Jer zaista, radi se o „bezimenom“ mestu, negde u predelu tromeđe između Homolja, Dubašnice i Južnog Kučaja. Idući putem Žagubica – Bor, od Borskog jezera skreće se desno i staje se tačno na dvanaestom kilometru puta, gde se osim par pojata sa leve, nalazi i jedno prelepo stablo, raskošne, sferične krošnje na livadi sa desne strane puta. Samo to i ništa više. Četiri kilometara dalje, na tom istom putu, autobus je trebao da nas sačeka, na kraju naše kružne šetnje.

Izašli smo dakle tu, kod „Stabla“, a sa druge strane puta, kraj pojate, ekipa Novosadista sa Starčom na čelu, koja nam se već tradicionalno pridružuje, već je parkirala svog „Keca“ i čekala nas da krene sa nama. Zajedno sa drugarima iz „Lisca“, bilo nas je 65-oro. Najlakši deo staze bio je upravo pred nama, i za kratko vreme, došli smo do pećine u desnoj strani klisure Perasta, dubokoj svega 160 metara, bez nakita, ali je to prvo svedočanstvo o postojanju pećine duge oko 1800 metara, kroz koju je rečica Perast podzemno proticala, pre nego što se najveći deo njene tavanice urušio. Stručnjaci su mišljenja da je na mestu ove relativno plitke klisure, bio veoma razgranat pećinski sistem. Osim spomenute pećine, druga, manja nalazi se u samom stubu prerasti Samar, koji se odatle nalazi 300 metara nizvodno.

Pošto je vegetacija još usnula, Samar nam se prikazao, reklo bi se u najboljem izdanju. Vreme vedro i sunčano, a vitko izvijeni luk preko malene vijugave rečice, čije se nestašne vode ljeskaju pod svetlošću koje se probija kroz krošnje, stajao je pred nama kao monument. On je obrazovan na aktivnom rasedu, koji poprečno seče dolinu ove reke. Lagano uzdizanje uzvodnog krila raseda uslovilo je poniranje Perasta i stvaranje prerasti, čemu je pogodovao jedan sloj čvrstog mermera u poroznoj krečnjačkoj masi. Gledam i razmišljam o slikovitom primeru ispred sebe – da tiha voda breg roni. Jer je upravo ova malena rečica, koja tokom vrelih leta usahne, bila upravo ono dleto u rukama majke prirode, koje je izbrusilo mermernu žilu u krečnjaku južnog Kučaja, načinivši ovaj predivan kameni most. Prema verovanju vlaškog stanovništva, prerasti su mesta gde se okupljaju vile.

Perast je, vijugajući kroz šumu, dalje žuborila ka Tisnici, sa kojom pravi prelepo ušće, a mi smo put nastavili šumom, tako što smo se uspeli levom stranom, iza stuba Samara, putem koji je vodio iznad korita preko Kraku Pešt, držeći sve vreme ujednačenu nadmorsku visinu. Naš prijatelj Glocki je pošao sa namerom da koritom Perasta dođe do ušća u Tisnicu, tako da smo se tu i sreli. Prešavši Kraku Pešt, stigli smo do prelepe doline, koju smo svi fotografisali, na kolski put, koji je vodio gotovo do pred samo podnožje vrha Lisac. Od Ravne Reke, bližili smo se Dubašnici, i njenom vrelu, zavijajući oko vrha, tako da nam se putanja ka njemu savijala kao puž. Tek tu, od Dubašnice, počeli smo da penjemo. Sve dotle kretali smo se relativno ujednačenom nadmorskom visinom. Markantna stena Lisca izgledala je zaista impozantno pod rumenilom umornog sunca. Zovu ga i „Vrh Sreće“. Raspitujući se ranije za taj naziv, dobila sam odgovore koji mi nisu izgledali uverljivo, kao recimo da je to zbog visine 1111 metara – „četiri asa“, ali ovo nisu baš pokeraški krajevi. Ali, pošto su ovoga puta sa nama bili i prijatelji iz biciklističko-pešačkog udruženja „Lisac“ iz Žagubice, među kojima i geolog Miroslav Dačić, pored ostalih zanimljivih stvari i podataka, on nam je otkrio i tajnu ovog naziva. Podno Lisca, nalaze se kristalne naslage kalcijskih druza, svetlo smeđe boje. Ovi kristali neobično odudaraju od okoline, lako se mogu naći, a meštani ih zovu kamenje sreće, verujući da ako ga lično nađete, uzmete, i držite u svom okruženje, doneće Vam sreću. Mnogi su tako uradili. Aci Kajaliću je to bilo preče nego sam vrh, mada je stigao i jedno i drugo. A interesantna je i jedna SMS poruka, koju sam dobila nakon izleta – „Goco, kamen sreće sa Lisca stvarno vredi, dobio sam dugo čekani posao! Puno pozdrava, Dejan Ranković sa familijom“ –

