Madgaskar vecinu ljudi asocira na nesto kao “raj na zemlji”. To medjutim nije bas tako. Madagaskar je oznacen kao “high risk” regija, zbog mnogih bolesti, tako da je boravak na njemu uvek skopcan sa rizikom od dobijanja istih. Opasnost od malarije je na celom ostrvu a narocito u priobalju. Svuda je prisutan aids, kao i raznorazne bolesti koje se dobijaju zbog prljavstine, koja je ovde nemerljivih razmera. S druge strane ako se preduzmu razumne mere predostroznosti, Madagaskar zaista postaje “raj na zemlji” i moze se doziveti nesto sto nigde drugde na svetu nema. Za sve ljubitelje zivotinja, biljaka i uopste prirode ovo je jedinstvena destinacija koju bukvalno nigde drugde ne mogu naci.

Specificna flora i fauna je nastala zbog specificnih okolnosti. Pre vise od 100 miliona godina, ovaj deo africkog kontinenta se odvojio usled delovanja tektonskih sila i postao izolovano ostrvo. Jedinstvena klima i izolovanost su uslovili da je biljni i zivotinjski svet evoluirao u potpuno razlicitom pravcu od Afrike. Ukupan broj zivotinjskih vrsta se krece oko 250.000, a ono sto je znacajno je da su 80% endemske i ima ih samo ovde.
Najvisi oblik zivota na ostrvu su bili primati Lemuri, sve dok ga pre oko 2000 godina nisu naselili ljudi. Osim lemura tu su i tri endemske porodice ptica, kao i 6 endemskih baobaba.
Sto se pak ljudske zajednice tice, na ostrvu je Republika Madagaskar (Malagasy Republic) sa nesto manje od 20 miliona ljudi. Oni su Malayo, poreklom mesavina Indonezana i Afrikanaca. Postoji 18 plemena, (najuticajniji su Merina) kojima je uprkos odredjenim razlikama zajednicko da postuju kult mrtvih predaka. 52% pripadaju lokalnim religijama, 41% su hriscani (katolici i protestanti) i samo 7% su muslimani.
Od 1885. godine ostrvo je bilo pod Francuskom vlascu, sto se da videti svuda u glavnom gradu pa i sire. Tokom II Svetskog rata okupirala ih je Engleska, a od 1960. su nezavisni. Samim tim francuski jezik je uz malagaski siroko rasprotranjen, mada je u poslednje vreme kao zvanicni jezik uveden i engleski, iako to nema veceg znacaja u svakodnevnom zivotu. Ovo je uradjeno iz zelje da Madagaskar postane sto posecenija turisticka destinacija, pogotovo za tzv. ekoturizam.
S obzirom na velicinu ostrva, reljef i dejstvo vetrova sa okeana, logicno je da postoje potpuno razlicite klimatske zone. Moze se reci da postoji tri zone, iako mnogi tvrde da ih je cak sest. Istocni deo je prasuma, sa tropskom klimom i velikom kolicinom padavina, sredisnji deo je planinski, gde je znatno hladnije, i zapadni/jugozapadni deo gde je oblast suvih suma. Podrazumeva se da vegetacija prati klimatske uslove.

U principu, ako nameravate posetiti ovaj deo Planete, treba izbegavati period od januara do marta kada u mnogim oblastima pada kisa, a moguci su i cikloni. Najhladniji meseci su od maja do oktobra, kada u centralnom regionu (ukljucujuci i glavni grad) moze biti hladnjikavo i vetrovito, iako je na zapadu i jugozapadu uvek suncano i toplo. Period kada se javljaju cikloni je obicno februar. Oni mogu biti izuzetno jaki i ponekad nanose velike stete, pogotovo na obali okeana.

Kako je razlog svake posete Madagaskaru flora i fauna, najbolje je poceti od toga. Na Madagaskaru ima 71 vrsta lemura. Ovi primati su svrstani u 5 porodica i veoma se razlikuju medjusobno, kako po izgledu tako i nacinu zivota. Najmanji je Microsebus murinus, Mouse Lemur, a najveci Indri. Od ostalih sisara tu su: slepi misevi, “letece lisice”, razni glodari (pomenimo: Red Forest Rats, Jumping Rats), a ima i 6 vrsta karnivara (mesojeda), sto su uglavnom vrste mungosa. Poznata je i Fossa, nesto kao manja puma koja se hrani lemurima.
Sa stanovista sisara, ako uporedimo Afriku i Madagaskar, Afrika je sigurno bogatija. Nasuprot tome Madagaskar je favorit za herpetofaunu. Ovde zivi 346 registrovanih vrsta reptila, a od toga su 90% endemske. Od 60 rodova cak 36 samo ovde zive.

Gustera (Sauria) ima 210 vrsta. Kameleoni, gekoi (Leaf-tailed geckos, Bright Green Day Geckos, Four Spotted Geckos, jedan se cesto pojavljivao na mojoj terasi :)), iguane… svega toga ima u izobilju. Preko 50% svetske populacije kameleona zivi upravo ovde. Najveci je Parsonov, kod koga muzjak naraste do duzine od 60cm.
Testudines, tj. kornjace su takodje zanimljive. Ima 4 vrste i vrlo su retke. Najcuvenija je Madagascar’s Radiated Tortoise (Geocholone radiata), koja je vrlo ugrozena usled gubitka prirodnog stanista i lova. Od morskih kornjaca takodje ima cetiri vrste od kojih je jedna endemska.

Jedan od razloga dolaska na Ostrvo je svakako bogatstvo pripadnika podreda Serpentes. Sa vise od 80 vrsta zmija, ovo podrucije je jednostavno sjajno (poredjenja radi u Srbiji ima 10 vrsta). Nema nijedne koja pripada Viperidama, Elapidama, cak ni Pitonidama. Ovde se nalaze samo Kolubride i Boide. Takodje nema nijedne koja je opasna po coveka. Par Kolubrida tzv. “rear fanged”, imaju “otrovni aparat”, ali im se zubi nalaze pozadi i mogu izazvati bolan ujed i nista vise od toga.
Interesnatno je da cak nema pitona, kojih je dosta u obliznjoj Africi. Ovdasnje Boe su slicnije juznoamerickim zmijama, sto je samo po sebi zacudjujuce. Inace u Indijskom okenu postoje dve vrste koje nisu agresivne, ali su vrlo otrovne: Hook-nosed Sea snake (Enhydrina schistosa) i Yellow Bellied Sea snake (Pelamis platurus). Prva je po mnogim herpetolozima najotrovnija zmija sveta, ali je prava sreca da ne ujeda. Uzgred, video sam je na ostrvu Sainta Maria. :)
Prica se tu svakako ne zavrsava. Nilski krokodil (Crocodylus niloticus) je ranije bio veoma rasprostranjen, ali je sada, usled lova, ugrozena vrsta iako ga ima.

Sa oko 200 vrsta zaba, populacija Amphibia na Madagaskaru je veoma brojna. Najzanimljvije su: Bright Red Frog i Brightly Coloured Malagasy Poison Frog, Mantella. Ptica (Aves) je 209 vrsta od cega je 51% endemic.
Ako je fauna vrlo brojna i raznovrsna onda je flora jos bogatija. U nedogled se mogu nabrajati jedinstvene biljne vrste na “osmom kontinentu” na svetu. Nisam bas strucnjak za botaniku, ali sam primetio odusevljenje biologa, botanicara koji dolaze ovamo.

Imajuci u vidu povrsinu Madagaskara relativno je malo naseljen. Glavni grad, sa oko 2-4 miliona stanovnika (nije poznata tacna cifra) je Antananarivo (Tana) i nalazi se u centralnom, planinskom delu ostrva. Veoma je razudjen, razbacan na 12 brda, i okruzen mnostvom pirincanih polja. Skoro da nema visljih gradjevina i veci deo je vrlo siromasan, cine ga zapravo na razne nacine sklepane kolibe mestana. Na uskim ulicama prepunim ljudi, prosjaka, odrpane dece, ljudi koji pokusavaju da prodaju sve i svasta je veliki broj malih prodavnica koje su u vidu kioska, gde se moze kupiti sve, pa cak i meso koje visi na otvorenom i prepuno je muva. Belci se snabdevaju u megamarketima tipa: Jumbo, Shoprite ili Leader’s price, koji su umnogome skuplji, ali i jedino mesto gde se moze nabaviti kvalitetna hrana.
Kad smo vec kod hrane, u Antananarivu postoji veci broj dobrih restorana, sa velikim izborom hrane. Cene nisu velike, pa mozete dobro rucati za 6-7 evra, ako se uspe sporazumeti sa konobarima. Takodje, nehigijena i spremanje hrane je takvo da su izvesni problemi sa stomakom.

Sto se bezbednosti tice, Madagaskar je uprkos ogromnom siromastvu (prosecna plata je znatno manja od 100 USD mesecno, a broj nezaposlenih neprocenljiv) relativno bezbedan. Cesto se kaze da ne mozete videti siromasnije ljude i srecnije. Ne znam koliko je to istina, ali zaista na njihovim licima se ne vidi ocaj iako, verujem, cesto nemaju sta da jedu, a o oblacenju da ne govorim. Za razliku od vecine “crne” Afrike ovde su lokalci vrlo miroljubivi i retki su problemi. Naravno doza opreza je neophodna, a nocu se ne treba kretati samostalno.

Za prevoz je najbolje imati sopstvena kola, a ako to nije moguce mogu se koristiti i taksiji koji su jeftini (uz cenkanje) i vrlo stari. Ostaje problem sporazumevanja, osim ako ne znate francuski ili kojim cudom malagaski. Postoji javni prevoz u vidu kombija, koji belci nikad ne koriste, osim avanturista. Sto se hotela tice, njih u glavnom gradu ima, od jeftinih koji nisu za preporuku do luksuznih (Hilton, Carlton), ali nemojte ocekivati da je pet zvezdica africkih isto sto i evropskih. Dobrih nocnih klubova ima nekoliko (Pandora ili Box, Six ili neki ga, sa razlogom zovu Sex). U njima se slusa uglavnom zapadnjacka muzika i u vecini cete biti zestoko “napadnuti” od strane prostitutki (cena je oko 50.000 Arijarija, sto je 20 €, u zavisnosti od usluge, naravno. Aids je “for free”). Ovde je vrlo uobicajen tzv. sex turizam pa se trenutno vodi kampanja Vlade protiv istog. Osim klasicnih nocnih klubova postoje i vrlo zanimljiva “lokalna mesta” gde se svira domorodacka muzika koja podseca na africku, puna je brzog ritma uz obilje koriscenja bubnjeva i raznih udaraljki.
U Tani je veci broj otvorenih trznih centara ili pijaca. Najveca je Zuma u samom centru grada. Tu se uz cenkanje moze kupiti bukvalno sve. Ovde je pogotovo bitan oprez oko novcanika, mobilnih telefona i svega iole vrednijeg. Sto se para tice, lokalna valuta je Arijari. Devize se mogu menjati u bankama, ali postoji i “black market” gde se da dobiti mnogo bolji kurs. Trenutno (2008. god.) na “black marketu” je: 1€=2400Ar. Postoje i ATM-ovi na nekoliko mesta u gradu, pa funkcionisu kartice, ali ne sve (Visa electron radi).
U Antananarivu i okolini je nekoliko interesantnih mesta koje treba posetiti. Tsimbazaza, ZOO vrt i botanicka basta, se nalazi skoro u centru. Mogu se videti neverovatne biljne vrste, kao i zivotinje, ali nije bas sredjeno. Obicno je prepuno lokalaca koji vas zagledaju, pa i nije prijatno. Nasuprot tome u Lemur’s parku (ulaz je 5 EUR), se moze lepo provesti. Udaljen oko 14 km. od centra, nije mnogo veliki, ali je lepo sredjen, a postoji i vodic koji na engleskom objasnjava o vrstama lemura. Farma krokodila je izuzetna. Osim velikog broja Nilskih krokodila ima i drugih reptila/vodozemaca. Tu se moze kupiti meso i hraniti krokodili, ali postoji i restoran gde se moze naruciti meso od krokodila (nije nekog ukusa).

