mora - kej.

Kao što sam pomenuo ovde je jak islamski uticaj i sada skoro tridesetak džamija (te davne 1988 ih je bilo dvadesetak) I svakodnevne diskretne molitve kao kakva tiha voda uvlače sve one nesamosvojne. Treba pripaziti na oblačenje, možda više sada nego pre (fundametalizam je u medjuvremenu ojačao). Mada nije retka situacija da vam neka iz grupe zabradjenih žena sa kojima se mimoilazite pokaže svoje egzotično lice smaknuvši svoj veo.

Prava je svetkovina doživeti slavlje povodom rodjena proroka Muhameda, praznik zvani Maulidi. Koliko je praznik važan za ostrvljanje saznaje se u priči da su u očima Boga dva odlaska na Lamu jednaka jednom odlasku u Meku…

Blizina okeana se oseća i vidi na svakom koraku. Svežina njegovih vetrova i drastično vidljive plime i oseke, sa terase vaše sobe, teraju vas u što skoriji ne baš tako pitomi okean, koji usled nedostatka koralnog grebena svako kupanje čini pomalo avnturističkim doživljajem.

To je jedinstveno mesto gde se može surfovati svojim sopstvenim telom, bez pomoći daske – toliko je snažna morska struja. Ko može odoleti da se ne bućne u nekom delu plaže duge skoro 12 km?

Hladovine baš i nema i stoga treba koristiti kreme sa dugim rukavima. Ne treba zaboraviti da ovde sunce prži pod većim uglom. Na nekim delovima plaže kao što je to u blizini mesta Shela možete od lokalnih momaka za manje od jednog k. šilinga (u to vreme kurs je bio 1$=17 k.š.) dobiti sveže ubran kokosov orah i odmah popiti slatkasto bistro kokosovo mleko i pojesti, parčetom krutog lista, zguljeni mesnati deo kokosovog ploda.

Svako ko dolazi u Afriku ne bi smeo da zaboravi da sa sobom ponese dovoljno nošenih stvari i da

ih uz svu zahvalnost lokalnog stanovništa trampi za nebrojene moguće suvenire kao što su : mesingani nakit, mindjuše-samburu, pletene torbe, sapunski kamen-kisiii ….

Posle dovoljno vremene skoro da Vas svi primećuju i Vi druge gledate drugačijim očima. Činjenica da sam sa par sličnih pustolova pozvan na svadbeno veselje, učinila je da se i danas osećam privilegovanim i bliskim sa tim ljudima. Možda je moj fotoaparat (Smena 8) kao svadbeni poklon završio u lokalnom muzeju kao wzungu eksponat. Tek veselje se odvija ispred ulaza u kuću, na slamenoj prostirci, uz palmino vino i obavezno žvakanje (što duže) opojne trave Mire. Fermentacija izazvana dovoljno dugim žvakanjem stvara blagi osećaj opijenost. Meni teško porediva sa drugim opijatima…

Ako vam sledeće jutro u ustima bude bljutav osećaj, a ponestane vam kaladonta, potražite lokalnog stomatologa koji će vam od pruća posebne biljke napraviti četkicu za zube zvanu Msuake - za nešto slično znaju i pripadnici plemena Masai u centralnom delu Kenije.

Svadbeno veselje u dva sat šetnje dalekom selu Matadoni je bilo u neku ruku i ispraćaj sa ovog ostrva o kome i na jednoj od stranica interneta stoji “Na kraju sveta leži Lamu…”

Upoznajući mnoge ljude i slušajući priče iz njihovih krajeva naleteo sam na Etiopljane koji su mi govorili o njihovom kalendaru koji ima 12 meseci po 30 dana, a pet dana izmedju Avgusta I Septembra su dani za ništa, odnosno dani koji nemaju ime i kada se treba odmarati, izležavati i uživati u njihovoj tromoj prolaznosti. To bi možda bio i moj najbolji opis. Lamu - Pet dana.

Premotavanje unazad, na zadnjoj klupi ‘ko to tamo peva’ autobusa do Mombase.