A pogled sa Lisca i to još po ovako fenomenalnom vremenu, je nešto što apsolutno opravdava svaki trud, kao i naslov akcije! Zaista veličanstvena panorama, koja obuhvata komšijski vrh Mali Lisac, Stražu, Beljaničku Kapu i Busovatu, dok su iza leđa Crni vrh i zupci Velikog krša. Noć u najavi, opominjala je da valja da se krene. Ubrzo po silasku dospeli smo na kolski put, sve do asfalta, gde je trebao da bude i naš autobus, ali na žalost, do njega smo morali još da pešačimo, jer je šofer parkirao pre onog mesta za koje smo mu objasnili da treba da nas sačeka. No, dobro, ako već nije bio siguran, onda bolje tako, nego da je prešišao mesto gde smo se mi spustili na put, jer bi nam mimoilaženje usred mračnog Kučaja bilo baš nepotrebno J. Želim da spomenem i pohvalim najmlađe učesnike ovog našeg konvoja – Emiliju i Mihaila Rankovića osnovce iz Belegiša (matori čak 6 i 8 godinica :-), kao i da zahvalim na druženju članovima „Lisca“ iz Žagubice, koji su nam priredili fenomenalnu večeru u restoranu motela „Vrelo Mlave“: lekovita čorbica i piletina sa vrganjima i povrćem ispod sača uz domaću pogaču - autora maestra Dejana Miloševića – Džeme. Skrećem pažnju, da ovo ime zapamtite, jer je čovek jednostavno vanserijski kuvar!

U planinu krećemo prije 8 ujutro. Namjeravamo doći do crkve na Velikom Rujnu na Velebitu, obići ga, možda i proći Malim Rujnom, pa natrag. Najteži dio puta, do vrha Veliki Vaganac(650 m), autom nas vozi ljubazni vlasnik apartmana u kojem smo odsjeli, asfaltiranom cestom. Pokazuje nam nekolicinu napuštenih sela uz put, iz kojih su ljudi postepeno odlazili u puno lakši život uz obalu. Od Velikog Vaganca nastavljamo pješke.
Nakon sat-dva ugodnog, lijenog hoda po laganom makadamskom putu, obilježenom markacijama, napokon stižemo i do izazovnog dijela: kozja staza kojom se penje do Rujna.
A onda uspon…i igra adrenalina i spretnosti nogu, naši tabani navikli na asfalt i meke planinske staze, počinju uživati u usponu po neravnim bridovima oštrih kamenih stepenica. Mudro propuštamo nekolicinu iskusnijih penjača, i sami sebi određujemo ritam i tempo, po principu “polako ali sigurno”. Zastajemo da bismo fotografirali (dobar izgovor, jer kad god se netko od nas previše uspuše, krene priča o nužnosti fotografiranja),ustvari zastajemo da bismo odmorili noge i pluća…

Ovdje doslovce postajem začarana neopisivom ljepotom prirode, veličanstvenom snagom kreacije koja izvire iz svakog kamena, iz svakog dijela krševitog krajolika čije su skulpture toliko moćne u svojoj raznolikosti…

Divno je sjediti u tišini i gledati more kako se plavi i blista u daljini.

