Počelo je kao otkazan put u Istambul… a završilo kao jedinstveno putovanje u kategoriji do 5 dana! Fantastično osmišljno i organizovano tako da se za kratko vreme vidi bar trećina Rumunije. Naše predrasude o Rumuniji su neoprostive!

Put nas je vodio preko Vršca do Rumunske granice na kojoj nije bilo gužve.

Nakon što završismo formalnosti, pođosmo put Temišvara iliti „malog Beča“ kako ga odavno zovu. Iako je boravak u Temišvaru trajao kratko, i to oko ponoći, tek da se popije kafa i protegnu noge po trgu Opere, odnosno trgu Viktorija kako je prozvan nakon svrgavanja Čaušeskua 1989.god., mogli smo da osetimo deo Rumunije. Tu saznasmo da se Rumuni prilično diče svojim latinizmom, te u svakom većem gradu imaju po jednu statuu vučice koja doji Romula i Rema! Inače, Temišvar je među prvima dobio električno osvetljenje i tramvajski saobraćaj. Verovali ili ne.

Nastavak puta: Arad – Deva – Sebeš (Sebeş) – Sibiu – Sigišoara, sa pauzom za klopu u motelu „Drakula“ sa farmom nojeva i konja!

E! Sigišoara! Rodni grad Vlada Cepeša Drakule (1431)! To je stari grad koji je autentično očuvan iz perioda 15. veka i kao takav zaštićen od UNESCO-a. Bili smo u glavnoj kuli od 14 (danas ih je ostalo samo 9) zanatskih kula koje opasuju grad.

Tu je srednjevekovna muzejska postavka o gradu, soba za mučenje, oružarnica, ali i fenomenalan vidikovac na kome se mogu naći i pločice sa ispisanim svetskim metropolama i udaljenošću u kilometrima od istih. Do vrha kule, i pomenutog vidikovca vode strme stepenice koje škripe pod nogama i prave pravi ugođaj…Ulice su još uvek kaldrmisane.

Popili smo kafu u rodnoj kući konraverznog Vlaškog vladara Vlada Cepeša Drakule. Naime, danas se tu nalazi adekvatan restoran u srednjevekovnom fazonu, sve sa svećama umesto električnog osvetljenja.

A znate šta me posebno oduševilo? Na vrhu brežuljka do koga se stiže dugim balvanima natkrivenim stepeništem, se u dva mala “dvorca“ nalazi GIMNAZIJA! Klinci, nestvarno, van vremena, na odmoru slušaju „tehnić“ okruženi šumicom i gledaju na grad u podnožju!

Sledeća stanica nam je grad Brašov, centar jugoistočne Transilvanije. Prelep, veliki trg pun golubova. Crna crkva (Biserica Neagră) iz XIV veka (najveća gotska crkva između Beča i Carigrada), sinagoga, poslastičarnica La Vatra Ardealului, poznato skijalište…

Konačno, dugo i željno iščekivana SINAJA! Osnivač manastira Sinaja došavši sa Svete gore Sinaj, sagradi manastir na ovih 2500 m nadmorske visine koji postade „embrion“ grada. Dodade imenu Sinaj slovo a, te manastir nazva Sinaja (XVII vek), nakon čega tu prođe i pruga, a zatim poče da raste i grad!

A grad, grad je nestvaran! Poznato mondensko skijalište u Karpatima nije džabe to što jeste! Mnoštvo hotela i vila u specifičnom arhitektonskom maniru daju vam osećaj da ste u nekom drugom, prošlom, bajkovitom vremenu…

Smeštaj u hotelu koji nosi ime grada je bio vrlo prijatno iznenađenje! Tu se vraćamo na neoprostive predrasude o Rumuniji: dakle hotel koji nosi samo 3 zvezdice, a izgleda i nudi mnogo, mnogo više od toga! Nudi više nego mnogi „evropski“ hoteli sa većim brojem zvezdica! Pravi planinski hotel, sa svim mogućim sadržajima, toplim i ušuškanim a prostranim sobama, bilijarom, internet kafeom, teretanom…Doduše prilično skupim espresom: 8 lei-a tj. 2.3 €!

Zamak Bran iz XIV veka je zamak dinastije Basarab, a kasnije i rezidencija Ferdinanda i Marije u kojem je Vlad Cepeš – Drakula bio zatvoren je posebna atrakcija za turiste!

Naime tu ga je kraće vreme držao zatvorenog, ugarski vladar – sin Sibinjanin Janka (sa kojim je Drakula drugovao!), jer je sa Turcima sklopio dogovor. Trebalo je da eliminiše Vlada Cepeša, u zamenu za to da Turci dalje ne napadaju Ugarsku. Međutim, zbog očevog prijateljstva sa Drakulom, nije mogao da ga ubije već ga samo zatočio u zamak Bran, odakle ga odvodi u Ugarsku. Koja vrsta zarobljeništva je to bila govori činjenica da se Vlad Cepeš Drakula ženi sestrom svog tamničara.

Inače tokom prve polovine XX veka zamak Bran bio je rezidencija Ferdinanda i Marije, drugog rumunskog kraljevskog para, te je celokupna unutrašnjost preuređena u odnosu na srednji vek. Čak je probijen i tajni prolaz za bežanje. Kraljevske prostorije izgledaju kao…kraljevske prostorije. Svaki opis je izlišan… Napomenuću samo da je u „Muzičkoj sobi“ držao mini koncert i Goran Bregović!

U podnožju zamka Bran nalazi se etno selo – muzej, a sam prilaz zamku, pored jezera, sa prvim snegom ove zime, vratio nas je u segmente prošlih vremena…

E! Ali zamak Bran je tek početak… Luksuz drvoraca nas je tek čekao… Kroz šumicu , putićem stiže se do Dvorca Peleš i manje varijante dvorca Pelišor… Neko je rezbario drvo, a onda ga postavljao na fasadu… Peleš je bio letnja rezidencija Karola i Elizabete, prvog rumunskog kraljevskog para. Ovaj dvorac je jedan od najlepših dvoraca Evrope. I to ne samo po mom skromnom mišljenju.