Posebna je priča povratak u Najrobi. Vožnja trećom klasom voza. Pošto se ovog puta penjete na 1800 m nadmorske visine na pojedinim delovima kondukteri pozivaju putnike da sidju sa voza i olakšaju penjanje dok kopilot ide ispred lokomotive i odmašćuje šine kako bi točkovi što bolje prijanjali . Kada se voz domogne vrha, snažna piska lokomotive govori da se treba ukrcati i dostojanstveno se pojaviti u Najrobiju.

Tokom 40-dnevnog boravka sretao sam buljuk raznih tipova i tipica koji su svako na svoj način činili da se ne osećam samim i ako sam sam sebi bio najčešće društvo. Bila je tu velšanka Ruth koja je sama skitala, skoro 6 meseci, bespućima istočne Afrike. Slovenka Andrea koja se zmajem spustila sa Kilimandžara, momak koji se biciklom spustio sa vrha iste planine. Scott I Jo (ženski) koji su se Nilom sve do Sudana vozili dereglijom, a potom vozom i čime sve ne do Kenije. Tu je bila i engleska porodica, sa četvoro dece, koju sam sreo u kampu na obali, u blizinu Malindija, koja je svojim Land Roverom stigla čak iz Bristola. Bilo je i onih koji su iznad savana nacionalnih parkova doručkovali u balonima ili prelazili bespuća Afrike pešaka …

Za mnoge sam čuo, a neke srećom i upoznao u dvorištu New Stenly hotela u Najrobiju. U dvorištu u kome raste (ili više ne raste) drvo koje je svojevrsna oglasna tabla za sve one koji se sreću, sačekuju, traže, ispraćaju ili nemaju sreću i kreću…

P.S. Nikada nije kasno da postanete Baobab…

Slobodan Katić

Marmaris je grad za sve i svakoga, bila je prva recenica agenta u turistickoj agenciji, koji je pokusavao da mi pomogne pri odluci gde otici na letovanje. Uspeo je,odlucila sam da posetim taj famozni grad koji obiluje najrazlicitijim predelima. U pocetku su ipak postojale predrasude o Turskoj uopste,ali posle napornog i dugog puta  po dolasku u istu, tj.u Marmaris, odagnate su sve moje sumnje. Prvi utisak je bio fenomenalan. Temperatura je bila taman kako treba, grad vrvi od stranih turista, moj pogled seta svuda, lepe slike se smenjuju. Ovde imam sve sto mogu pozeleti,rekoh u sebi. Tirkizno more, duge pescane plaze, parkovi, zelena brda, ulice nacickane raznoraznim stvarima, restorani za svaciji ukus i sl. Ne treba zaboraviti reci, da upravo ovde postoje i hoteli koji su pristupacni onima sa manje, a pogotovu onima sa vise para. Sve u svemu, grad odise luksuzom.

Po ulasku u hotelsku sobu,ni na trenutak se nisam odmorila, vec sam odmah pohitala na hotelsku plazu koja se nalazila preko puta. Uzivam u prizoru. More je satkano od vise razlicitih nijansi zelene i plave boje sa po kojim sprudom koji je jos vise doprinosio sarolikosti pejzaza. Iznad se prostiru planine sa maslinjacima. Na jednom od brda, nalaze se ostaci tvrdjave, na koju se vredi popeti i osmotriti panoramu grada. Veoma zivopisno, bas kao na razglednici. Ponekad potrazim hladovinu u parkicu pored obale. Domacini su nam nudili brojnu zabavu na vodi, od krstarenja, preko pedaline, skijanja na vodi, skutera pa do letenja iznad vode. Po nesto sam probala i bio je dozivljaj za pamcenje. U ponudi su bile i razne ekskurzije do nekih kulturno istorijskih mesta, npr. Efesa, Pamukale i sl. No, sve u svemu, nikada ti nije dosadno. Deset dana je malo posetiti sva ta mesta koja ti pruza ova zemlja. Ja sam izabrala neka bliza i pristupacnija nama tada. U mom uzem izboru bio je obliznji akva park, u kome smo moj partner i ja proveli jedno popodne, spustajuci se niz tobogane kao klinci, opusteni, uzivajuci i u drugim detinjarijama. Pored toga, cesto sam se zabavljala u otvorenoj teretani na samoj plazi, kada je za to bilo prilike. Pored svih uzivanja koja pruza priroda, neki trenutak valja odvojiti i za neke druge stvari, svojstvene samo turcima. Tursko kupatilo ili hamam sam dozivela kao jedno veliko, neobicno iskustvo u orijentalnoj atmosferi. To svakako ne treba propustiti, kao ni vece sa trbusnom plesacicom uz orijentalnu muziku i uz ispijanje koktela i animaciju konobara.