Izmedju ostalog, ovde se moze videti nadaleko cuvena Langaha madagascariensis. “Leaf nosed snake” je Kolubrida i endemska je vrsta. Potpuno je arborealna i nikad ne silazi sa drveca. Lagano se krece, njisuci se, oponasa granu koja se ljulja na vetru. Kada se tome doda boja, slicna grani, jasno je da je jako tesko uociti. Naravno, zivi u prasumama, ali i suvim sumama. Poznata je po izgledu nosa, koji je spicast. Zenke i muzjaci se razlikuju pre svega po njemu. Kod muzjaka je to samo spic, dok je kod zenke on reckan, u obliku lista. Takodje, kod muzjaka su boje jace izrazene. Hrani se svime sto moze da uhvati. Najcesce su to manji gusteri, ponekad sasvim male ptice, jaja, insekti.

Nad gradom Antananarivom dominira kraljevska palata (trenutno se renovira, nakon pozara), kao i kraljicina palata koja je danas muzej. Malo dalje, na oko 20 km. je Kraljevsko brdo - Ambohimanga. To je najznacajniji simbol kulturnog identiteta naroda Madagaskara i 2001. godine UNESCO ga je proglasio Svetskim kulturnim nasledjem. Zovu ga jos i “plavo brdo” ili “lepo brdo”. Kralj Adrianamoinimerina je Ambohimangu proglasio prestonicom i odatle je rukovodio zemljom. Uskoro su vladari prestonicu premestili u obliznji Antananarivo, ali je Ambohimanga ostalo sveto mesto gde su cesto odlazili. “Plavo brdo” je korisceno sve do dolaska Francuza krajem XIX veka kada su kraljevsku porodicu poslali u izgnanstvo u Alzir, odakle se nikad nisu vratili.

Danas je ovo muzej i moze se videti kakav je bio zivot naroda ovog kraja jos od XVI. veka, kao i politicka struktura drustva. Glavna atrakcija je Rova, palata Kralja Adrianamoinimerina i veoma lep primer arhitekture XVIII veka. Osim arhitekture, par je interesantnih stvari vezanih za Rovu. Unutar nje je veliko “wenge” drvo koje je iseceno i doneto sa obale okeana. Nosili su ga robovi i pri transportu je oko sto ljudi umrlo. Zidovi palate su gradjeni bez cementa. Kao vezivni materijal koriscena su kokosija jaja. Procenjuje se da je oko 16 miliona jaja utroseno da bi se napravio spoljni zid. Ispred palate je stena na kojoj su zrtvovane zivotinje, uglavnom zebu, vrsta bivola, kako bi se umilostivili Bogovi. I danas se povremeno ovaj ritual obavlja. Postoji i bazen u kome je kralj izvodio ritual “svetog kupanja”, nakon cega je voda davana podanicima, kao sveta. Iza palate je lep vrt odakle puca odlican pogled na Antananarivo, kao i okolnu visoravan.
Ako se krene na zapad, nakon 120 km. je prelepo jezero Itasy, blizu mesta Analavory kao i vodopad Cuti Tily Ampefy:

Pored Tane jos je nekoliko gradova cudnih i tesko upamtljivih naziva: Antsirabe, Antanifotsy, Toamasina, Antsiranana… Treba imati na umu da je putovanje po Madagaskaru vrlo naporno. Postoji samo manji broj asfaltiranih puteva sa oznakom RN (Road Nationale). Oni su kvalitetni, ali uski i ponekad veoma optereceni. Puni su krivina pa je voznja spora.
Najblizi put do okeana od Tane je na istok, RN2 (Road Nationale 2). Potrebno je oko 8 sati voznje da bi se stiglo. Medjutim, na samom putu je interesantno posmatrati promenu vegetacije kako se priblizava okeanu. Od niskog rastinja ubrzo se krajolik pretvara u gustu prasumu. Uz put je i ogromno Mantasoa jezero opasano zimzelenom sumom. Skrece se sa glavnog puta i makadamom (ponekad ni njega nema), stize do jezera nakon 20-tak km. Tokom kisne sezone tesko se moze proci. Uprkos tome postoji solidan hotel na obali jezera.
Na oko 75 km. takodje putem RN2 je Mandraka, prirodni rezervat, koji se pod obavezno mora posetiti i gde se mogu videti gotovo svi glavni predstavnici reptila i vodozemaca ovog kraja. Tu sam video jos par zadivljujucih stvari. Leaf-tailed Gecko, Stick Insekt, i Bifidus leptir:

Oko 150 km. od Tane su dva Nacionalna parka – Perinet i Mantadia. Prvi zahvata 810 hektara, nadmorske visine 900-1250 m, sa godisnjom kolicinom padavina 1700 mm. 210 dana godisnje pada kisa, pa je logicno da je tu gusta prasuma. Ovde obitavaju Indri, najveci lemuri i vrlo lako se mogu videti. Visine su oko metar, imaju jake noge koje im omogucavaju da skoce i do 10 m. sa drveta na drvo. Oni su monogamni i zive u malim porodicnim grupama do 6 jedinki (muzjak, zenka i nekoliko mladih). Za posetu je najbolje doci od sredine septembra do aprila. Mantadia je slicna Perinetu, ali je na vecoj nadmorskoj visini i obuvata znatno vecu povrsinu.
Osim ovoga, najznacajnije tacke ekoturizma su: planinski park Ranomafana, Isalo na jugozapadu, nadaleko cuveni Tsingy reservat, gde je avenija baobaba, kao i sa stanovista speleologije zanimljive pecine i jame. Najluksuznije turisticko mesto je na severozapadu Nosy Be (Veliko ostrvo), u kome letuje dosta Evropljana, uglavnom Francuza i Italijana. Na jugozapadu je mesto Tulear gde mozete naci ostatke “Elephant bird”, Aepyornis, kao i njenih jaja (zabranjeno je iznositi ih sa ostrva). Ptica je iz praistorije i utvrdjeno je da je izumrla pre oko 200 godina, sto je takoreci nedavno. I danas Malagasi prenose sa kolena na koleno pricu o cuvenoj ptici. Bila je teska do 450 kg. i visoka 3 m. Srecom hranila se biljnom hranom i uprkos izgledu bila je potpuno bezopasna.

Na Madagaskaru nema opasnih zivotinja. Otrovnica nema (ne racunajuci E. schistosa-u, koja je u moru), mesozdera takodje. Postoje skorpije, ali su toliko retke da je ekspediciji koja je tragala za njima trebalo dva meseca da pronadje jednu. Vrlo je cudno da se krecete dzunglom, a ne morate brinuti za sopstvenu bezbednost, za razliku od Afrike, gde prvo pogledate gde stajete.
Najopasniji je sigurno komarac. Treba skrenuti paznju da je malarija, iako cesto podcenjena, vrlo opasna bolest koja sirom sveta odnosi na milione ljudskih zivota svake godine. Svaka opreznost je neophodna. Ceo Madagaskar je oznacen kao malaricno podrucije, s tim da u priobalju je ona daleko zastupljenija. Glavni grad se nalazi na vecoj nadmorskoj visini, pa je i broj malaricnih komaraca daleko manji. Kako za malariju ne postoji vakcina postavlja se pitanje koje su to mere opreza potrebne da bi se zastitili od iste. Mogu se uzimati prevetnivni lekovi (Larium, Malaron) koji su vrlo jaki i nepovoljno deluju na organizam. Osim toga i ne stite u potpunosti. Ako planirate duzi boravak onda koriscenje lekova ne dolazi u obzir. Ostaje samo mehanicka zastita. Dakle, sprejevi, stikovi, autan, mreze na krevetima i slicne stvari. Rizik svakako pastoji i mora se prihvatiti. Ostale bolesti su uglavnom posledica nehigijene i moze se zastititi uz potrebne mere. Preporucljivo je, iako ne i obavezno, pre puta primiti odredjene vakcine, kao sto su protiv Hepatitisa C, Tetanusa i sl.

Ako ste ljubitelj herpetofaune, ptica, lemura i uopste prirodnih cuda ovo ostrvo je prava Meka za vas i uprkos opasnosti od bolesti treba ga doziveti. Ako pak niste, vise ste za luksuznije varijante i ne zelite da se smarate sa africkim pojmanjem vremena, organizacije i zivota, onda ga mozete slobodno zaobici i otici na obliznji Mauricijus, recimo…

Ali idemo redom…Pre svega,otkud ideja o Albaniji? Selo odakle potice moja porodica nalazi se na pola puta izmedju Podgorice i Danilovgrada.Obzirom da se kuca,sagradjena na temeljima stare kamene kucice,prostire u pravcu zapad-istok,sa terase se nocu mogu videti svetla Podgorice,a danju visoki vrhovi planina,uvek pokriveni snegom.Albanskih planina.I tako,danima ih posmatrajuci,svaki put su mi se cinile sve blize.I zaista,u praksi,Albanija je na pola sata voznje od Podgorice,dakle,45 minuta od kuce i terase sa koje sam posmatrao citav prizor.Dakle,prvi razlog-blizina! :)

Drugi razlog,svakako je prica koju slusam od malih nogu,kako je moj cukundeda svoju plemenitu dusu ispustio bas u Albaniji,kada je slavna crnogorska vojska opsedala Skadar(na Bojani). :)I ne samo cukundeda,vec jos mnogo njih sa prefiksom “cukun”,medju kojima i jedan po kome sam i ime dobio.