<p class=”MsoNormal” style=”text-align: justify; text-indent: 3

Ja sam izbegavala i sedela u kafe-baru, ima lepu terasu i fenomenalne tulumbe i baklave. Cene pića, kolača i sl. su sasvim pristojne, pre svega za nas iz Bgd-a :).

E sad, ujutru je bio popriličan problem probuditi mene - komira me taj čisti planinski vazduh, a i ne vidim šta dišem - ali dogovor je bio da stvarno upriličimo uranak u Đavoljoj varoši. Posle 20-tak km asfalta, dočeka nas makadam, ostaci nekog prastarog puta, užas (čitala sam u novinama da su jesenas asfaltirali i taj deo). A automobili, autobusi, motori - kolone! Stigosmo do ulaza u lokalitet: priroda božanstvena, sa obe strane staze se nadvijaju grane drveća, hladovina i po najvećoj žezi. Na ulazu suvenirnica, čovek naplaćuje ulaznice i prodaje džidžabodže: šolje, čaše, majice, kačkete i sl. Nudi vodiča (pošto nas ima dvadesetak), samo moramo da sačekamo, ima ih nekoliko, ali vode grupe! OK, kad smo već tu, hoćemo da nam neko i ispriča nešto o tom fenomenu. Sedosmo na drvene klupe restorančića, popismo po piće, a tamo cvrči roštilj i jagnjetina, a o lepinjama ispod sača sa kajmakom da ne pričam! Stiže i vodič, ljubazan dečko od svojih 20 i kusur, i pođosmo. Prva stanica: ostaci saskog rudnika.

Zatim Crveno vrelo: voda izbija i razliva se formirajući crvenkaste naslage.

Onda Prvi vidikovac i pogled na figure odozdo:

Drugi vidikovac: pogled odozgo na obe jaruge: Djavolju i Paklenu (kako kreativni nazivi!).

Zatim ostaci crkve sv. Petke sa čudno iskićenim granama drveća - ljudi vezuju maramice kojima su prethodno protrljali bolno mesto i ostavljaju svoj problem u Djavoljoj varosi - još jedna od legendi vezana za ovo mesto, a postoji ih mali milion. Neki čak dođu i da prenoće kod ovih ostataka crkve!

Vraćamo se lagano niz stazu, pored Žutog potoka. Gužva je sve veća, narod u grupama nailazi i dobro je da smo pošli rano, jer se to pretvara kasnije niz put u reku automobila, autobusi mile…

Vraćamo se u Prolom banju i bacamo u bazene i bazenčiće - uživancija. U banji vri kao u kotlu, hotel pun, a i restorani i barovi, narod obilazi Đavolju varoš i svi svrate i do banje.

Posle ručka obilazimo crkvu Lazaricu u samoj banji- brvnara na temeljima crkve iz 13. veka. Opet legende: knez Lazar je ovde pričestio deo vojske na putu za Kosovo, okretali su se oko crkve i drveće se okretalo za njima. I stvarno, u porti crkve postoji 6 stabala neobjašnjivo uvijenih šljiva.

Pri povratku svraćamo u Etno kuću - ima finu postavku predmeta iz seoskih domaćinstava, većinu sam prvi put videla. Pored reke drvene klupe i stolovi, konobari u narodnoj nošnji i naravno: projice, kajmak, pogača pod sačem, jagnjetina i teletina, pasulj prebranac i sitni slavski kolači!  I svuda ambari, volujska kola ili kako se već to zove, crvene šerpe sa belim tufnama i muškatle u njima!

E pa, ja se nadam da sam nekom dala ideju kako da na nekoliko sati vožnje dođe i doživi nešto interesantno! Nama je svuda lepo, jer smo veliko društvo, pa i u nedođiji znamo da napravimo zabavu, ali ovo je jedno od najlepših putovanja koje smo imali. Ove godine ne menjamo destinaciju, a za sledeću videćemo! BTW, i ovi iz Prolom banje su se opametili, pa su napravili i aranžman Prvomajski uranak u Đavoljoj varoši sa doručkom na samom lokalitetu!

Boravak u hotelu Hammamet Beach je moj najlepši boravak u Tunisu, baš zahvaljujući samom hotelu. To je bio moj drugi boravak u Tunisu i poučena iskustvom od prethodne godine, ali i onim što sam čula od drugih koji su letovali u Tunisu, tražila sam hotel od četiri zvezdice. Međutim, prijateljica, koja je u to vreme imala svoju turističku agenciju, mi je preporučila hotel Nozha Beach sa tri zvezdice, uveravajući me da je hotel proveren i da je zaista dobar. Pristali smo nakon kraćeg ubeđivanja i uplatili aranžman za kraj avgusta.