Vece u Marmarisu je nesto najlepse sto sam dozivela. Na sve strane bljestilo i sjaj, muzika dopire iz kafica, ljudi setaju u velikom broju, obilazeci radnje po sokacima, koje obiluju zlatom, kozom, satovima, garderobom i sl.pa naravno, svrate u neki od kafica ili restorana da predahnu. Posto smo bili u novom delu grada, svako vece smo duz staze oivicene palmama, setali do starog grada u kojem se nalazi marina najveca u okolini, za luksuzne jahte. Preko puta su i luksuzni restorani,u kojima smo po nekad probali neki njihov specijalitet ili sladoled. Na meniju su bili i specijaliteti iz evropskih zemalja, francuski ili italijanski, zatim si mogao probati i kinesku hranu, ali mi smo se ipak odlucili za njihov kebab i baklavu. Znaci, sve su podredili nama, turistima. U zavucenom delu starog grada nalazi se zatvorena pijaca koja radi non stop i u kojoj smo kupili razne suvenire kao poklone najrodjenijima. Pijacu smo posecivali nocu, kada padne temperatura i usput. U ovom delu grada se nalazi i trzni centar sa poznatim stranim brendovima, jako je skupo pa smo samo gledali izloge. U njima se moze naci sve sto i u modnim metropolama, ali su meni ipak bile zanimljivije radnje sa salovima od kasmira ili oskudnom garderobom za trbusne plesacice. Sve je to u redu, ali jos jednu stvar treba doziveti u ovom mestu, tj.obavezno treba obici ulicu u kojoj su smestene diskoteke, koje se otvaraju kada se kafici zatvore i rade do duboko u noc. Uglavnom smo igrali uz dens muziku 70-ih godina u prigusenoj prostoriji, sa disko kuglom na plafonu, bas kao u filmovima. Moram spomenuti, da se na 9 km od Marmarisa nalazi mali kompleks gde je moguce pronaci mir i tisinu u netaknutoj prirodi, sto smo jednom i probali. Ipak je tacna konstatacija agenta iz agencije,da je Marmaris za sve i svakoga. Kako se blizio kraj mom odmoru, tako sam bila i neraspolozenija. Naime, ovo je bilo 2002 god., ali ovo putovanje sam ponovila jos dva puta posle toga (i prosle godine)i mogu reci da sam cak produbila utiske i nikako mi nije bilo dosadno.

Hvala na vremenu.

]]> http://gdestinacija.com/2010/03/marmarisgrad-za-sve/feed/ http://gdestinacija.com/2010/03/mount-abuu-india/ http://gdestinacija.com/2010/03/mount-abuu-india/#comments Tue, 30 Mar 2010 10:31:22 +0000 amsterdamer http://gdestinacija.com/?p=2322 U zoru, znači oko 6.30, ona ista pokvarena banda od sinoć počela je da urla i da se dovikuje po sobama; a ja sam zaspao oko 1.30. Umesto da ako su već ustali tako rano u savršenom miru i tišini obave jutarnju toaletu, telesno razgibavanje i mentalno-spiritualnu pripremu za predstojeći dan, oni počinju sabajle da njište, sikću i grokću. Prodrao sam se par puta “silent there ”. Samo su se kliberili. Jedva sam ponovo zaspao kad gazda banu i na samo njemu razumljivom jeziku nešto zamumla i zamlatara rukama. Pošto ga ništa nisam razumeo doveo je prevodioca koji me obavesti da je 9 časova i da je checking out time . To bi značilo da ako želim ostati nakon tog vremena moram da platim kao za još jedan započeti dan. Onako izmrcvaren, mrzovoljan i neispavan rekoh tom jebivetru da sam stigao u tri popodne, unapred platio punu cenu od 140 rs. dnevno za ćumez, dreku i kamenolom i da ću napustiti sobu u 3 pm; dakle nakon isteka mojih 48 sati. Otišli su bez komentara. Nije više bilo šanse... >>>]]>