Naravno,mene nije tesko nagovoriti za takve i slicne poduhvate.Iako ne razmisljajuci o eventualnim posledicama odlaska u Albaniju,resih da vidim Skadar.Moji saputnici su se slozili posle samo nekoliko minuta “ubedjivanja”.I opet,ista prica,YUGO,BG tablice,SRJ pasosi..gas..i polecemo…:))Kad malo bolje razmislim,taj cuveni plavi YUGO 55 je svedok mnogih mojih ludorija,o kojima ce biti  jos tekstova. :))

Podgorica je u februaru pusta,pa smo je prosli relativno brzo,i nastavili prema Tuziju,predgradju glavnog grada Crne Gore,poznatom po cuvenoj buvljoj pijaci(ne znam da li jos uvek postoji).Ono sto odmah upada u oci jeste sve veci broj dzamija kako odmicete sve dalje,ostavljajuci iza sebe Podgoricu i Crnu Goru uopste,a sve blize albanskoj granici.I radio prijemnik u autu je poceo “cudno da se ponasa” i emituje uglavnom stanice na izuzetno nerazumljivom jeziku.Aha…znaci,na dobrom smo putu.

A plan je bio vrlo jednostavan.Otici da Skadra(sve ukupno sat-sat i po voznje od Podgorice),obici cuvenu tvrdjavu iznad grada,malo prosetati,i vec iste veceri se vratiti nazad.Pri polasku smo dobijali uglavnom kontradiktorne informacije,od toga da je ovo putesestvije mozda i ludji poduhvat od pohoda na Dubrovnik sa istim ovim Yugom,pa do price,kako Albanci iz Albanije nisu isto sto i Albanci sa Kosova,te da u Skadru i dan danas zivi veliki broj srpskih i crnogorskih porodica.

Klizeci lagano ka granicnom prelazu,nismo mogli a da par puta ne zastanemo i osvrnemo se na prirodu oko sebe.Zaista,Skadarsko jezero je potpuno fascinantno,cak i u februaru mesecu.Sa punim pravom mogu reci,jedan od najlepsih predela koji sam ikad imao prilike da vidim.Bar u ex-yu varijanti.

Granicni prelaz Crne Gore i Albanije nalazi se na kraju uskog,lose obelezenog i skoro makadamskog puta,u sred nedodjije,a kome sam zaboravio ime…Mada,to i nije od presudnog znacaja za ovu pricu.Crnogorski carinici vrlo ljubazni,iako pomalo zacudjeni gde smo se mi to zaputili,na kraju su se i nasalili kako smo im vrlo sumnjivi,obzirom da idemo u Albaniju samo na par sati.Odmah asocijacija na nekakav sverc necega..sa cim se suocavaju svaki dan.Ali,kako je Crna Gora ipak mala drzavica,i na tom granicnom prelazu,kao uostalom i svuda po CG,morao se naci neko,ko poznaje nekog od moje familije..:)) Pa tako i bi…te prodjosmo bez vecih zadrzavanja. Samo su nam u pasose udarili pecat “IZLAZ 15.02. 14:34″…Zasto je ova informacija bitna,saznacete kasnije! :))

E sad…albanski deo granicnog prelaza.Jos neugledniji i zapusteniji od onoga odakle smo dosli.Sve obraslo u korov,a barake postaljvene pored puta stoje tu verovatno vec preko 50 godina.Barem tako izgledaju. Carinik u prasnjavoj,zelenoj uniformi samo je upotpunio citav kadar.”Hi,your passports please”…Ohooo..pa mi znamo i engleski!! :) Iznenadjujuce!! Mada..sa druge strane,gospodin ima dobrih 45-50 godina,pa je pomalo cudno da ne zna srpski ni da bekne,iako verujem da na granici radi bar 20 godina.No,dobro..njegova stvar.Odnese covek pasose,nestade u jednoj od baraka..kad..nakon par minuta..na izuzetno losem engleskom,pokazujuci i rukama i nogama rece nesto u stilu: “Nemate medjunarodnu vozacku dozvolu,a viza za ulazak u Republiku Albaniju je 35 eura” :)) E sad..tesko vam mogu recima opisati moj izraz lica u tom momentu.Nalazim se u sred nicega,idem ne znam ni sam kuda ni zasto..:) I jos mi za to neki pametnjakovic trazi 35 eura :) Da se covek posteno zamisli u kojoj to zemlji onda ja zivim,ako mi je za ulazak u Albaniju potrebno 35 eura.

Ali…vesti su oni trgovci,a nisam ni ja od juce! :) Nakon par recenica moga objasnjavanja da idemo samo na nekoliko sati,i da se vracamo iste veceri,covek na VRLO DOBROM srpskom rece: “Da me Castis 10 eura,pa da vas pustim!” (ovo veliko C je C kaooo…Cuprija:)) Hahaha..e nasmeja me covek u sekundi.I ajd…da ga Castim..kad smo vec stigli dovde,e jos samo treba njegov sef Sokolj da pogleda pasose i-slobodni smo.A Sokolj je izgleda bio malo namcoraste naravi,ili je samo tog dana ustao na levu nogu,kako god…Sokolj uze pasose,pogleda ih sa svih strana,a onda se zaustavi kod mog! “Sta je ovo SUP BEOGRAD-STARI GRAD??” :) Opet srpski jezik! Doooobro! :) E sad…caka je u tome,sto nasi lepi plavi pasosi(uskoro u penziji)izdati u Beogradu,nikako ne mogu uci u Albaniju,vec je za to potrebno vadjenje vize u albanskoj ambasadi u nasem glavnom gradu!!!Tu sad vec nista ne pomaze,jer u ovoj sceni je pomenuti Sokolj bog i batina,a mi smo samo statisti koji mole za njegovu milost! :)) E pa neces druze! Uzeh ja pasose,polukruzno okretanje,sve po propisu,pa nazad! :)

Crnogorski carinik je morao da se nasmeje,zajedno sa nama,lupajuci pecat u pasos “ULAZ 15.02. 14:41″-vratite se par pasusa unazad-nas boravak u Albaniji,trajao je citavih 7 minuta!! Ako nista drugo,konkurisacemo za Ginisovu knjigu u kategoriji “Najkrace putovanje na svetu” :)))

Do neke sledece price-pozdrav svima!! :)

Od Sava Centra krecemo oko 17.30. Ispraca nas neko zlo od vremena. Ki$a i hladan vetar. Prijatelj Abyss roni suze krokodilske i nakon $to smo ubacili ogromni plavi ranac i torbetine upadosmo u dvospratno chudo firme Krstich! Zbog chega chudo? Zbog toga $to je u donjem delu BUSa bilo prohladno, prva polovina sprata smrzavala zbog prozora koji nisu dihtovali, a januar ide jelte. Kod nas u zadnjem delu je bilo samo 45C. Grejanje je radilo ko ludo i preko na$eg zadnjeg dela se grejao chitav BUS. Na prelazima ni$ta posebno zanimljivo. Nije bilo chekanja, a stajali smo ispred svega i svachega. Izdvojio bih restoran “Kosova” :-) gde sam pazario osvezhavajuce maramice i Orbit od ejakulipstusa ;-) Da.. da pomenem i predivnu debelu crnu macu koja je samoinicijativno pri$la da je pomazimo.. od milo$te Silvestera! Maca nije mogla sa nama jer nije ponela paso$ :)

Od Bugarske granice sve do odredi$ta odlichan i $irok autoput. Ni nalik srBskima! Kako se blizhimo Istanbulu sa leve i sa desne strane istog promichu razbacana naselja. Veca i manja, nove gradnja i stare sive udzerice. Sad $mekam ovu rech “udzerice”.. verovatno je i ona turska, a zapanjio sam se koliko su nam Turci od svog jezika ostavili u “amanet” :D I tako.. ulazili smo jedno 30-40 minuta u taj megalopolis zvani Istanbul. Stvarno impresivno, ali isuvi$e sivo i prljavo.. nedovoljno za neko vece odu$evljenje. No gotovo identichan je ulazak i u BG?! E jesmo Turci 100%!

Stajemo ispred “art’otela”. Znachi ne hotela, ne motela, vec “otela”!?! Dochek srdachan sa nekim zhutim sokicem i kolachicima, no isQlirao sam to posluzhenje. Dobijamo sobu 502 koja je na poslednjem petom spratu. Prvi ulazak u sobu je bio zaista neprijatno isQstvo. Iz WCa nas je zapahnuo miris “nechega”, tako da smo odmah morali da provetrimo prostoriju. Soba ni$ta posebno. TV i frizhider ne rade, a nismo mogli ni da koristimo “KUMTEL”, jer su zhice bile pokidane plus kratke tako da nisam ni pokushavao da ih spojim. Ispod kreveta je su bile zardjale plochice, a staklo na stolu samo chudom nije palo kada smo na njega spustili fla$u sa sokom. No, za koje smo pare oti$li dobro je nismo spavali ispred ‘otela.

Za prvo veche je bio predvidjen odlazak u nocno razgledanje grada. Na$ veseli vodich RAM-a nam je na dobrom srBskom objasnio kako stoje stvari u Istanbulu.. kolike su plate, gde najche$ce explodiraju bombe, gde ima da se dobro pojede, popije i ostalo. Preko mosta koji je sagradjen pre jedno 30 godina smo pre$li u Azijski deo i popeli se na vidikovac. Zaista fantazmagorichan prizor. Grad se naslonio na more sa milion svetala, dokle god pogled dosezhe. Slike su mi ispale mutno jer sam povecao expoziciju da uhvatim slaba$na i udaljena svetla, a nisam imao stativ. heh. Od nekog uvaljivacha koji se skoro bacio ispred BUSa smo pazarili mapu grada i set razglednica. Moram da primetim da su na tim razglednicama slike od pre 30 godina! Nekako su mi boje chudne kao da su radili ma$inama iz ‘65e. Vracamo se u ‘otel i odlazim u sobu da odmorim jer nas je u 10 ujutru chekao obilazak Plave dzamije, Aja Sofije i nekakve riznice. Mobya sam uredno navio na 8.30 da ne zakasnimo.

Doruchak u hotelu sam isqsno preskochio. U holu smo bili u 9.58 zahvaljujuci mojoj sirotoj sestri koja je u poslednjem trenutku morala da uleti u WC. Naravno, dole nikoga nikoga! E tu sam popizdeo na nju. Nadezda zove vodicha i on joj javlja da ce grupa biti ispred Plave dzamije. Upadamo u taxi i odvozimo se do dzamije i tu turchin poku$ava da nas odere sa cenom od 15 miliona lira za tu sramotno malu destinaciju! Ali tako to biva kada nemate crne brkove vec orange bradicu i bledu fatzu + neznate turski :)) Dali smo mu 10 miliona i svi zadovoljni. Moram da primetim da sam se dole odlichno osecao kao milioner. Eeee gde je ona ‘93 kad sam bio milijarder. Takodje moram da napomenem da smo prisustvovali retkom dogadjaju. Pravom malom monetarnom udaru. Naime Turci su prvog januara skresali 6 nula i izbacili nove novchanice koje sramotno podsecaju na jurice. Ispred dzamije nema na$e grupe! Tu se sestra i ja razdvojismo ne bi li ih lak$e prona$li no ni$ta. Odlazimo ispred Aja Sofije no ni posle sat vremena chekanja ni$ta od njih. Iznerviran na sestru odlazim unutra da bar ne$to uslikam. I tako.. zadrzhao sam se skoro sahat vremena u toj nekada najvecoj hri$canskoj bogomolji, a zatim dzamiji u kojoj trenutno nema verskih sluzhbi vec sluzhi iskljuchivo za posete turista i otvorena je od 1935!