Put je prošao prijatno (JAT začudo nije kasnio) i na aerodrom smo stigli u predviđeno vreme, gde nas je sve čekala vodič iz Srbije koja je radila za lokalnu agenciju. Ukrcali smo se u autobus nakon prebrojavanja i deklarisanja ko pripada kojoj agenciji. Putnici su razvoženi po svojim hotelima, a onda je autobus ušao kroz kapiju hotela Hammamet Beach i vodič nam je rekla da se spremimo, jer je to naš hotel. Mi smo se tog momenta sledili, jer smo shvatili da smo, umesto u predviđeni, stavljeni u neki drugi hotel sa tri zvezdice. Vodič nam je samo kratko saopštila da je došlo do promene u poslednjem trenutku. Sada moram da napravim malu digresiju i objasnim u čemu je problem sa hotelima u Tunisu: hoteli sa 4 zvezdice su sigurno dobri i ne možete nikako pogrešiti ako izaberete neki takav - vrlo su luksuzni, sobe su lepe, hrana je raznovrsna i imate sve što vam treba. Sa druge strane, hoteli sa tri zvezdice su prava lutrija - očigledno da tu već postoji neka pometnja u standardizaciji hotela - jer nikada ne znate da li ćete upasti u lep i pristojan hotel, ili ćete provesti svoj odmor u nekoj ruini. Zbog toga smo mi krenuli da paničimo istog momenta i da spopadamo vodiča tražeći objašnjenje za ovo nenajavljeno premeštanje, sve dok nam ona nije rekla da smo, zapravo imali sreće i da je ovo čak i bolji hotel, ali ako ne budemo zadovoljni da će videti da nas nekako ipak prebaci u prvobitno planirani hotel. Kada smo stigli na recepciju, rekla nam je vrlo tiho da onaj drugi hotel, zbog svoje arhitekture izgleda “pomalo socijalno”, u šta smo se i mi kasnije uverili kada smo iz radoznalosti prošetali do njega.

Recepcija je bila simpatična, lepo uređena i poprilično svetla, ali smo mi i dalje sa zebnjom iščekivali da vidimo sobu. Ljubazni portir nam je poneo stvari do naše sobe i kada smo stigli tamo ja sam prvo uletela da vidim kupatilo - ono što stvarno ne mogu da podnesem je zapušteno i staro kupatilo po hotelima. To mi se toliko gadi, da je u stanju da mi upropasti ceo odmor. Srećom, kupatilo je bilo u redu čak je imalo i slatke pločice. Čula sam kako muž i ćerka radosno komentarišu sobu i kada sam ušla u sobu videla sam preslatku sobu ukrašenu čuvenim nabulskim pločicama, koje su čak bile i po krevetu. Dečji krevetac je bio sav u pločicama i izgledao kao mali krevet iz 1001 noći. I bračni i dečji krevet su bili veoma udobni. Naša soba je gledala na unutrašnjost dvorišta i druge sobe, koje su formirale pravougaonik, pa pogled nije bio neki, ali to nama ionako nije bilo važno, jer nam je soba služila samo za spavanje, tako da nismo imali potrebu da doplaćujemo za “pogled na more”. Čak smo i zbog toga mogli da držimo noću otvorena vrata od terase, jer ne volimo da uključujemo klima-uređaj u prostoriji u kojoj spavamo. Jedini problem koji smo zbog toga imali je jedna dosadna i potpuno zbunjena mačka koja nam je stalno ulazila u sobu i nikako nismo mogli da je se otarasimo, iako u sobi nismo imali nikakvu hranu, pošto nema frižidera. Tek posle nekoliko dana sam shvatila u čemu smo grešili - potpuno smo smetnuli s uma da smo u Tunisu i da shodno tome i mačka “govori” arapski, a ne srpski: naše “šic” neodoljivo podseća na zvuk koji oni prave kada dozivaju mačku! :o)

Veoma ljubazne i vesele sobarice su čistile sobu svaki dan i čak su nam stalno menjale peškire (za peškire mi nikako nije jasno zašto). Naše pidžame su aranžirale u najrazličitijim oblicima, što je bilo veoma simpatično, čak su i ćerkinog medu za spavanje uspele da uklope u njen “pidžama-aranžman”. Zidovi sobe su dovoljno debeli da ne čujete svaki šušanj iz susednih soba, ali ako neko krene da urla i bije ženu, kao što je uradio jedan gost, koji je bio nekoliko soba od nas - e, onda se ori ceo hotel! Suvišno je spomenuti da je dotični bio “zamoljen” da već sutradan napusti hotel.

Hotel Hammamet Beach je star hotel, koji je izgrađen kao hotel od 4 zvezdice, ali vlasnicima hotela u Tunisu se više isplati da sagrade novi hotel, nego da renoviraju stari - u stvari, tako i nastaju hoteli od 3 zvezdice, jer se tamo sve pravi po visokim standardima. Ovo je jedan od retkih hotela koji se svake godine po malo renovira, tako da je u veoma dobrom stanju. Verovatno je jedan od razloga zbog koga vlasnik posebno voli ovaj hotel i taj što ovaj hotel ima zaista impresivan park. Naime, vlasnik hotela je prvo dao da se projektuje park i da se posade palme, pa je tek onda započeto sa gradnjom hotela, tako da hotel ima fantastično i bujno zelenilo, a nama je bio omiljeni “tunel od palmi” kroz koji smo svaki dan prolazili.

Ono što je zanimljivo je da pored teniskih terena, otvorene diskoteke i mini-golfa, hotel ima i svoju ergelu, tako da se možete relaksirati i jahanjem. Ima i dva bazena, zatvoreni i otvoreni, a pored otvorenog bazena se nalazi bar, štand sa palačinkama i bina za predstave. Malo dalje od bazena je i terasa sa dnevnim restoranom, koji ima predivan pogled na more. Hotel ima i tzv. maorski kafe, teretanu, saunu i salon za masažu, ali mi te usluge nismo koristili. Plaža koja pripada hotelu je prilično čista i ima velike suncobrane, a dovoljno je velika za sve goste hotela, mada morate poraniti ako želite da uhvatite neko bolje mesto. Dobra stvar je što svoje stvari, peškire i slično, možete slobodno ostaviti na plaži i tako sačuvati svoje mesto i za kasnije, posle ručka, jer tamo ne kradu takve stvari, a i više puta dnevno plažom prolazi policajac na konju, tako da je bezbednost na veoma visokom nivou (a najbolje je što policajac uvek hoće da stane ako želite da pomazite konja). Ležaljke na plaži se naplaćuju i, naravno, duplo su jeftinije nego u hotelima sa 4 zvezdice. Vrlo je čudno što ma koliko kopali po pesku, ne možete naći ni jednu jedinu školjku - kažu da je pesak na plažama donet iz Sahare…