U zoru, znači oko 6.30, ona ista pokvarena banda od sinoć počela je da urla i da se dovikuje po sobama; a ja sam zaspao oko 1.30. Umesto da ako su već ustali tako rano u savršenom miru i tišini obave jutarnju toaletu, telesno razgibavanje i mentalno-spiritualnu pripremu za predstojeći dan, oni počinju sabajle da njište, sikću i grokću. Prodrao sam se par puta “silent there ”. Samo su se kliberili.
Jedva sam ponovo zaspao kad gazda banu i na samo njemu razumljivom jeziku nešto zamumla i zamlatara rukama. Pošto ga ništa nisam razumeo doveo je prevodioca koji me obavesti da je 9 časova i da je checking out time . To bi značilo da ako želim ostati nakon tog vremena moram da platim kao za još jedan započeti dan. Onako izmrcvaren, mrzovoljan i neispavan rekoh tom jebivetru da sam stigao u tri popodne, unapred platio punu cenu od 140 rs. dnevno za ćumez, dreku i kamenolom i da ću napustiti sobu u 3 pm; dakle nakon isteka mojih 48 sati. Otišli su bez komentara.
Nije više bilo šanse vraćati se u krevet. Zaključao sam sobu i lagano izašao uputivši se ka restoranu da popijem čaj i umirim dijareju. Našao sam jedan koji je zadirao u jezero. Ličio je na brod u koji se stupa s kopna dok je pramac bio u vodi. Izvalio sam se u stolicu digavši noge na betonski zidić. Ni o čemu nisam razmišljao. Pustio sam da sunce svojim umilnim zracima napravi energetsku ravnotežu u meni. Bilo je tek prošlo devet i restoran je zvrjao prazan. Nadao sam se da će to malo potrajati.
Isprva, spopadanje je simpatično, možda i zanimljivo ali posle mesec dana špartanja nema šanse da oguglaš. Moraš da imaš jasno izražen stav o tome. Tako jasan i očigledan da ga svi nasrtljivci uočavaju. Većina zapadnjaka koje sam sreo imala je izrazito rečito objašnjenje za to: ’that’s India ’. Mudo moje ‘that’s India’. Idem li ja tako po Beogradu da presrećem i prepadam crnce, Kineze i Arape? Istina je da ih ima malo ali se može iskopati po koji. Ni ja nisam bio u Kini, Africi i Saudijskoj Arabiji, Iraku, Siriji; ja takođe ne poznajem te ljude; i mene možda zanima kako je u njihovim zemljama. Stvar je karaktera, kućnog odgoja i obrazovanja. Od te sorte retko ko će te nesnosno uznemiravati i cimati, a ako u kom slučaju otpočnu konverzaciju, ona će najčešće biti veoma učtiva i nenametljiva. Imaš osećaj da se ljudi neće uvrediti ako ih zbog žurbe ili kog drugog razloga sasečeš. Drugi je slučaj sa paorima, prosjacima, prostim seldžucima, lumpen proleterijatom i onima kojima je profesija čerupanje turista. Kao i svugde u svetu, seljak ostaje seljak ma u koliko naprednoj državi živeo; makar bio Amerikanac, Švedjanin ili Holanđanin. Ovde se populacija bliži milijardi pa je shodno tome broj gore navedenih u intenzivnijoj cirkulaciji.
Prve kešalice su stigle za pola sata; dobro je da sam bar malo napunio baterije. Fotografisao sam ih njihovim aparatom, ispričao istoriju od Hamurabija do rata na Kosovu, i otišao.

Smestio sam se na onu istu klupicu od juče i tu se dva-tri sata gladan izležavao, sunčao i svodio utiske. Umor i iscrpljenost su počeli da me sustižu.
Vrativši se u sobu i spakovao sam stvari. Mislio sam da će onaj nepismeni da me startuje za lovu ali se niko nije pojavio. Na vratima ne beše žive duše sem robijaškog kuvara kome sam klimnuo glavom.
U agenciji u kojoj sam prethodnog dana kupio kartu ostavio sam ranac. Do polaska autobusa za Jaipur, koji je od Mount Abuua preko 500 kilometara, ostalo je šest sati koje je trebalo nekako utrošiti.