Na izlasku iz ASe chujem sestrin glas. Osmeh na njenom sirotom licu beja$e neverovatno $irok jer je prona$la ostatak grupe tako da se vracam unutra u ponovno razgledanje. O ne! Neumorni vodich RAM-a prosipa iz rukava pojedinosti i istorijske chinjenice. Meni se posebno dopao mermer koji je izrezan pre hiljadu godina i koji verno prikazuje faze eksplozije atomske bombe! Da S zaledi$! Veci deo grupe se nalozhio da zavrti ruku oko svoje ose na nekom za to posebno predvidjenom mestu kako bi mu se ispunila zhelja, ali nisam hteo da gubim vreme na te gluposti jer sujeverju nema mesta u hri$canstvu!!! Pretpostavljam da je moja sestra (na slici) pozhelela da me se re$i tako $to ce da me udomi u Australiji ili Americi :)) Kao $to vidite ima dosta slika koje sam napravio na tom svetom mestu. Obratite pazhnju na ovu panoramsku sa galerije na koju sam potro$io puno vremena dok je nisam sastavio i doradio kako dolikuje!

Zatim odlazimo u Topkapi, riznicu gde smo se odu$evljavali carskim tkaninama i odelima koja su bile stara i po vi$e stotina godina. Bruka koliko srebra, zlata i dragog kamenja. Ugradjivali su ga u sve zhivo.. gde god su stigli + pregr$t darova sultanu od dragih mu kolega iz svih krajeva sveta. Sve od kineskog porculana i gatja do zlatnih sedala optochenih dijamantima. Zvezda izlozhbe je bio neki dragulj od 80 karata neprocenjive vrednosti. Lozhim se jedino na kristale silicijuma i LCD displeja, ali bi mi ono parchence dobro do$lo. U duhu ovog teksta kupio bih tropsko ostrvo, daleko stotinama kilometara od prve civilizacije. Napunio ga devojkama sa svih strana sveta i opu$teno chekao sledeci cunami :D ehehe

Od same izlozhbe vi$e me je odu$evio vrt koji je bio uradjen da se smrzne$ na +30. Kao pricha iz 1001 noci. Predivna flora sa faunom koja je nosila fotoaparate i blicala svuda unaokolo ;-) Nekako se potrefilo da ponovo proma$imo BUS i da napustimo objekat pre grupe, ali ovaj put smo ostali sa ekipom iz BUSa, tako da pe$ice krenusmo do hotela. Put je vodio preko izvukane, izederane i nadasve zanimljive Kapali char$ije. Usput smo checkirali primamljive kolache koje smo napali posle obilaska Kapalija. Pomenuta char$ija je zaista ne$to ogromno. Vece i od buvljaka na NBGu, ali natkriveno. Obratite pazhnju na slike. Ispred svake radnjice stoji turchin koji vam se bukvalno unosi u facu i vuche za rukav. Od robe.. pa i nema neke ponude iskreni da budemo. Svi se uglavnom drzhe dobro kombinacije koja se nabolje prodaje. Bizhuterija od sumnjivog srebra i aluminijuma, e$arpe, ne$to tepiha, duksevi i jeftina odeca, satovi, nargile (pazarix dva komaTa za prijatelje suda.. Gana i Pegu :-) Sa Milanom i Ivom svratismo na koljache pa u ‘otel da se spremimo za Novu.

Kako sestra i ja nismo uplatili 120 jura za sumnjiv dochek Nove na nekom brodicu ostali smo da se organizujemo sa ljudima iz grupe koji nisu xteli da xperimenti$u sa turskim narodnjacima. Sutradan smo saznali da je provod bio jadan, da su bili zgurani kao sardine i da je sve podsecalo na lo$u srBsku svadbu. Znachi ostali smo u hotelu. Oti$ao sam sa par momaka do oblizhnjih prodavnica da pazarim alkoxol, enerdzize i sokice. Osoblje hotela je videlo da se sprema zlo pa su nas odvojili u posebnu prostoriju koja je bila solidno zvuchno izolovana. Utulili su svetla i doneli nam radio da atmosfera zamiri$e na zhurkicu, a za prskalice smo se sna$li sami. Inache novogodi$nji obichaj u Turskoj je da se gadjaju prskalicama i bacaju ih daleko od sebe kroz vazduh, pa ako se dve prskalice sudare i ako mesec bude u 7 kuci, e onda ce vam se zhelja sigurno ispuniti :D. Negde oko 11 par iz Kikinde silazi dole da proveri da neko od nas nece sa njima na texno party. Du$a me u momentu zabolela, srce mi se pocepalo na 3 dela, ali sam vec dao dvaYes jura za tjepi i isplanirao da veche provedem u hotelu :-( Da sam samo malo ranije znao za njihovu nameru i da je Pera oti$ao na vreme u policiju.. eeee…

Dru$tvo nismo previ$e mogli da biramo (a ni oni nas.. xexe ;-) ali svi si bili OK, tako da smo veci deo vremena proveli sa ekipom iz BGa i dva para (ne charapa :) koji su odluchili da potrazhe mir i ljubav daleko od kuce, u prapostojebini i medj’ tananim zidovima art’otela. I konachno krajnje je vreme da vam predstavim “radno okruzhenje”, tj. “human resource” sa kojima smo zimu zimovali, zimovali jure ostavljali… dole u Istanbulu

Po$to smo utvrdili brojno stanje ljudstva vracam se iz ove digresije da zavr$im opis malog partya koji smo organizovali za Novu u jednoj od prostorija u holu ‘otela. Sve je proteklo u bratskom i sestrinskom ljubljenju i paljenju prskalica. Alkoxol se nije popio do kraja hvala bogu, a ja sam Ivanu, Paju, Vedrana i Milana koji su zaginuli do posle 7, napustio ne$to oko pola 6. Za prvi dan Nove predvidjeno je krstarenje Bosforom. Vozachi su do$li pola sata posle zakazanog termina, a za to vreme sam konachno na$ao i jaknu koju sam zaboravio na proslavi Nove :-) Nekako sam navukao dve majce i dve dukserice i isplanirao da pazarim jaknu u Turskoj, kad eto Milana sa mojom crveno-crnom kombinacijom. Bilo mi je chudno da mi neko zapali staru i jeftinu adidas ja$u i kapu, tako da sam nalepio zayebantzki oglas pored koga su gosti hotela zastajkivali i grohotom se smejali dok su ga chitali. Imate sliQ :D

Pogled na megalopolis od Istanbula sa mora je predivan. Zahvatili smo i dan i noc tako da smo videli najbolje od oba svetLa. Sve bi bilo savr$eno da nije bilo oko 0-C i da nas nije ubio onaj vetar dok smo stajali na palubi broda. No morao sam da istrpim taj shock zarad fotki, a i nisam baba da sedim unutra na toplom i gledam kroz staklo dok pored mene promichu predivno osvetljene palate i mostovi koji spajaju Evropu i Aziju! Svo vreme kroz razglas se drao RAM-a koji ni ovaj put nije propustio priliku da ponovi prichu o Sultanu koji je zadovoljio englesku kraljicu. Mislim.. sada znam za$to u Turskoj ima tako mnogo lustera, a stizhe ih sve vi$e i vi$e svake godine.. Toliko engleskinja na odmorima u Marimarisima i ostalim, a ne bi me chudilo ni da uskoro krene izvoz lustera iz Srbije u prapostojebinu :D

Posle krstarenja nas nekolicina (Sanda, Vedran, Milan, Iva, Milan, Rasha, Sara i Nada) odluchujemo da otpe$achimo do ‘otela i prodjemo kroz egipatski bazar (ispade bIzar). Ajoj kakav horror od puta. U sred grada chitav blok sablasno neosvetljen. Nema svetla u stanovima niti na ulicama. Pravo chudo i misterija. Kao da je neko izbrisao svaki oblik zhivota u tom pa da kazhem centru Istanbula. Iskreno, malo smo i lutali i tripovali se od nekih turaka koji su sumnjivoi$li pored nas. Znachi ne odvajajte se od grupe u ovakvim situLacijama jerbo cete da zavr$ite u haremu.. mu$kom!! :D haha. Posle pola sata pe$achenja izlazimo na vrh Kapali char$ije koja se polako pakovala i laganim hodom stizhemo u Hotel. To veche sestra ostaje u ‘otelu, a ista ekipa odlazi na Taksim da se pro$eta i nadje neki pubic or restoranchic da ubije vreme.

Upadamo u jedan od mnogobrojnih restorana i narucujemo sitnu klopu. Ivana, Nikola i ja potrefismo isto (seckanu piletinu sa povrcem), a ovi ostali razlichito i prostopro$ireno :-) Pili smo i jogurt koji se zove verovali ili ne “Choban” i ladno nacrtan choban na cha$i. E maximalno sam se razdu$evio koliko su nam turci ostavili svojih rechi.. BrukKA! :D Napu$tamo mesto zlochina nad pilicima i odlazimo preko puta na kolache. Nas 11! Trazhimo od Turaca da nam spoje 3 stola naochigled zbunjenih gostiju. Sa srbendama nema zajebancije! Preko puta mene su sedele neke 3 turske omladinke. Ne $to sam JA, ali ona najlep$a me je tako zhestoko $mekala i gledala me krupnim okicama.. sunce Najtovo :D.. i zaista.. ovako celav i nandzarast zaista sam retka zverka u zemlji crnoga :D ..no taman su izele kolache kad smo mi upadali, te je moja fantazija nestala. Ovi su uzeli neke chokolade i vanile, a ja sam jeo kolach sa vi$njama. Verovali ili ne vi$nja se pi$e skoro isto kao i kod nas. Iako je vreme bilo hladnjikavo i sipila jedva primetna ki$a silazimo pe$aka do kraja ulice koje duga oko dva kilometra (ne$to poput Knez Mihajlove). Tu su nas isQsno sachekali taXiji. Trpamo se unutra kao sardine i odlazimo u kasnije nalazimo u holu ‘otela da dolijemo alkoxol u telesa i da sumiramo dan!. Da pomenem da je ta noca voznja po osobi do hotela stajala samo juro! Zhiveli turski Taxiji i Taksimi :-)

Pretposlednjeg dana konachno se dizhem sa lakocom i posecujem hotelski restoran. Zanimljiv pogled na obalu. Chak i galebi slecu na terasu. Doruchak je bio dobar. Shvedski “astal” :) tako da nije ni$ta falilo.. heh.. Sa Avramom, Jelenom, Tijanom i Vladom odlazimo put Egipatskog bazara lakim shinskim vozom koji aktuelni grDonachelnik Ne$a BGdanovic planira da
postavi po BGu (umesto da selja realizuje vekovni san o metrou, ali mafija je mafija). U “vozicima” nema konduktera jer su ulazi na stanice ogradjeni, a zheton za upad na iste se kupuje utrafikama pored. U kucicama sede namrgodjeni turci chuvari koji paze da sve bude u redu. Ne mogu da zamislim da ne$to slichno profunkcioni$e u BGu kada znam kolika smo 100K od naroda :D Zachas bismo oskrnavili ceo sistem. Voznja je oko 50 din u na$im parama.