Osoblje hotela je sjajno. Iako rade po ceo dan, bez slobodnog dana (za 15 dana, koliko smo tamo proveli, stalno su radili isti ljudi), svi su ljubazni, uslužni i mahom nasmejani. Animatori praktično nemaju radno vreme, jer od ujutru tokom celog animiraju goste raznim organizovanim sportskim aktivnostima, od aerobika, preko raznih “takmičenja”, do igranja beach volleyball-a, a uveče je udarni termin za animaciju, kada priređuju poseban program, i na kraju odvode goste u diskoteku do sitnih sati. I pored svega toga oni supevaju da budu nasmejani i veseli i da zapamte gostima imena, ili da im bar daju neki simpatičan nadimak, pošto ne mogu da izgovore baš sve (naročito naša imena, hahaha). Večernja animacija započinje programom za decu, koji je sjajan i toliko ih izmori da posle spavaju kao bebe :o) a nastavlja se sa programom za odrasle, koji uključuje neku vrstu predstave, ali je uglavnom vrlo interaktivna, pa su gosti najčešće uključeni u sve što se dešava na bini.

Kuvar koji je preko dana pravio palačinke pored bazena toliko je voleo decu, da je roditeljima pravio probleme sa prepunjenim palačinkama, jer je namigivao deci i smeškajući se sipao čokoladu, orahe, sirupe i ostale stvarčice, dokle god su deca klimala glavom, bez obzira koliko su roditelji vikali “ne” i “stani”. Naravno, punjenje iz tih palačinki je završavalo svugde po terasi i oko bazena, ali nekako je uvek bilo dovoljno brzo očišćeno da ne smeta.

Zaprepašćujuće je koliko su svi vredni i ljubazni s obzirom na to koliko rade, ali prosto tako moraju, jer sezona traje 6 meseci, i većina njih samo tada ima posao. Koliko oni naporno rade najbolje ilustruje primer konobara iz pansionskog restorana, koji je bio toliko umoran, da smo jedan dan mislili da će se srušiti, jer smo ga videli da je bukvalno zaspao na nogama, ali je i pored toga nekako uspevao da se brzinom svetlosti stvori pored nas sa čistom viljuškom, kada bi naša ćerka oborila svoju (pre nego što mi uspemo da podinemo onu što je pala). Mi smo imali uplaćen polu-pansion, tako da smo ručali u restoranu na terasi hotel, jedinom koji je, osim ovog pansionskog, postojao u hotelu, ali pretpostavljamo da je bilo dosta gostiju koji su imali i pun pansion, pa je naš konobar sigurno bio tu i u vreme ručka.

Jedinu neprijatnost koju smo imali, a koju ipak moram da pomenem, je bila od strane konobara u restoranu na terasi. Naime, mi smo svakog dana sedeli u sektoru konobara koji nam je bio simpatičan, ali tog dana u tom delu nije bilo mesta, pa smo seli u drugi. Pošto nas je taj drugi konobar uporno ignorisao neko duže vreme, ja sam ga pozvala. Poučena iskustvom od prethodnog letovanja u Tunisu (kada sam shvatila da oni uopšte ne znaju engleski), ponela sam mali rečnik fraza za turiste na francuskom, jer je moj francuski odavno “zarđao”, pa mi je bila potrebna dodatna pomoć (moj suprug ga ne govori). Pogledala sam u priručnik i pronašla samo jedan izraz za konobara - “garcon”. Kada sam izgovorila tu reč, konobar koji nas je do tada tretirao kao da smo nevidljivi je pritrčao urlajući iz sveg glasa na arapskom i stao je kod našeg stola nastavljajući toliko da se dere, da nam se dete isprepadalo. Ne znam šta nam je sve rekao, ali kada neko viče na arapskom, to zvuči kao da vas najstrašnije psuje. Situacija je bila još neprijatnija, jer su svi gosti u restoranu prestali da jedu i gledali u nas. Nama nije preostalo ništa drugo, nego da mu uzvratimo istom merom na srpskom i da se pokupimo, i onako poniženi, sa sve gladnim detetom, odemo pravo na recepciju. Tamo smo, besni zbog takvog bezobrazluka, zahtevali da razgovaramo sa menadžerom i da se žalimo zbog incidenta. Izbezumljena recepcionerka, koja je bila šokirana onim što se desilo, odmah je pozvala menadžera na mobilni, koji se stvorio u hotelu u roku od nekih 40-ak minuta (iako je imao slobodan dan). Ono što je nama bilo najčudnije je da se glas o tome proširio među osobljem hotela takvom brzinom da nas je posle desetak minuta pozvao barmen iz bara u holu hotela (gde, uzgred budi rečeno, nikada nismo sedeli, jer je unutra, a ne na terasi) i častio voćnim koktelima koji su bili ukrašeni kao za Del Boja, uz napomenu da “ako nas je ikada nečim uvredio, moli da mu oprostimo” - a mi smo ga tada prvi put videli. Tu su se pojavili i još neki likovi iz hotela koji su nam se odjednom smeškali u prolazu (a mi pojma nismo imali ko su oni), i to je tako trajalo sve dok nije došao menadžer. Menadžer je bio izuzetno ljubazan prema nama, izvinjavao se hiljadu puta, i toliko je bio odlučan u nameri da kazni nevaspitanog konobara, da smo na kraju morali da ga molimo da ga ne otpusti, nego samo da mu skrene pažnju da je takvo ponašanje nedopustivo i da bi trebalo da nam se izvini. Kada smo završili razgovor sa menadžerom, negde na pola puta ka plaži, presreo nas je prestravljeni animator, koji nas je tražio da nam se izvini u ime onog konobara, i da objasni “nesporazum”, a u stvari da moli da ne tražimo da mu daju otkaz. A “nesporazum” je ispao zato što Tunižani smatraju francuski izraz “garcon” uvredljivim, jer su ih nekada, za vreme kolonizacije, Francuzi tako omalovažavali (isto kao što su za vreme ropstva u Americi tamnopute robove oslovljavali sa “boy”). Naravno, mi to nismo mogli da znamo, jer se taj izraz, koji zaista znači “dečko/dečak”, na francuskom koristi i za konobara. Sutradan smo sa zebnjom otišli u restoran na terasi (pošto nismo imali izbora), a ta zebnja se vrlo brzo pokazala kao opravdana. Pažljivo smo seli u sektor kod “našeg” konobara, koji je, čim nas je video, istrčao sa nekom fenomenalnom salatom sa maslinama i ko-zna-čime još, i počeo da nam se zahvaljuje što smo njegovog kolegu poštedeli otkaza. Izvinio nam se zbog njegovog ponašanja, napominjići da se to neće ponoviti i onda pitao da li dozvoljavamo i da nam se on lično izvini, jer bi mu to mnogo značilo. Majko mila! Da smo mogli da pretpostavimo šta će se desiti, rekli bismo da ne želimo ni da nam se približava, a kamo li da nam se izvinjava - na žalost, nismo mogli ništa slično ni da sanjamo, pa smo rekli da je to u redu. Čim mu je naš konobar dao znak, ovaj je krenuo sa vrata restorana ka nama i negde na pola puta (do nas je bilo nekih 10-ak metara) bacio se na kolena i tako nastavio do nas, udarajući se po glavi i čupajući kosu, a sve to uz ispuštanje nekih čudnih zvukova. Mi smo bili užasnuti i nismo znali šta da radimo (naravo OPET je ceo restoran buljio u nas!), moj muž je pokušavao da ga podigne, da prestane da nas još više blamira, a vrhunac je bio kad je ovaj pokušao da mom mužu poljubi stopala! E, tad sam već i ja priskočila da ga dižem, pa je i ovaj naš konobar shvatio da je to prevršilo svaki meru i sklonio ga od nas. Preseo nam je i taj ručak, ali se barem takvo nešto više nije ponovilo.