Koračajući selom opazio sam divnog konja, svog u mišićima, kako jede svoj obrok trave. On je klopao seno a muve su tamanile njega. Terao ih je repom, glavom i mrdanjem kože. Možda ne bi bio greh uzjahati ovakvog lepotana? Zdrav je i jak. Njegov gazda je rekao da je slobodan za jahanje kad se zasiti. Čekao sam, čekao i čekao. Taj sporojed ni trećinu kamare nije dovršio a već je proteklo pola časa. Pronašao sam nekog solidnjaka i za 80 rs. ugovorio s vlasnikom sat vremena self ride . Dobio sam šibu od bossa i uzjahao. Gazda je povukao uzde i usmerio konja nateravši ga putem koji je vodio uzbrdo. Počeo je da kasa. Kako ranije nisam jahao bilo mi je teže da isprva uhvatim ritam s njegovim korakom. Izlupao sam muda i bulju o sedlo.
“STOJ, STOJ, JEBO TE JA, STOJ BOY! ” vapio sam odozgo zatežući uzde. Ako nastavim ovako ostaću evnuh… a možda se i pokenjam u sedlo. Životinja nije htela da sluša komande i uputila se u nekakvu jarugu. Sišao sam, nabrao za njega malo sočnog lišća i rekao mu: ”Dobro, divni moj konjiću… ja ću sad tebi lepo govoriti, ti ćeš me razumeti i ne moj da me zajebavaš da skrećeš u suprotnu stranu.” Mazio sam ga po sapima, dok me je on unezvereno gledao.
Životinje koje služe za vuču i koje čovek bije, muči i iskorištava večito su isprepadane i uplašene.
Ponovo sam se popeo i rekao mu da krene. Tapšao sam ga po vratu naznačujući mu kuda da ide. Nema šanse da je ukapirao. Prepustio sam mu na kraju da ide kuda želi ali pošto je prečesto prelazio iz kasa u galop a ja brojao kosti, potezao sam uzde da usporim. Uputio sam ga ka sunset pointu ali je taj bistri konj skrenuo odvevši me do njegovog gazde. Ponovo sam ga usmerio ka s.p. ali on okrenu levo umesto da ide pravo. E nećemo tako konjiću moj, taj film smo već gledali. Sjahao sam i peške ga poveo. Sad nije hteo da ide. Stajao je ukopan kao magarac. Možda je skontao da hoću da ga ukradem ili odvučem na neko strašno mesto i tamo od njega napravim kobasice. Obgrlio sam ga oko vrata i vukao za mnom. Beše to smešna scena; ljudi su okretali glave čudeći se. Odustao sam.
Nedaleko odatle, dva Indijca su poterala svog konja u galop strovalivši se zajedno sa njim na beton, jer gazda, neviđeni lihvar i slepar, nije hteo da izdvoji za potkivanje.

Rekao sam mom kopitaru da ide gde hoće i brzo koliko on hoće a on opet otrčao kod vlasnika. Saopštio sam bossu da njegov at nije baš bistar i da pogrešno interpretira moje komande. Konjušar mi je rekao da slobodno jače povučem uzde u željenom pravcu. Probe radi, pokušao sam životinju da usmerim uzbrdo ka onoj šikari ali nije hteo da sluša. Gazda, videvši da konj više ne reaguje ni na njegove komande, odvali mu preklapaču po obrazu i odalami po dupetu. Iz očiju mu je sevala mržnja a lice se uobličilo u seljačkom besu – rođeni zlotvor.
Nije mi nikad bilo jasno koji su porivi i odakle ljudi izvlače toliku destruktivnu energiju, pogotovo u želji drugima da nanesu bol. Počeo sam ja da se osećam krivim. Šta koji moj ima da jašem? Sigurno ne bi voleo da prema meni tako postupaju. To ti je čovek. Uvek hoće više no što može. Nema krila a hoće leteti, nema škrge ali ima skafander, ne može trčati brže no gepard, ali je zato napravio strojeve koji će ga nositi hitrije od bilo čega živog.
Tako isprebijan, konj polete prema uzvišici. Kad smo dokasali do raskršća ponovo je hteo u rupčagu. “GLUPI KONJOSAVE, DESNO, DESNO… NE LEVO !!!” Lupkao sam ga rukom i nogom po desnoj strani i vukao uzde nadesno dok je i dalje išao ulevo a krivio se nadesno. Dok se tako cimao umalo nije neku decu koja su prolazila tuda prignječio uz zidić. Još mi samo fali da me optuže za gaženje i gnječenje. Uvideo sam da ću ako i dalje nastavim sa ovom mazgom napraviti kakvu štetu. Vratio sam ga vlasniku koji je opet hteo da ga bije ali sam ga sprečio u tome. Dao sam mu 40 rs. za pola sata, mada je pokušao da me izradi za svih 80 iako nisam iskoristio svo predviđeno vreme.