Na egipatskom bazaru ni$ta vredno pazhnje. Ceo Istanbul je u stvari jedan veliki buvljak.. va$ar.. pa vam dodje isto kupili ovde ili onde. Kako smo nas $estoro krenuli da se isuvi$e razvlachimo i chekamo, Nadezda i ja ostavljamo ove parove i krecemo sami ne bi li kupili svima kojima smo obecali po neku sitnicu i eventualno ne$to nama, mada je izbor za moj ukus bio isuvi$e slab. Rekoh da me ne zanimaju djindjuve, lanchici, satovi i ostala bizhuterija (bizhuterija takodje turska rech!) heh.. Poslednje veche overavamo slatki$e u nekoj od Istanbulskih poslasticharnica, prvoj koja nam se na$la na putu.. Uh! Jedva sam pojeo koliko je bilo slatko.. ali lepo :-) Da napomenem da sam se dole prvi put sreo sa vodom u providnoj cha$i koja ima look kao pakovanje od nekog vocnog jogurta. QL 3p! A setih se i rechi na$eg “voditelja” Ne$e Kojica koji nam je skrenuo pazhnju da vodu konzumiramo iskljuchivo ako je upakovana! Nakon $to smo izeli one kolache odlazimo u Cozy pub. Mesto prilagodjeno evropskim turistima. Imaju zanimljiv WC sa providnom daskom na WC $olji kroz koju je provuchena bodljikava zhica i kr$ sme$no-egzibicionistichkih slika koji predstavljaju razne nacine i momente u ispu$tanju “materijala”. Pripremio sam malu galeriju koju je slikao Milan. Nije se sna$ao da ukljuchi “macro” mod pa su slike malo mutne, no..

Po$to Nadezda i ja nismo uspeli da nadjemo ni$ta interesantno na Egipatskom bazaru, poslednje jutro se budimo ranije i trchimo na Kapali char$iju da uzmemo bilo $ta babama i strinama. Na$a gledi$ta su se ubrzo razi$la i sestra me moli da je ostavim da sama kupuje $to sam oberuchke prihvatio. Ja sam to vreme iskoristio da pazarim male nargile za drugare i da pro$etam sporednim ulicama, da osetim sjaj i bedu Istanbula. Sendvichi za put nazad su nam bili superjeftini i ukusni kevabi od piletine iliti giros kako se to vec zove u tortiljama sa puno salate. Sve ti to lepo zapakuju po ceni od oko 60din za komad. Kako smo se ujutru spakovali i ostavili stvari u za to predvidjenoj sobi, mirno u holu hotela chekamo ostatak gupe i BUSeve koji ce nas vratiti u severnu Tursku, tj. Srbiju ;-) Kupio sam 2 kila mandarina, sok i vodu da se nadju usput. Kada je komisija sastavljena od Ne$e i Kojica utvrdila da smo svi u BUSu odlazimo u Vaseljensku patrijar$iju.. na$ poslednji obilazak u Istanbulu. O Vaseljenskoj patrijar$iji ne bih imao da vam kazhem mnogo toga, ali je ona jedno od najznachajnijih mesta u Hri$canstvu uop$te.

I da text polako privedem kraju. Kao osoba koju Turska nije previ$e zanimala moram da kazhem da sam zadovoljan onim $to sam video i dozhiveo. Onima koji nisu nikada bili dole savet da ga slobodno obidju jer ako ni$ta drugo onda je jeftino u odnosu na evropske gradove! Dosta Turaka nabada srbski, cenjkati se mozhete za sve, pa chak i za proizvode kojima je ispisana cena! Neverovatno! Koliko je cenjkanje dobro toliko i smara jer nikada ne znate na chemu ste, a ostaje osecaj da ste uvek mogli da prodjete i bolje :) Hodati ulicama Istanbula kako je? Svi vas posmatraju kao potencijalnog kupca. Pogledate li samo izlog prodavnice pored koje prolazite, tipovi koji obavezno stoje ispred svake prode ce vas smoriti i poku$ace da vas na sve nachine ubede da udjete. Bukvalno sam se osecao kao lovina jer Turci neprijatno zure u tebe. Necu da zaboravim prizor sa raskrsnice iz centra. Lepu$kasta devojka evropskog izgleda cheka na crvenom da predje ulicu, a iza nje sa svih strana 15 turaka ne skida pogleda sa dupeta i sisa. Gledaju je kao lavovi antilopu. Da ne pricham o kvazi restoranima tj. bordelima oko na$eg hotela i kakve se tu ekipe sve skupljaju. Na svakoj raskrsnici po ceo dan co$kare male ekipice od 3-5 turaka sa rukama u dzepovima i ne$to se domundjavaju i komentari$u. Ivana kazhe da su je zhestoko isprepadali kada je krenula sama da pro$eta oko ‘otela. Vedrana je startovao tip u prodavnici ispod hotela. Pitao ga da li je gay?! Kada mu je Vedran saop$tio da nije, ovaj mu je sav srecan rekao “Ja jesam, ja jesam” i milion drugih pricha.. zato.. Ne xperimenti$ite mnogo i ne Turtchite se kad odete dole jer mrak vreba… ;-) xexexe… Turkinja skoro da i nema na ulicama!
Kako srbskim $vercerima vi$e nije aktuelna Turska, a Rusa ima na megatone tako su se Turski trgovci preorjentisali i mozete videti dosta natpisa na ruskom! Jo$ jednom sam potvrdio da smo medju najprljavijim nacijama na svetu jer je ono $to sam primetio od Istambulskih ulica veoma chisto. Nigde nema grafita. Turci chuvaju svoje. Ima slabo i pasa lutalica. Put nazad propast. Pokochili smo se od sedenja i lo$eg BUSa + zadrzhavanje na granici..Uh.. U BG stizhemo ne$to posle 8. Sestra i ja palimo na Lastu i do 10 smo u Mladenovcu.

Ekipa:

Milan. Veseo momak. Pun smeha i priche. Visok je i chesto gestikulira rukama (a i nogama kad zatreba) u poku$aju da nam priblizhi i pojasni svoje neverovatne priche. Ja sam otkinuo od smeha na opis njegovog malog debelog prijatelja koji privatava najbolje cice tehnikom zvanom “KRAAAaa” :D. Student druge godine FON-a, a dokazao se tako $to je osposobio telefon u svojoj sobi spojiv$i pokidane zhice :-)

Iva. Milanova omladinka. Uchila $kole u Americi. Na$e gore list i cvet, ali ima look devojke iz severnih zemalja $to svakako nije minus i nailazilo je na simpatije mnogih Turaka. “SVensko, a na$e” $to bi autor ovoga texta rekao :-) Uvek nasmejana i ne preza od alkoxola. Ivanina dobra drugarica i kom$inica

Ivana. Najjacha karika u prvoj petorci. Ivana je Ivina drugarica i Nikolina kuma. Buduci producent nadamo se. Mrzi dzankije i MarijuAnu, ali zato sa lakocom savladjuje velike kolichine zhestine. Cigareta joj je $esti prst :-) Uziva u zhivotu i dosta putuje. Ako je ne sretnete u nekoj od BG diskoteka ili splavova znachi da niste ni izlazili :-) Fader joj je rodom iz Topole.

Nikola. Fin momak, na mestu. Cale i keva su mu lekari pa je od malena nauchio da vodi zdrav zhivot $to je i dokazao tako $to nije preterivao sa alkoxolom, a cigare mrzi koliko i moja sestra :-) Zavr$ava ekonomski i sve ide na to da ce od njega da postane chovek. Na put u Istanbul ga je pozvala kuma Ivana, a on je pozvao svoju drugaricu Jovanu

Jovana. Tiha i nenametljiva devojka prijatnog izgleda. Najblizhi opis je: “Japanska lutka napravljena za evropsko trzhi$te”. Chesto odsutna i tuzhnog pogleda koji se gubio tamo negde u daljini. Izuzetno je razgibana te je u BUSu s pola snage odmarala noge na sedi$tu ispred. Jovana je (pogre$icu) neka vrsta balerine u Narodonom pozori$tu.. ili nekom drugom pozori$tu.. nebitno.. Do centra stizhe BUSevima 704, 84, 706, 707 i 15 .. $to znachi da je Zeemoonka :) Ponekad svrati do familije u rodno selo Velimira Bate Zivojnovica (Koracicu) tu nadomak Mladenovca, a podno Kosmaja
Pavle. Buduci arhitekta i vlasnik Canonovog IXUSA 500. Redovan u BG restoranima jer voli da pojE i popije. Rado obrce ture, ali za tako ne$to nije imao prilike u Istanbulu :-) Rodio se istog dana kada i njegova koleginica i drugarica sa faxa, Sanda. Od posledica NATO bombardovanja (iz)lechio se prirodom :D

Sanda. Ako ste gledali Dexterovu laboratoriju onda znate ko je Dexterova sestra Dee Dee. Sanda je upravo to samo njena crna varijanta. Non-stop nasmejana i vesela.. chesto dezorijentisana ($to nije dobro za fax koji zavr$ava :-) Obozhava shoping i cenkanje

Vedran. Celavac, ali za razliku od mene kilogrami nigde ne fale. Turci su ga uvredili rekav$i mu da ima poprilichno “$kembe”. Zaradjuje u Porechu kao knjigovodja lokalnoj mafiji. Od njega sam sva$ta chuo o provodu u Sloveniji! I on je imao svoju Nadezdu dole. Sanda mu je rodjena sestra :D sa tom razlikom $to Sanda pije kafu, zhestinu, a i nikotini$e se. Moja sestra je na zhalost i radost maximalna str8erka :-/