Kada su u pitanju hrana i piće, razlika između hotela sa 4 zvezdice i ovog hotela je u tome što umesto dve supe, za večeru imate samo jednu, a umesto 15 jela, možete da birate između “samo” 10 različitih jela. Isto je bilo i za doručak: pored obilja svežeg voća, kafe, čaja, voćnih jogurta sa nekoliko različitih ukusa, jaja na više načina, jedina razlika je bila što je bio nešto manji (ali i dalje dovoljan) izbor suvomesnatih proizvoda, a umesto 5 vrsta cerealija (žitarica) bile su tri itd. Zapravo, raznovrsne i ukusne hrane je bilo na pretek, tako da odrasli ljudi komotno mogu da doručkuju malo kasnije i večeraju malo ranije, bez ikakve potrebe za ručkom. Svako veče je bio drugi izbor od tri nacionalna tunižanska jela koja su kuvari spremali na licu mesta, što je bilo veoma atraktivno, ali je i uzrokovalo duge redove svih koji su želeli da ih probaju, dok je švedski sto nudio raznovrsnu evropsku (mahom francusku) kuhinju koja je obuhvatala sve vrste mesa i ribu, francusko pecivo, variva i obilje maslina. Jedino čega nedostaje u Tunižanskim hotelima je sveže povrće - jedino sveže povrće koje sam ja videla u tri hotela, ne računajući neku jadnu salatu, koja je služila isključivo za dekoraciju, bio je paradajz, koji naša ćerka mrzi. Zapravo, ona ga toliko mrzi da smo svako veče morali bukvalno da je moljakamo toliko puta, da je na kraju prišao konobar koji je stalno bio u našem sektoru i rekao joj: “Eat PARADAJZ, it’s good for you!” Mi smo umrli od smeha, a našu ćerku je toliko postidelo što je čak i on naučio da kaže paradajz na srpskom, da je počela malo manje da se nećka.

Hotel je smešten između Hamameta i Nabula, tačno na pola puta, tako da je do oba grada udaljenost podjednaka i, što je najvažnije, veoma su blizu. Taksi je vrlo jeftin, čak i za naše shvatanje, tako da se isplati. Ako nelo želi malo “avanture”, može da proba da putuje vozom (mi nismo želeli zbog deteta), čije je stajalište tačno preko puta hotela (između je ulica). Osoblje hotela, zapravo ceo sistem poslovanja tunižanskih hotela je takav, čini sve da što više vremena provedete u kompleksu hotela. U hotelu je sve skuplje nego u restoranima i kafićima u gradu, ali je u hotelu od 4 zvezdice sve dva puta skuplje nego u hotelu od 3. Od atrakcija treba videti Medinu u Hamametu, i pijačni dan u Nabulu.

Dobro je znati da deca do 12 godina dobijaju besplatan boravak u hotelu i imaju svoj krevet i hranu, ukoliko su u pratnji dve odrasle osobe. Postoji i mini-klub koji je namenjen zabavljanju dece pod nadzorom, ali to nije klasično čuvanje dece. Na žalost, ako dete ne priča neki od svetskih jezika, teško će se uklopiti. Hotel ima i svoj parkić sa toboganom, klackalicama i ljuljaškama, koji je okružen rastinjem, tako da ima i dosta hlada.

(ovo je post sa mog bloga merkatova putovanja)

1. Пут према Калотини, за разлику од прошле године када ми је једна гума пукла код Божуришта а друга код Сливнице, је свеже асфалтиран.Без икаквих ознака на путу још увек.