Preostalo je jos dosta do polaska autobusa pa se vratih do klupica u parku pored jezera. Nedugo zatim, spopadoše me tri zagora koji su tražili žene. Ličili su na tri lešinara koji zijaju naokolo loveći plen.
Kao što i muškarci gledaju da žena bude iz imućnije familije, tako i očevi ili braća udavača traže odgovarajućeg mladoženju. Na koncu, svaka krpa nađe zakrpu.
Žale mi se na politiku vlade koja stipendira samo najbolje učenike i šalje ih vani na obrazovanje i specijalizaciju. Lica im behu setna. Šta bi dali da se iskobeljaju iz Indije. Znaju za bolje. Videli su na televiziji. Nije bitno da li je istina…mora biti istina.

Zanimljive su te migracije. Ljudi sa Zapada, oni kojima je dozlogrdio potrošački mentalitet, propterećenost novcem, robovanje materiji i svi negativni aspekti zapadnjačke civilizacije, odlaze u Indiju u potrazi za drevnim, spiritualnim, mističnim, za smirajem duše kroz razne tehnike oslobađanja. Postoji i druga kategorija zapadnjaka kojima je ekonomsko-klimatski faktor jedina odrednica. Oni koji imaju novca jednostavno ne žele da pod stare dane trule i buđaju u svojim ‘demokratskim’ domovinama, gde su vremenski uslovi pogodni jedino za suicid, pa gledaju da se instaliraju u neku džabalesko-zemlju trećeg sveta i tamo greju kosti i leče reumatizam bez preteranog interesa za civilizacijske aspekte zemlje u koju se nastanjuju. Indijci, koji od kad znaju za sebe kubure s bedom i neimaštinom, kastinskim sistemom, porodičnim i religijskim stegama, bi pak želeli da se otisnu u taj demokratski slobodni svet, gde teku med i mleko i gde ima za svakoga.
Ćaskajući s njima opazih stazicu koja se pružala uzbrdo i kojom do tada nisam išao. Ispričao sam se mladoženjama  i uputio tamo.