Rasha i Sara. Cyber par iz Kikinde. Redovni su na tehno dogadjajima, i maximalno su me nalozili na ultra-dobar festival u Madjarskoj zvani SIGET! Tako da 100% odlazim tamo ove godine, ako bog da zdravlja, a para mora da bude makar se ne udao. Sara je skroz Manga devojchica sa ogromnim braon ochima i kao par, ona i Rasha ostavljaju pozitivan utisak. I Nada i ja imamo isti 3p da smo ih vec ranije sreli, $to je verovatno jer su upadljivi i chovek ne mozhe a da ih ne primeti :-)
Jelena & Vitor - Tanja & Avram - Ni$ta posebno o njima osim da su Jelena i Vitor iz Bajine ba$te i da dotichni zna mog prvog kom$iju Milancheta. Studiraju na ETFu. Sa njihove strane nijedan skandal. Morali smo da se razdvojimo od njih na Egypatskom Bazaru jer su isuvi$e studiozno razgledali svaku radnju, a mi smo jurili neke sitnice i bili u frci sa vremenom
Milica - Tijana - Drcha. Ozbiljnije devojke (zhene) iz NS okruga. Mislim da su bile vec zajedno na ranijim putovanjima. Znale su $ta zhele i pretpostavljam da su uspele da vide dosta od Istanbula. Svidela mi se erotichna pricha Milice (trenutno uchiteljice, ali magistratura je pred vratima) o kupanju i masazhi u jednom od mnogobrojnih hamama. Ne propustite zato priliku da vas babe Turkinje izmasiraju i operu u Istanbulu. Ja jesam i ne kajem se :-)

Ne$a Kojic. Relativno mlad, ali iskusan vodich. Na prvi, drugi i treci pogled vidi se da je zhenskaro$. Odaje ga sexy crvena brada ;-). Njegov hipnoti$uci glas za manje od minuta bacio je gotovo ceo BUS u duboku komu na povratku iz Istanbula. Ja sam izdrzhao do kraja iako mi se beskrajno spavalo ne bi li chuo ne$to od istorijskih chinjenica. Bravo za Ne$u

Rama. Na$ vodich kroz Istanbul. Rodjen u Sjenici, ali je tamo zhiveo samo do trece godine. Proguta po neko slovo i oma$i prdezh dok pricha $to daje poseban $mek njegovom izlaganju. Zavr$io je fakultet.. hemija, ali eto voda plavu$e po Istanbulu i sa ponosom ponavlja prichu o tome kako je krajem 19 veka, posle nedelju dana intimnog druzhenja sa sultanom, engleska kraljica po povratku u otadzbinu poslala istom 4.5 tona tezhak luster u kristalu! Znak zahvalnosti za uzhivanja i radost koju joj je ovaj pruzhio ;-) Chuven je i po rechenici da onaj koji pogodi odredjenu istorijsku chinjenicu dobija od njega tri pevca. Siroma, mislio je na pivtza, ali meni su pevtzi ukusniji :-)

Krf

Sada se privodi kraju novi put koji će putovanje od Soluna do Igumenice, luke u Jonskom moru odakle kreću trajekti prema Krfu, skratiti na pristojnih šest sati, ali onda… Rodili smo mečku, priznajem, i mi i naša „zastava 128“ koju smo hladili na svakom parkingu, dok je posebnu poslasticu predstavljala poslednja etapa od Florine, ukrug, ukrug… Šta je, bre, ovo, put ili ringišpil?

I kao što se more otvorilo pred Mojsijem, razmiču se planine i put vodi u malopre spomenutu, simpatičnu luku, u kojoj „smeša Orijenta i Zapada“ jeste jedini mogući opis boja, mirisa, zvukova i gde čekanje na trajekt jeste početak zadovoljstva. Feribot putuje nešto manje od dva sata i iskrcava vas u Kerkiru, glavni ostrvski grad. Plovidba do Krfa je ispunjena povicima Italijana „ćentoventoto“, osmesima kao da su videli najrođenije, željom da se slikaju pored našeg auta… A mi, a mi?! Niko nas ne čuje, stodvajesosmica je, definitivno, prava zvezda ovog putovanja.

Krf je jedno od ostrva koja vas „kupuju“ za ceo život. Činjenice da su ga spominjali Gete i Oskar Vajld, zatim Viljem Šekspir u svojoj Buri, ovekovečili na svojim slikama Alfred Sisli i Edvard Lir, verovatno jesu pravi razlozi što su i Džerald (Moja porodica i druge životinje) i Lorens Darel vezali parče svog života za ovo rajsko ostrvo. Štaviše, i danas postoji kuća u Kalamiju, sada taverna – a šta bi drugo – u kojoj je napisana Prosperova ćelija, remek-delo moderne književnosti.

Grci i ostrvo i grad nazivaju istim imenom, po prelepoj nimfi Kerkiri, ćerki rečnog boga Asopa, u koju se zaljubljuje bog mora Posejdon, pravi joj decu (ovo je bio lepši deo posla) i stvara narod – Feačane, Bog neka mu je na pomoći. Legenda kaže da je Odiseja, na povratku kući, gde mu je Krf bio spas posle brodoloma, probudio glasan smeh princeze Nausikaje, dok je prala rublje na obližnjem potoku, grčka verzija „sedela sam za mašinom, šila sam“. Ista ga privodi na gajbu i upoznaje s tatom, kraljem Alkinojem. To što je brod za povratak kući dobio za dž jeste, verovatno, pravi razlog za dužno poštovanje prema lepoj Feačanki, za razliku od mačo odnosa iz bivših šema s Kirkom i Kalipso. Elem, Posejdon, ljut na Alkinoja zbog pomoći Odiseju, nasukava brod pri povratku i pretvara ga u stenu.

By the way, Odisej je, verovatno, najinspirativniji lik grčke mitologije koji će, na različite načine, postaviti večna pitanja lutanja, borbe i povratka kući, od Homera, Sofoklea (Ajant), Vergilija (Eneida) koji ga neće nimalo štedeti, preko Dantea (Pakao) i imena kao što su Tenison, Kavafi, Jorgos Seferis, do Odiseje Nikosa Kazancakisa i Džojsovog Uliksa.

Druga legenda govori da ime ostrva potiče od demonskog bića Gorgire ili Gorgo, mitološkog prethodnika Artemide, boginje lova, čiji se hram nalazi na ostrvu. Za razliku od Grka, ostatak sveta ostrvo naziva Korfu, od reči korifi što znači vrh.

Istorija Krfa prepuna je obrta i lomova. Počev od bitke sa gradom-majkom Korintom koja predstavlja prvu pomorsku bitku u grčkoj istoriji, „taktiziranja“, čitaj useravanja od straha – po Herodotu – u bici kod Salamine sa Persijancima, do učešća u Peloponeskim ratovima, na strani Atinjana, protiv Korinćana, koji se bore na strani Sparte…

Za vreme Rimljana, ostrvo posećuju Neron, Julije Cezar, Vespazijan i Ciceron, zatim dolaze Vizantinci, Goti, Vandali, Saraceni. Tu su i Normani u XI veku, zatim IV krstaški rat koji, padom Konstantinopolja, rezultira i pripajanjem Krfa Mletačkoj Republici. Ostrvom je „prošetao“ i Manfred, Ahajski Princ i Kralj Dve Sicilije koga smenjuje napuljska dinastija Angevina. Mlečani, konačno, kupuju ostrvo od Napolitanaca i Napolitanki, Viva Kondiva – period poznat kao Druga mletačka vladavina, i upravljaju njim, uz male probleme, sve do 1797. godine. „Mali problemi“ su Đenovljani, tadašnja pomorska velesila, zatim moćna turska flota koja kontroliše sve važnije morske puteve i Barbarosa, gusar u službi Sulejmana Veličanstvenog, sa posebnim statusom i kod same Porte. Sveti Spiridon štiti ostrvo, ne samo od kuge – dva puta – i gladi, već i od Turaka i Riđobradog, dočim je 11. avgust, praznik pomenutog sveca, dan koji nikako ne treba propustiti ukoliko se u to vreme zateknete negde u blizini.

Elem, živeli bi oni srećno do kraja svojih života, da se nije pojavio Napoleon koji tera Mlečane. Krfljani ga dočekuju sa oduševljenjem sve do trenutka dok pismenost nije postala obavezna, izdavaštvo procvetalo, i sve dok porezi nisu počeli da rastu i bujaju bolje od krompira i paradajza koji je Bonaparta doneo. Hmm, imam osećaj da se i nisu mnogo odupirali napadima rusko-turske flote koja im donosi Republiku Sedam Ostrva. Ali, sve što je lepo ima kraj, posle mira u Tilzitu Francuzi se vraćaju i, od kultura, sem malopre pomenutih poljoprivrednih, donose i Jonsku Akademiju. Posle Napoleonovog pada, na ostrvo stupaju Britanci. Janis Kapodistrijas, poreklom iz Istre, vrlo je uspešan na Pariskom kongresu, za razliku od kongresa u Beču, i rezultat su Sjedinjene Države Jonskih Ostrva. Konačno, Krf postaje deo Grčke 1864. godine, ali punu cenu plaća hrabri Istranin svojim životom, u atentatu izvršenom 1831. godine. Sličnosti sa nama jesu više nego slučajne, priznajem…

Nalazimo hotel u samom centru, „Stela“, nazvan po gazdarici. Ulica jednosmerna, cvetovi oleandra celom dužinom, nestvaran mir u gužvi koju stvaraju sve nacije ovog sveta. Cena je, neverovatno, niža nego u sličnim hotelima u poznatim srpskim turističkim enklavama tipa Platamon, SAO Paralija ili Stavrovce. To što nas nikad nema u hotelu poseban je plus kod gazdarice koja svako jutro, oko dva po podne, kuva kafu za zajedničko ćutanje. Provalila nas matora, jasno joj je kako teško zagrevamo motore, imajući u vidu da ih gasimo u sedam ujutru, dabogda kupila još tri hotela…

Krf je ostrvo sa neformalnom zabranom da u lokale gde su Englezi ulaze Italijani, et vice versa. Hoćete šminku, tu je red diskoteka sa italijanskim kao maternjim, u samoj Kerkiri, ili želite oblokavanje za male pare do ujutru, u liniji engleskih pabova u Ipsosu? U jednom od pabova, „Shooters“, nalećemo na dvojicu barmena iz Beograda. Kako je, auu, što smo slični Ircima, pa, to je strašno, obavezan bakšiš i pizdarije pred jutro, ako ne nađu žrtve za lemanje, šibaju se međusobno – nije valjda – ostajemo do fajronta, pozdravljamo se i preskačemo Engleze, odvaljene od piva, koji leže nasred puta. Odlazimo do dancing bara „Hektor“, gorile ne dozvoljavaju pijanom Italijanu ispred nas da uđe. Apo pu ise, apo Servia, ulazimo bez karte i dovršavamo tankiranje. Napadamo dva engleska mesa, onako engleski, s krila. Toliko su pijane da se jedna uspavala na plaži dok je druga povraćala, što je mnogo, mnogo je, see you later, vrati se, mama-Stela, sve ti je oprošteno…

Šetnja za vreme popodnevne sijeste liči na nekadašnja letovanja u Splitu ili Dubrovniku (za mlađe čitaoce objašnjenje – gradovi u Hrvatskoj koje nikada neće videti zahvaljujući jednom čiki iz Požarevca) – atmosfera opuštenosti koja vas vodi u ulicu Nikolaos Teotokos i podseća da su Krfom vladali i Rimljani i Mlečani, i Francuzi i Englezi, a da ostrvo ipak ostaje grčko. Celim gradom caruje, iznad svega, osećaj da Krf čine i englesko igralište za kriket i trg Esplanada, i natkriljene terase Listona (kopija francuske Rue de Rivolli) i vizantijske građevine, i mletačke ulice i pravoslavne crkve, u jedinstvenoj i neponovljivoj simbiozi istorije, kulture, arhitekture i mora. Kupujemo kumkvat, ušećereno voće sa ostrva, i nerafinisano maslinovo ulje od uličnih prodavaca. Verujem u kvalitet jer ostrvo sa više od četiri miliona stabala maslina nema razloga da folira bilo šta.