Да се мало орасположим, укључујем радио “Хоризонт” (нешто као радио Београд први програм).Народна посланица објашњава: „Овом високом поентом прихватам ад хок некомуникацију о кохезионим фондовима… „

“Висока” и “прихватам” су ваљда једине наше речи овде.Зар баш није могла и њих да замени са неким другим, „европским”?!

Ускоро ћу укључити српске радио станице, које нису чак толко европске, и као што ћемо касније видети, су много човечније.

Освежио сам се са једним српским речником.Ни у њему нисам успео да пронађем значење речи саобрачаj. После ми је ту реч превела радница на пумпата (бензинска станица).

Пољски, чешки и српски сам “црпео“ из “Чтери панцерни и пес“,“Червони гитари“, “Болница на крају града“,“Др.“ Бранислава Нушића, “Андерграунд“ Емира Кустурице.Треба ми око пола дана да се“ пребацим“ и да не мешам језике један с другим.Све те језике знам много боље него Христо Стоичков шпански (познати фудбалер, дуго година играо у Барцелони) и Надежда Михајлова енглески (бивша бугарска министарка спољних послова).Снаћи ћу се ја.

2. На граници (нисам заборавио животно и осигурање за разне болести!) нема никаквих проблема!

Србин, граничар (увек је тако) љубазно ме пита за маршруту.Показујем му карту, залепљену на задњем прозору.Набрајам му (и вас саветујем исто) њихова најлепша туристичка места и објекте.Чак ми завиде.

- Вози! Приятно!

Мој омиљени Ниш ћу оставити за повратак.Данас треба да стигнем преко Краљева, Чачка и Ужица, до Бајине Баште.Преспаваћу тамо, и сутра ћу скокнути на сат-два до БеХа, до Сребренице.

Бајина Башта ми је интересантна са својим загонетним именом.Налази се на десној обали реке Дрине, која овде и гранична река.

О рекама

У целој Бугарској немамо ниједну реку да нам долази од комшија.Ето, и овде, Јерма и Нишава иду од нас ка Србији.Пуштаме пуноводне реке Струму, Месту, Арду, Марицу, Тунџу, у Турску и Грчку…

Покрај Једрена, Марица је као Дунав, а код нас танка Нишава, у Нишу је пловна.

Возим 60 километара по аутопуту и скрећем лево.Прави ми утисак како нема великих рекламних билбордова поред магистрале.Само путни знаци.На одмориштата (одмориштима) са бензинским станицама је много чисто.Купујем још путних мапа.

3. Свако је био у ситуацији да осећа огромну нервозу због журбе пре поласка на пут.Ја нигде посебно не журим и возим као куче које диже ногу поред сваког камена и жбуна.Не пропуштам ниједно одмориште!

Кафица са чашом воде.На следећем - “Пиво Јелен” са слоганом “Сад или никад!”.

Сад, наравно.

За шанком ме умирују како са мојим килограмима не могу тако лако да пребацим дозвољене промиле у крви.

Во Македонија има две врсте пива, “Скопско” (Скопље гори, “Скопско” га гаси) и “Никшићко”.Једном са женом паркирамо у Скопљу у некој споредној улици, и она за “сигуран” орјентир где смо оставили кола, узима велики сунцобран са натписом “Скопско пиво”.Кад смо се враћали, питам је где су нам кола.Она се осврће, а свуда око нас сунцобрани само са таквим натписом…

У Србији - “Јелен пиво”.Сад или никад!

4. Пут се вије поред…не, - река Морава се вије за сада поред пута.Још у равници.Али између Чачка и Пожеге постаје брдовито и скоро улазим у кањон.Река се претвара у вештачко језеро, а на њему сплав-ресторан.Које мушко срце би избегло чашу пива на таквом месту?

После, баш како показује карта, и са леве и са десне стране, барем десетина манастира.Посећујем три-четири.Сви су обновљени, окречени.Попови-ухрањени.

Једна сестра протестује зато што фотографишем.Помирили смо се одмах.Оне, сестре, су товариле са ручних колица поломљене крампе и лопате у једног “Фићу”, и на моје питање “Зашто тако?”, су ми одговориле да усрдно раде како би раширили паркинг испред манастира.Од броја посетилаца зависи и њихово благостање.

—————-

Паркирао сам на сеновитом месту и тражим погледом неко дрво са грубом кором.Да почешем леђа, јер ми се од дуге вожње залепила мајица, а због година/килограма, не достижем неке делове леђа руком.

И опет, ко зна који пут већ, се убеђујем како имамо једнаке навике – ми балканци.Један млађи Србин, али са истом количином година/килограма заузео је “мој” багрем и блажено се чешући.Чекам га да оде и на памет ми пада књига Томаса Мура, “Утопија”.Становници “Утопије” су ђивели у развијеном социјализму, охоло и без икаквих брига за прехраном.За највеће уживање, веровали ви мени или не, нису сматрали лепо и обилно храњење, нити примитивне креветне односе, него узајамно чешање по леђима.У оним временима када је купање било ликсуз, они су измислили дрвене чешагије у облику људске руке.Виђао сам их да се продају и у неким манастирима.Неј омиљенија ствар им је била међусобно чешање, замењујући ону дејност, коју сад суво зовемо секс.

Како ли је тамо даље – у Босни, Хрватској, Словенији?

5. Од Бургаса сам прешао око 900 км.Мондео послушно пијуцка плин и то врло економично.Приближавам се Ужицу (пре демократије Титово Ужице).Овај град је током другог светског рата издржао нападе Немаца чак до краја новембра `41.Та чињеница се овде много поштује и постоје огромни бетонски споменици дуж бивше линије фронта по брдима.У Југославији је било 8 (!!) градова који су носили Титово имеЈедан од њих је и Титоград (Подгорица).Тако је народ “сакал” (желео).