Isprva sam nabasao na stari deo grada a malo zatim videh natpis ‘toad’s rock – this way’ . Hm, stena žabe krastače – šta bi to moglo biti? Usmerih pogled ka nebu. Visoko gore u brdima štrčala je kamenčina ali nije ličila na žabu. Mora da postoji neka anegdota vezana za naziv. Krenuh lagano uzbrdo, stazom koja je bila obasuta lišćem i koju je presecalo korenje drveća. Beše to praktično šumarak prokrčen u turističke svrhe. Nakon desetak minuta ukazala se štala. Nekoliko krava i bufala paslo je pored. Balega je bazdela da se ispovratiš, pas je zalajao, a dečkić mi priđe i zatraži rupi. Šta radi ovaj mali kravar ovde sam samcat? Čuo sam neku graju odozgo primetivši da se iznad na litici okupilo nekoliko ljudi. Dovikivao sam im da mi pokažu put za toad’s rock ali ne bejah toliko vešt da razaznam njihove neartikulisane povike. Klinac se ponudi da će me za rupi odvesti do krastavog kamena. “OK boy , lova po istovaru”. Jaka kinta – u Indiji za rupi ne može ništa da se dobije. Al’ ti zato za dva sleduje čaj ili chapatti. Mali nestade u gustišu pored staze a ja se zaputih za njim. Penjali smo se puteljkom utabanom od previše koračanja iz koga je štrčalo stenje i kamenje koje je olakšavalo uspinjanje. Beše veoma strmo a mališa je skakutao kao divokoza da sam ga jedva pratio. Bat njegovih sićušnih stopala dizao je prašinu koja me zapahnjivala. Sav sam se bio zadihao. Čim sam stupio na platformu istog časa me spopadoše gušitelji kojih mi je za taj dan stvarno bio pun burag. Rekao sam im da se zovem Sobir i ne obraćajući pažnju na njih prošpartao pored želeći da se uzverem uz najvišu stenu i odande promatram okoliš. Gomila me je pratila u stopu. Njihova vibra mi je bila destruktivna; naročito jednog od gnjavatora koji beše najuporniji; bio je loptastoglav, klempavih ušiju, s brčićima i žutim zubima: ružan kao ubica. Stalno mi je nešto dobacivao na hindiju i ponešto zamuknuo na engleskom. Uputio sam se prema najvećoj i najvišoj gromadi koja je sa tri strane bila okružena ambisom dubokim osamdesetak metara. Stena je bila rascepljena na jednom mestu a u pukotini su bili zaglavljeni kameni šiljci pomoću kojih se jedino moglo popeti na vrh. Bejah optrećen rančićem a rascep ka vrhu se sužavao i ne beše širi od butine. Onaj glavati akrep još je navalio da se penje iza mene što me je činilo dodatno nervoznim. Njegova žgadija, njih petnaestak, iskupila se ispod; smejali su se, serući nešto na hindiju. Možda su se dogovarali, ako padnem, da me opljačkaju i gurnu u provaliju? Pod takvim okolnostima nisam bio siguran u sebe prilikom penjanja pa sam se posle tri-četiri metra spustio dole. Čopor kalofonaca je ponovo krenuo za mnom. Osetio sam da im je do sprdanja a meni samo što fitilj nije dogoreo. Okružili su me – uglavnom klinčadija od 15 do 20 godina. Globus mi zatraži vode. Odgovorio sam mu da za njega nemam ništa na dar. Stavio mi je ruku na rame namršteno mrmljajući nešto što sam shvatio kao da moram da mu dam da pije. U tom času adrenalin i srdžba pokuljaše iz mene. “KOJU BRE VODU !!!” – dreknuo sam na srpskom pritom laktom odgurnuvši glavatog. Mahinalno, moja pesnica hitnu ka tom punoglavcu ali ni sam ne bejah svestan koja ju je sila zaustavila. Bio sam ljut a i uplašen. Odmakli su se na par koraka ismejavajući me i upućujući verovatno uvrede, što sam mogao da zaključim po njihovim gestikulacijama. Mališan koji mi je pokazao put se prepao i već je bio kod puteljka. Gledao sam ih par sekudni totalno isključen a onda lagano krenuo nizbrdo za dečkićem. Njih četvorica je krenulo za mnom. Dok sam se lomatao niz stenčuge iz torbice sam izvadio nož i suzavac, ali sam bodež ipak vratio da slučajno nekog ne povredim. Help ever – hurt never – setio sam se Babinog slogana koji je verovatno i zaustavio moju ruku prema bundevi. Ali ću zato ovim nasrtljivcima da jebem mater oplemenjujući im disajne organe putem gadnog nadražljivca. Sišavši u podnožje, isprobao sam suzavac na prazno. Možda su pokupili neko kamenje usput? Stao sam nasred staze čekajući. Bio sam povratio samopouzdanje rešivši da se obračunam sa napasnicima. Smirio sam nerve a nož premestio u džep od šortsa da mi bude pri ruci. Četiri prilike su se spustile. Udahnuo sam, ispravivši se i zategnuvši mišice. Beše to kvartet štakora, svi niži od mene i ne izgledahu preterano opasno. Merkao sam ih ozbiljnim pogledom držeći spremljen suzavac. Samo su me mimoišli. Još deset minuta čekao sam glavnog kolovođu, a kako se i dalje niko nije pojavljivao, krenuh prema selu.
Beše to prva nelagodna situacija u Indiji u kojoj bejah neposredni učesnik.