Veče u starom gradu sastavljeno je od performansa putujućih glumaca, uličnih svirača, slikara, trgovaca i, nažalost, onih turista koji bi da sa fotoaparatima protrče kroz vekove zaboravljajući da je manje važno da li su oni prošli kroz Kerkiru od toga da li je ostrvo prošlo kroz njih. Ali, to je već neka druga priča. Odlazimo na predstavu pozorišne trupe „Teatronovo“ iz Venecije, izvode Karla Goldonija, koga ni Italijani ne razumeju više od mene. Dva šlepera kulisa, igra se u maloj luci uz opštinsku zgradu, mrak, pun mesec, odjednom – prava galija sa dvanaest vesala uplovljava s mora, aplauz se ne stišava do samog kraja, bravo, majstori. Da li da im pričam o našim predstavama koje postaju nerentabilne ako sve – kulise, kostimi, rekvizita, zajedno s glumcima, ne može da stane u „zastavu 101“? Drugi put, da se ne nerviram, a i zašto da ljudima kvarim ovo divno veče.

U stvari, poludivno. Divno je postalo tek posle večere: punjene lignje i file od sabljarke, grčka salata, od vina „Hadžimihalis“ sa severa. Nažalost, ostrvo nema svoje vino koje bi pronosilo slavu Kerkire onako kao što to čine istorija i arhitektura, za razliku od bliske Kefalonije koja je od svoje robole napravila mit, još od XVIII veka. Posle večere odlazimo u diskoteku „Hipodromio“– ne treba da prevodim – italijanski „kanton“, opet obezbeđenje na vratima, sad je važno da nismo Englezi. Sa zakašnjenjem uviđam sve prednosti pokreta za nesvrstanost – umiljato jagnje ide i u diskoteku i u pab da sisa, ili tako nešto. Izvodimo dve maloletne Italijanke i vodimo ih do kola. Odjednom čujemo u horu: „Ćentoventoto!“ Neće valjda?! Vraćaju se po fotoaparat – ipak hoće, traže da ih slikamo. Zar opet? Dođe mi da istetoviram „128“ na stomaku, postaće im simpatičniji. Gracije mile, ćao, ćao, opet o ledinu. U glavi mi odzvanja „čiko, čiko“. Nisam ja Čiko, ja sam Zagor, bre…

Rešili smo da, zbog posete Ahileonu, ustanemo malo ranije, kirija-Stela ne može da veruje svojim očima, pita je l’ nam dobro, ne nudi nas kafom koliko je zbunjena. Lagano se vozimo i utovarujemo dve Nemice, čekamo hoće li početi da povraćaju ili da se slikaju pored legende. Ništa. Dobro je. Ne znaju da beknu engleski. Još bolje.

Ahileon je letnjikovac (čitaj: kraljevski kompleks zgrada i vrtova) koji je sazidala austrougarska carica Elizabeta fon Gliksburg, 1892. godine, želeći da u njemu provede najlepše dane ostatka svog života. Nažalost, s njenim planovima za budućnost nije se slagao italijanski anarhista Luiđi Lukeni koji vladarku dobrog parčeta Evrope ubija u Ženevi, 1898. godine. Palatu kupuje nemački car Vilhelm II, od Hoencolerna, kajzer sa tesnim rođačkim vezama s ruskim carem Nikolajem i unuk engleske kraljice Viktorije. Prvi čin novog vlasnika bio je uklanjanje biste pesnika po imenu Hajnrih, iz „Hajneovog hrama“, da bi umesto nje postavio kip prethodne vlasnice, poznatije kao Sisi, inače, kopiju dela vajara Helmersa iz Salcburga. Padaju mi na pamet Hajneove reči uklesane u pločnik frankfurtskog trga Remer – „ko spaljuje knjige, spaljivaće ljude“. Veliki romantičar, očigledno, nije razmišljao ni o skulpturama ni o aroganciji vladara. Kajzer zatim postavlja statuu Ahila, visoku dvanaest metara i, najzad, vajarski najvrednije delo, Umirućeg Ahila, poznatog skulptora Ernsta Hertera. Vilhelm II je od Ahileona uspeo da napravi raj na zemlji nastavljajući tamo gde je Sisi stala, ukrštajući raskoš antičke Grčke sa cvetovima u hiljadu boja kojima klima ostrva daruje blagoslov i spajajući mit o junaštvu s remek-delima prirode. Pod takvim okolnostima, nijedna cena, u svrhu zaštite carske svojine, nije bila previsoka. Boravak srpskih vojnika na Krfu, u Prvom svetskom ratu, jeste posledica džentlmenskog dogovora o nenapadanju ostrva zbog palate, s jedne, i obećanja, s druge strane, da će ostrvo biti naseljeno samo ranjenima i bolesnima. Dakle, opet su se carevi malo zajebavali. Noge, ruke i creva, to može, ali nemoj da nedostaje jedna pločica iz palate, onda ćemo stvarno da ratujemo, kao da čujem. Posle ratne bolnice, Ahileon je, jedno vreme, bio kazino u okviru svetskog lanca kockarnica da bi, kasnije, bio pretvoren u muzej. Dakle, šta smo imali – kasapnicu, kockarnicu, kafanicu, ludnicu…

Vraćamo se prema hotelu još sporije, uživamo u putovanju, pitamo Nemice gde da ih odvezemo. Svejedno. Šta to znači? Dajn hotel oder unzere. Pa što ne kažete?! Saputnik me ostavlja s jednom od njih dve u našoj sobi, on nastavlja sa ostatkom dvojca do njihovog hotela.

Sledeći dan je bio predviđen za odlazak na Vido. Jedno od malih ostrva, koja kao sateliti okružuju Krf, beše mesto u kome su, svakog dana, srpski mladići poklanjali živote otadžbini. Ono što nisu uspeli Nemci, glad, hladnoća i arbanaške bande, ovde su dovršavali tifus i iznurenost. Stravično zvuče stihovi iz Bojićeve Plave grobnice, uklesani u spomen-ploču, upravo zato što, ne optužujući nikoga, podsećaju da se istorija pijanstva, u krčmi nasred druma, mora ponavljati sve dok ne naučimo nešto iz grešaka koje činimo.

Vraćamo Nemice u hotel, opet podela, red je da izjednačimo skor iz dva rata. Osećam da bi se moj deda, nosilac Albanske spomenice, u grobu prevrtao da ga ne osvetim, o ćaletu i da ne govorim. Opraštamo se od vekovnih neprijatelja, nimalo neprijateljski, vozimo se do našeg hotela, Stela nas čeka s kafom i ratlukom, ah, pusto tursko. Ostavlja nam vizitkarte, dođite opet, nekst jirr morr bjutiful prrajs. Važi, kevo, ako ti tako kažeš. Putujemo do luke, milimo po asfaltu želeći da upijemo svu blagost koju ovo ostrvo zrači, stajemo u liniju automobila čekajući na trajekt „El Greko“ koji će nas odvesti do Patre. Nešto sam zaboravio, osećam. Pasoši? Tu su. Pare takođe. A, da, odgovor na pitanje da li sam dostojno osvetio pretke…

Šta ćete, najlepše priče uvek ostanu neispričane…

Pored Skogafoss vodopada za koji sam nisam imala energije za vožnju do vrha iako me je majka dovela na stub srama - prijavljujući me za to! Bizarni Skogafoss ranije je bio deo obale Islanda, ali sada je udaljeno oko 5 km od nove obale. Prema legendi, prvi Vikinzi koji su naselili područje, Þrasi Þо́rо́lfsson, pokopali su blago u neku pećinu iza vodopada, ali ja nemam pojma kako bi se iko ikada odlučio da pokuša da ode iza vodopada.

Nakon toga kratka vožnja za Muzej fol muzike Skо́gar, rekon truisanog tradicionalnog Islandskog sela.. Većina zgrada su originali te su ih doneli iz različitih mesta sa zapada. Čini se neverovatnim da iko živeo u ovim kućama - a kamoli činjenica da je mnogo ljudi živelo tako pre samo sto godina.

Osim što su sićušne (doslovno ‘Hobit kuće’!), miris treseta krovova i vatri mora da je neizdrživa. Sa 163 cm obično ne moram da razmišljam o tome da se saginjem kako bih ušla, ali sam ovde morala dva puta da se sagnem. Najnovije dodate u muzej su crkva i škola, bile su najbolji zgrade zapravo, sagrađene od drveta i dovoljno visoke za normalne veličine ljudi da hodaju.

Kustos muzeja odlučio je za početak da pevaju zajedno u crkvi na orguljama, iako niko od nas nije govorio islandski kako bi mogli da odgonetnemo šta to pevaju. Krenuli smo od sela Vikiniga, a vreme se promenilo i počelo je bukvalno gađati nas s kišom (iskreno gore je nego Engleska - a to valjda govori nešto!), naišli smo neobično crne peščana plaže, gde su nam obećali razne znamenitosti ali od vremena nismo uspeli ništa da vidimo.

Prilično duga poslepodnevna vožnja preko ‘Black Desert’, polje lava stvoreni od strane erupcija u 1783-4, koji je sada prekriven mahovinama, vodila nas je ka lepom Fjadrargljufur kanjonu (zove se Grand Canyon Island), izrezbaren od vode jer se ledeno doba završilo u Islandu pre nekih 10.000 godina. Apsolutno divan pogled na kanjon s safirnom vodom na dnu, u grlu.

Postoji i nekoliko vrlo uskih staza na litici koja bi mogla izaći skoro do sredine za bolji pogled iako sa vetrom i kišom samo je nekoliko bilo spremno to da uradi. Smrt od pada u jedno islandsko grlo je tako glupa stvar da se stavlja na vaš smrti certifikat!

Mi smo završili dan vožnjom preko Skeidararsandur, velike peščane ravnice (koja je potopljena u 1996 po) pre nego što smo došli u hostel da prespavamo.

“Idem i sad ko bez svijesti,

 s nadom da ću tebe sresti, jednog dana, jedne noći,

da ti srce mogu dat`…” 

Možda zbog godina koje su prošle ( negde kao punoletstvo) kada sam poslednji put letovala u Hrvatskoj, ili zbog zabrane ( najslađe je zabranjeno voće, kad nešto ne smeš a ti bi baš to!) ili zbog jednih plavih očiju iz doba pesme ” Krivo je more” i ” Sve će to, o , mila moja prekriti ruzmarin snjegovi il šaš”..uglavnom JEDVA SAM ČEKALA polazak na more, u Hrvatsku.