Naš uspon kozjom stazom do Rujna traje i više od sat vremena. Na sreću, oblačno je, tako da je lakše penjati se. Slike koje nam je priroda nesebično ponudila izmjenjuju se svakim korakom, iz trenutka u trenutak sve više shvaćamo da se nalazimo u začaranom, bajkovitom svijetu. Tu smo potpuno sami, prepušteni iskonskoj magiji prirode…
Na Velebitu svaki kamen treperi puninom života, priroda je pred nas stavila beskonačan izbor boja, linija, oblika, uklesala svojim pismom vremena najljepša djela s kojima se ljudska ruka ne može mjeriti…

Stižemo i do kapelice sv.Gospe, podignute na planinskoj stazi, još samo malo, pa eto Rujna. Kiša nas požuruje prema malom zaključanom planinarskom skloništu, ispred kojeg jedemo, i naravno, treba se malo i odmoriti. Kozje staze su divno naporne.

Nakon odmora nastavljamo dalje, pa samo još malo hoda i već stižemo do prijevoja ispod kojeg se prostire visoravan Veliko Rujno. Veliko i Malo Rujno su dvije najprostranije visoravni na Velebitu, međusobno povezane, na visini od 900 m, dugačke 7 kilometara, široke 1 - 2,5 km. Dobro su zaštićene vijencem vrhova sa svih strana, Višerujna 1632m, Veliki Golić, 1268, Bojinac 1100m. U prošlosti je tu bio glečer.
Prije nekoliko desetljeća Rujno je bilo naseljeno, medjutim sad ima samo vikendaša, i to samo na Velikom Rujnu. Voda se može natočiti u bunaru pored crkve na Velikom Rujnu.

Iako su ljudi koje srećemo u Velikom Rujnu divno ljubazni i nenametljivo susretljivi, brzo odlazimo dalje, put Malog Rujna, željni što prije biti potpuno sami u našoj velebitskoj bajci.
Hodamo livadama okruženi moćnim divljim brdima. Vjetar tiho šušti u lišću i travi, sunce se igra skrivača s oblacima, zrak opojno miriše u ovaj sve topliji proljetni dan. Ljepota krajolika je neopisiva…dirljiva.
Nema tih riječi kojima bi se mogla predočiti čarolija u kojoj se krećemo. To treba osobno doživjetiti, i to iskustvo se nikad ne zaboravlja. U Velebit se čovjek jednostavno zaljubljuje i zavoli ga zauvijek..

Na kraju Malog Rujna, markirani putevi se račvaju prema Stapu i prema planinarskom domu Zavrata. Još uvijek nismo spremni vratiti se u Starigrad, pa se odlučujemo pogledati dotični planinarski dom. Nije daleko, kaže markacija, tek 20 min. Hm…tih 20 min uzimamo s velikom rezervom, jer staze su markirane prema brzini trkača po brdima, a ne prema planinarima koji uživaju u svom razgledavanju. Nakon cca 50 min, spuštajući se kroz prekrasne bjelogorične šumarke, prolazeći kroz livadice i grmljem zarasle staze, stižemo do Zavrate na 700 m visine. Tu odlučujemo ne vraćati se u Starigrad, iskreno, ne da nam se ponovno uspinjati,do Malog Rujna, prevruće je. Nizbrdo je, valjda, lakše, spušta se u mjesto Tribanj Šibuljina, 10 km od Starigrada,što ne bi trebalo biti tako daleko, kaže karta Velebita, a i more se već vidi i naizgled je blizu, kažem ja.

Nakon kratkog odmora na Zavrati, nastavljamo teškom kozjom stazom oštro nizbrdo, prema Šibuljini. Ovo se ispostavlja daleko težim izborom, jer naš “kratak” put traje 4 sata. Treba neprekidno držati fokus i punu koncentraciju na kamenitu stazu, gležnjevi i koljena moraju izdržati do podnožja, a moramo stići prije mraka, pa se odmaramo tek kad umorne noge počinju promašivati slijedeći kamen. Tada obavezno treba stati, povratiti energiju i vratiti se u stanje veselja i mirnog uma. Put prelazimo uz puno smijeha, jer se jedino tako isplati suočiti s teškoćom koju smo sami izabrali.