………………………………………………………..

Ужице је у дубокој котлини, мало је места за “куче” (куће), и зграде су већином високе.Изнад града је много стара тврдина, водопади и друге лепоте.Но до њих, овај пут, нисам стигао.

Скрећем десно и излазим из града на пут за Бајину Башту.

Башта је ливада са цвећем (не са поврћем!).А Бајина – има много различитих мишљења.

- Може да је нешто лијепо. – претпоставља жена у књижари, где сам пожелео да купим Српско-какав било речник.

Чак после два дана у Сарајеву једна Бошњакиња ми је објаснила, да Бајина иде од Баја (неки човек, брат), дакле Башта некога Баје – Бајина Башта.

Пуштам радио.Сви српски спикери поседују лепе баритоне, а жене – алтове.

Емисија говори о предстојећим летовањима.

- Де идемо: Бугарска или Грчка?

Мушки водитељ говори своје разлоге за и против, а водитељица чим се спомене Паралија Катерини или Сунчев Брег страстно уздише “ах-а-а”, и то на такав начин да се “х” чује на топло-женски начин, а “а-а” ђаволски изазивачко…Ех што ли није на телевизору све ово?..

Уопште не желим ни да се присетим јутрошње тираде о кохезионим фондовима и журим, ад хок, да је заборавим.

Превише поређења је озбињан посао.И даље ћу правити поређења, али без озбиљних закључака.Не иде да се тако лако уопштавају ствари.

Поред пута – полиетиленове вреће са покупљеним флашама и другим пластичним смећем.Очигледно је да овде са бој-скаутима нема шале.

(„Бой-скаут - он всегда готов - всем принести воды и дров. И не боится он ментов и комаров…”)

А природа около – само Јундоли и Широке Луке (прекрасни крајеви у Бугарској).

Налазимо се у резервату Тара.То је једна висораван висине 1000-1500 метара, ливаде, планинске куће и домови, шуме борова и смреке!

Мирише тако јако на борову смолу, да се несвесно измичем како ми се не би залепила на нове фармерке!…

Мећутим, овде нема никакве сличности са Папмпоровом или Боровцем (скијашки центри у Бугарској)!!Овде неко регулише изградњу и нема (још?) огромних, грозних хотела.

Радио извештава: “Пословни центар Ужице продаје бетонске диреке”, ако вам требају бетонски стубови – ту су!

И почиње двосатна емисија за децу.Под насловом: “Аз, Буки, Веди, Глагол Добро, Ест…”.

Песма на радију: “Цвете са украс баште, деца са украс света!…”

Да ли је радио “Хоризонт” пуштао икада такву песму, а?

6. У Србији постоје четири озбиљна природна резервата.

- Копаоник.О њему сам писао у једном другом путопису.Био сам три пута овде,

- Тара планина коју сам споменуо нешто раније,

- Ђердап (Железна Врата) – поред вештачког језера на Дунаву.(Видео сам га само са румунске стране),

- Фрушка Гора испод Новог Сада, покрај које ћу проћи за седам дана.Дај Боже здравља и добре гуме…

Кроз пети резерват, Златибор, сам прошао на путу од Црне Горе ка Ужицу, и нисам знао како се зове, али ми је оставила јак утисак лепа, очувана природа.Пољане, ливаде, коњи, овце…Позавидео сам ужичанима на тим пределима.

През петия резерват Златибор съм преминал на път от Црна Гора за Ужице, без да знам как се казва. но объртах внимание на хубавата пощадена природа. Поляни, ливади, коне , овце…Позавидях на ужичани за тази местност..”

Река Дрина, која извире у БеХа и мало ниже прима своју десну притоку реку Лим из Црне Горе, тече у живописном кањону дубоком 1300 метара и дугом око 80 километара (аутор ми је упутио критику, али овде се ипак ради о кањону реке Таре, која касније са реком Пивом прави Дрину, сори чика Симеоне;-))).

Други кањон по дубини на свету после Колорада!

У рејону планине Таре, Дрина постаје гранична река између Србије и БеХа све до свог ушћа у Саву .А, пошто је затворена са неколико брана, изгледа мирна и кротка.Али када се реши да има Рафтинг – спуштање чамцима - худроцентрале почињу да пуштају воду и река постаје бесно брза.

Посетио сам пре три године и Националне паркове Дурмитор и Биоградска Гора у Црној Гори, сад сам на Тари.

Возим полако како би могао да снимам.Престиже ме камиончић са натписом “Гашени креч” – треба ли вам превод?

Радио: “Мене е нико не родил, я сам се родил сам”

Натпис: “Тунел број један. Палите светло”

Радио: “Купите гуме – добиете бесплатна монтажа” (Само да ми не затреба то!!)

7. Стижем у Бајину Башту.Један баш мали градић.Али симпатичан, много симпатичан.На тргу канцеларија “Геометар”.То би сигурно требало да је земљомер, ако дословно преведемо са Грчког језика.

Не видим нигде собе за издавање, zimmer, rooms, комнаты.Идем у хотел.

- Лоша работа! Пуно е со ученицима! Екскурзије.

- Даем ти једну собу, али буде шумно!

Узимам собу.Плаћам 1500 динара и одмах улазим зато што треба и кафу да попијем, да се мало средим и истуширам, а и слике да прегледам.

8. Имам доста искуства са малим хотелским триковима.Овај је још из времена касног социјализма, али је доста добар.Вруча и хладна вода – колко сакаш.Али, нема га запушач за каду!

Хеј, шта ви мислите ко сам ја.Чак се и глупсон Гошо снашао са клима уређајем у Лас Вегасу кад му је постало много вруће он је просто исекао кабл (који Бугарин иде негде без ножића?), па зар ја да се не снађем за један запушач?

Намотавам око чарапе тоалет папир и кајн проблем.