Moju Hrvatsku. Veselu i toplu. Nekako crvenu, mirisnu, stvarno morsku..što kaže moj drug italijan: ” znaš da je Jadransko more u Hrvatskoj najlepše, ne, ne preterujem, Bali, Maldivi, Floride …imaju ajkule, vetrove, cunamije il morske struje, vulkane kao Grci, ili lošu plažu kao mi ( italijani) !”

Neće vam biti čudni lijanderi, pomorandže, ruzmarin, agave, mačke po kamenim stepenicama, jer sve to možete videti u bilo kom primorskom gradiću.

Biće vam specifičan miris, vetar, govor, more jedne jedinstvene boje..a meni i jedna suza u oku..nakon toliko godina.

“Kako je dobro videti te opet , staviti ruke na tvoja ramena”.

Preko Trebinja , predivnog grada sa veoma toplim, srdačnim ljudima,  kao u spoju mediterana i orijenta, sa srcem Dučića do Cavtata.

Na krajnjem jugu hrvatske obale u brdovitim Konavlima čekao me je Civitas vetus – Cavtat/ ili Epidaurus/. Prostire se na dva poluostrva, okupan suncem a prepun borove šumice, sa ne baš nekom plažom, ali dugim divnim šetalištem uz more. Nekako aristokratski. Zovu ga Sent Trope.

Plaže su stene ili kamenje, ili betonirana gradska plaža. Plaže se ne naplaćuju. Plaćaju se ležaljke i suncobran ako želite. Zajedno 7 kuna.

Konavala.Tako se zove planinski venac oko Cavtata. Pa je i vino sa Konavla. Narodna nošnja. Pesme. Sir i pršuta.

 
Cavtat nije mesto ludih noćnih provoda niti burnih letnjih zabava.Nudi sportove na vodi, par kafića na rivi ( najlepše mi je što se kafa pije isključivo u kafiću sa prijateljima a ujutru i kolač ili kroasan ili krofna) uz tek donete novine.

Grad je mali. Jedna ulica uz rivu, i ostale stepenišne/ kola ne prolaze samo ljudi/ i razuđeni grad na strani ka hotelima i novim naseljima. Sa jednom samoposlugom i jednom malom pijacom. Koja miriše na smokve i masline.

I svi vas znaju. Nisam mogla da krijem odakle sam. Boravila sam kod prijatelja u starom gradu, i svi znaju da je srbin i svi znaju odakle dolazim. I bilo im je drago..

Nemam onaj inat srbina i ne ističem odakle sam. Nemam razloga za mržnjom drugog naroda jer sam odrasla u Titovoj Jugi..i zakleti sam jugo nostalgičar… 

ali jedina stvar koja mi je bola oči je opsesija šahovnicom..gde god pogledaš, zastava, na peškiru, čaši, kupaćem kostimu, svakom suveniru, čak i kola ofarbana..

“Stine… potrosilo je more..ja potroši јubav i tebe..”

Mene nije potrošilo , jer je more bilo veoma toplo, ne baš zgodno za ulazak bosim nogama u vodu ali jako, jako prijatno za plivanje.

Naime, sa jedne strane je planinski venac i pogled na Kupare/ gde se još uvek ne zna šta će biti sa vojnim hotelom/ i Dubrovnik, a sa druge strane je otvoreno more / Italija/ i stene.

Dobra pozicija grada Cavtata leži zapravo u njegovoj blizini predivnog Dubrovnika, koji nije za letovanje već zaista za jednodnevni izlet, a i Trstena jednog malog gradića nadomak Dubrovnika sa vrlo interesantnim Nacionalnim parkom.

Kako o Dubrovniku mogu reći samo reči hvale, ne bih pričala, tj. pisala- neka fotografije govore…

Ono što svakako ne treba propustiti je napraviti fotografije na Stradunu, i sa zidina grada, probati jedan od sladoleda u starom gradu i pizzua / recimo u Dubravki /ili koktel u GILY ju

I možda, ne propustiti uhvaćeni trenutak ovakvih detalja…

…koji ćete zauvek pamtiti!

Što se tiče Trstena, naime, priča ide otprilike ovako: negde u 16 veku izvesni italijanski grof koji se doselio u Trsteno počeo je da gaji različite vrste biljaka u svojoj bašti. Primetio je, da je zemlja u ovom regionu drugačija od ostale u okolini. Tako su mu uspevale i lavande, ruzmarini, ali i egzotične biljke tipa crni i zeleni bambus, avokada, afrički kaktusi, australijske retke biljke i tako dalje .U sklopu bašte je letnjikovac/ u lošem stanju/, vidikovac, mala prostorija za pravljenje maslinovog ulja, crkvica i neizbežna prelepa Neptunova fontana.

Negde sam pročitala “..najlepša kućna bašta na otvorenom u ovim krajevima” .

Topli pozdrav sa Jadranskog mora!

Cijela Danska puna je kuća za odmor (holliday homes) koje su vrhunski napravljene, s bazenom, kaminom, jacuzzijem, i koje se za relativno povoljan novac iznajmljuju. To nam je bio osnovni motiv odabira Danske kao destinacije. Nakon što smo preko interneta rezervirali kuću i raspitali se o svemu drugom što se treba znati, nas deset krenulo je dvama automobilima iz Slavonskog Broda prema Marielystu -poznatom danskom ljetovalištu.

Sredina siječnja nije davala optimistične prognoze što se tiče dobrog vremena. Put je bio dug i naporan, ali se isplatilo, jer proći cijelu Europu autom nešto je posebno. Najviše me se dojmio sjeverni dio Njemačke - bivši DDR sa svojim vjetrenjačama kojih ima na stotine. Negdje u zoru bili smo u Rostocku gdje nas je čekao brod Princ Joakim koji prometuje na Sjevernom moru između Njemačke i Danske. Ustvari, to je trajekt, ali se ni po čemu ne može usporediti s trajektima na koje smo mi naučili - ovo je bio Titanic za naše. Marielyst je jedno malo mjesto na južnoj obali Danske, turistički orijentirano, lijepo uređeno. Brzo smo našli agenciju gdje samo bukirali i oni su nas uputili do naše kuće. Kuća je bila odlična. Lijepo uređena, u rustikalnom stilu - cigla, drvo, trska - sa svime što ti treba. U Marielystu smo najviše vremena provodili u bazenu koji ima staklene stjenke i sve se vidi van. Ne trebam govoriti koji je gušt kupati se u vrućoj vodi i gledati snijeg vani gdje je istodobno -15 stupnjeva.

Danci su ljubazni ljudi koji se trude biti dostupni. Svi znaju engleski jezik pa komunikacija nije problem. Malo nas je iznenadilo to što se razdanjuje u 8.30, a mrak pada već oko 15 sati tako da već oko 20 sati grad bude prazan. Što se tiče noćnog života i šopinga, mi smo se orijentirali na Kopenhagen koji je nekih 80 km udaljen i stigne se za pola sata jer je povezan autoputom. Kopenhagen je grad koji nikada ne spava. Sam centar (Raadhuspladsen) napučen je turistima iz cijeloga svijeta - najviše ima Japanaca. Na njemu dominira veliki spomenik Hans Christiana Andersena i Gradska vijećnica. Tu je i poznata trgovačka ulica Stroget gdje je sve puno trgovina, restorana i pubova. Također, malo dalje je Tivoli - veliki zabavni park gdje je restoran Herzegovina, vlasništvo nekoga s našeg podneblja.

Inače simboli Kopenhagena su Mala sirena i Carlsberg. Kip male sirene dao je napraviti Carl Jacobsen 1913. i do dan danas to je zaštitni znak grada. Pivovara Carlsberg je nešto što se ne smije propustiti kada ste u Kopenhagenu. Sam obilazak traje oko sat vremena gdje vas stručni vodič upoznaje s povijesti te slavne pivovare, procesom proizvodnje piva, fermentacijom. Postoji i Visitor Centre gdje se mogu kupiti suveniri te se slikati uz slavne osnivače, također se prolazi kroz kušaonicu gdje se probavaju razne vrste piva. Carlsberg ima svoj vlastiti muzej i najveću zbirku neotvorenih piva na svijetu - preko 15.000 vrsta. Pivovara Carlsberg duboko je utkana u povijest Kopenhagena. Zanimljivo je da su na ulazu u pivovaru Elephant gate dva velika kamena slona koji su dovezeni iz Kine prije 100 godina, a na sebi imaju svastike tj. kukaste križeve, ali oni nemaju veze s nacizmom, već su simbol neke obitelji. Također treba posjetiti muzej vikinških brodova i muzej H. C. Andersona.

Gradom dominiraju bicikli, automobila je jako malo osim taksija koji su jako skupi. Inače, Kopenhagen je skup grad za naše prilike. Pivo u pubu stoji 40-50 kuna, Coca Cola 20-30 kn, pizza 80-120 kn, parkiranje sat vremena 80 kn, suveniri oko pet eura. Mi smo imali sreću što smo išli u siječnju kad su velika sniženja i rasprodaje, tako da smo nakupovali odjeće i obuće po nekim razumnim cijenama. Što još reći za Kopenhagen - oduševio nas je svojom arhitekturom, poviješću i ljudima kojih ima iz svih krajeva svijeta. Naših 10 dana u Danskoj brzo je prošlo i put nazad nekako nam je teže pao. Kako smo se približavali Hrvatskoj, dojmovi su bili sve jači. Danska je prelijepa zemlja, gostoljubivih ljudi i bogate povijesti. I danas kada gledam slike razmišljam o vjetrenjačama, Vikinzima, Andersenu…

Vratit ću se sigurno.

Koliko iz Beograda, koliko iz Novog Sada, tek 55-oro planinara činilo je kolonu koja je prošla trasu od planinarskog doma u Ždrelu, preko Malog i Velikog Vukana ka Gornjačkoj klisuri i manastiru Gornjak. Dan prelep, šumski tepih zasut kukurecima, zumbulima, plavim i belim ljubičicama, a ujednačeni kolorit još uvek goletnih krošnji, parale su tek rasvetane grane drena.

Za nešto kasniji polazak na sam uspon, sasvim sigurno su krivi domaćini u domu, koji su krenuli sa nama, između ostalog i radi sređivanja staza, ali su nas pre toga zatekli tradicionalnim dočekom, koji podrazumeva slatko i vodu, kafu, čaj, i kačamak za doručak, što nije bilo u planu i programu. Ali, eto, oni su krivi!

U 10.30 sam ipak dunula u pištaljku, kako bih ubrzala varenje svima koji su uživali etno doručak. Obzirom na dužinu šetnje, nije bilo razloga da ikog požurujem. Čemu to uopšte služi? Cilj je da se uživa u dražima kr