Прошетах се мало по корзоу.Продавнице, излози.Разлика – има више српске, хрватске и словеначке робе.Мање турске и кинезке.

На рецепцији ме дочекује чиновник и, листајући мој пасош, пита:

- Је ли ова узбекистанска виза неко зезање или шта ли је?

- Није зезање, брате! Ово је бугарски пензионер! Све је можно! (треба с нечим да их запањиш!Једна наша много успела одбојкашица у Италији је говорила на телевизији: “Побеђуј их да би те поштовали”)

9. Свакој дан (вече) ми треба сат, сат и по, да пребацим слике на компјутер, да напуним батерије.Један колега ме правилно посаветовао: Не требају вам пиксели.Требају вам меморијске карте и батерије.

Користим и леву чарапу, пијем једну Поморијску мускатову (ракију) и заспем уморан до смрти.

Још ујутру ћу прећи границу и после 30-40 километара треба да угледам Сребреницу.Једно од нај злокобнијих места протеклог рата.

Лаку ночь !

(у заградама су нека моја објашњења и коментари.Надам се да ми чика Симеон неће замерити на томе, италиком су остављене речи и реченице онако како их је чика Симеон чуо и покушао написати на српском)

Зоран

——————————————————————

Бургас – Клагенфурт (Целовец, Аустрија) – Бургас

(преко Бајине Баште, Сребренице, Таре, Мокре Горе, Пала, Горажда, Сарајева, Мостара, Плитвица…)

1. Доста одавно сам прочитао име тог града – Клаген – клинген – гекланген – као звук црквених звона.И још поврх свега Фурт.За Фурт нисам знао апсолутно ништа.Али, непознато је увек привлачно.Баш као класична музика или апстрактан живопис.О томе свако може фантазирати како жели и на свој начин.

Иде ми се у Клагенфурт.Пије ми се тамо “Кафе компле”.

Сећам се те кафе још од Магдебурга и (некад) источне, социјалистичке Немачке.Три купице:

- кафица

- млеко

- милерам

- неколико врста шећера на ланеној салвети, одмах поред бљештаве сребрне кашичице

2. Пут за Клагенфурт пролази кроз бившу Југославију.Та држава ми је много интересантна и блиска.

-Још одавно сам прочитао књигу милована Ђиласа, “Нова класа”.Он је ваљда први дисидент у целом социјалистичком логору, у ком је социјалистичка Југославија била највеселија барака.

Прочитао све што сам нашао о Титу, Милошевићу, Ђинђићу.

А после и потресан роман Вука Драшковића, “Нож”.

——–

(Кратак садржај романа: 1941.година.Немци окупирају Југославију.Међутим, Србима, Бошњацима и Хрватима, тј.православцима, муслиманима и католицама, најважније је да наплате своје сопствене “рачуне”.

Бадње вече је у породичи православног свештеника.Окупила се сва чељад, око двадесетак људи.Кади се тамјаном.У том моменту, разваљујући врата, у кућу улази неколико Бошњака на челу са свештениковим кумом.

-Ј…м вам мајку влашку! (Бошњаци тако говоре православним Србима-Власи).Веселите се, а, каури гадни!

-Ајде жене, сукње горе

-А ви каури, шта ће вам уши?

Затим одсецају свим мушкарцима уши и бацају их на огњиште у ватру.Женама откидају груди и њих исто у пламен.

-А сад једите мамицу вам неверничку!

После ножевима завршавају посао и на крају оверавају свакога за сваки случај пушкама.Одлазе задовољни.Један од њих који није могао да има деце, угледа бебу у снегу која је неким чудом преживела покољ и тајно је узима са собом.Васпитава га као муслимана, и после га шаље на студије у Сарајево.Овај се тамо заљубљује у колегицу Бошњакињу, случајно сазнаје своје истинско порекло и клупко почиње да се одмотава).

Наша (бугарска) глупа, неорјентисана ка личности, мржња према Турцима је ништа у поређењу са мржњом коју поседује овај један народ са три вере, који почиње ватрено да се истребљује између себе, чим се у свету нешто замути.
————-

И на крају сам прочитао и књигу Марина Трајанова, “Балканска елегија”.Тај наш човек је избегао у западну Немачку 1972.године, радио у разним мисијама УН по свету, да би 1992.био послат у мисију у, жестоким грађанским ратом захваћену Југославију.Тамо остаје чак до 2006.године.Трајанов је живи сведок догађаја, и у првом лицу, непристрастно и тачно, описује шта, где и кад се дешавало.

А мени је баш тако нешто требало.

3. На Сунчевом Брегу довршавам један хотелчић и питам газду:

-Киро, хоћеш ли ми на крају платити?Имаш ли паре?

-Брате Симеоне, видиш ли ово? – и вади из ташне једну бројаницу.

Пре осам година кад си ми урадио прозорску столарију за мој хотел у Равди, а само пола сата након што су твоји радници отишли, ја сам ти за тај посао платио 100%.А ти си ми после тога дао ову бројаницу.Е сад припреми још једну.

Ја имам 3-4 бројанице.Носим му једну од њих 14.маја.Киро ми плаћа рашун до последње паре.Шак шта више, већи део ми плаћа у еврима.

Време је више да крећем док нисам потрошио паре на неке глупости…

4. Док сам копао по интернету и Гуглу откривам на маршрути коју сам испланирао, српску планину Тару и на њој градић Мокру Гору с Дрвенградом славног Кустурице (за живе људе се не говори “велики“).

И тако, планирана маршрута ми је следећа:

Бургас, Софија, Ниш, Ужице (град се пре звао Титово Ужице) , Бајина Башта.До овде сам све у Србији.Затим улазим 30-40 км у Босну и Херцеговину (овој држави тамо скраћено кажу БеХа), тамо је Сребреница.