Vruće nam je, fizički smo već preumorni nakon cjelodnevne skitnje, ali ne damo se. Osobno bih najradije legla na neku stijenu na stazi i odspavala do jutra… Ustvari, neko vrijeme samo o tome razmišljam…

Zadnjih 100 visinskih metara nam je najteže: iznad Šibuljine počinju ovčje staze, usitnjeno oštro kamenje, možda je tako lakše ići uzbrdo, ali naše tabane to boli više od bilo koje kozje staze kojom smo prošli. Čini nam se da tim ovčjim putevima nema kraja, i da ćemo ubrzo početi meketati.

U Tribanj Šibuljinu ulazimo poslije 8 navečer, sretni i potpuno iscrpljeni. Spustili smo se točno 10 km sjeverozapadno od Starigrada.

Jedino što nam sad hitno treba je cappuccino i voda. I nužno presvlačenje. Konobarica u kafiću u Tribnju zaključuje da se po našem izgledu i živahnom ponašanju ne vidi da smo cijeli dan hodali po Velebitu…

Ostatak slika s Velebita, mapu puta i druge putopisne i turističke zanimljivosti mogu naći na mom blogu:
http://adriaticcoast-mountains.blogspot.com

A krenuli smo od ušća Grabove reke u Pek, njenom dolinom, uzvodno podno Kraku Poljane. Put k’o začaran, u senci zabeharenih šuma, vodio je ka napuštenim starim oknima rudnika volframa i zlata, od kojih smo ustvari i počeli konkretan uspon na Dupeš Čoku (670 m). Već posle skoro kilometra, sa leve strane puta, mala kamena kuća bez krova, vlasništvo „Srbijašuma“, prelepa, solidne konstrukcije i na, reklo bi se, korisnom mestu. Ali, kao da nikom nije potrebna. Šteta. Mogla bi biti, jer ovde ima toliko toga za bogato ispunjen vikend. Možda će se neko setiti. A okna, savršeno uklopljena u krajolik! Nema tu nikakvih postrojenja, separacija i sl., već samo malena okna iz kojih samo što se ne pojave patuljci. Ispred, velika gomila komadića belog kvarca sa tragovima zlatastog liskuna. Tu smo zastali da konsolidujemo kolonu, i mislim da su gotovo svi uzeli po koji kamen za suvenir.

Odatle, put je vodio naviše ka grebenu Kraku Poljana. Naš smer je međutim bio usmeren ka vrhu Dupeš Čoka, tako da smo sa zaraslog puta skrenuli desno, koračajući prozračnom bukovom šumom. Obzirom da ovuda gotovo i ne prolaze namernici, a još manje slučajni posetioci, povremeno se nailazi na nešto jasniju stazu. To je zapravo ono što je ostalo od ovdašnjih grebenskih staza, koje su uredno ucrtane na starim kartama, što nekako pobuđuje nostalgično osećanje. Ta kičma se sasvim jasno ocrtavala pred nama, a lanjsko lišće koje ga je pokrivalo, sijalo je pod suncem ističući je još više. Kasnije me je ispirač Pera pitao, kakav je put gore. On naime gljivari, ali gore nije zalazio. Mali crni mešanac, kog smo sreli odmah po izlasku iz autobusa, odlučio je da nas prati svo vreme. Na pauzama je obilazio sve nas, veselo mašući repom i neodoljivo umiljatim pogledom ubirao bakšiš u obliku komadića sendviča.

Krivudavi kolski put, imao je naravno manji nagim, ali je usled neupotrebe veoma zarastao. Mi smo ga „presekli“ tri puta, i time smanjili rastojanje do vrha, uz nešto jači nagib. Međutim, sve posle toga, bilo je „leđero“… Na oko kilometar od vrha, pri silasku, pojavila se opet široka staza koja je vodila ka Valja Mare, rečici, koja se uliva u Todorovu. Mare je potočić u uskom koritu usred šume, ali se nizvodno sve više širi, praveći čak slapove na par mesta, jer prima ostale šumske pritoke i izvore. Staza je sve bolje izražena, da bi oko kilometar od Todorove to bio širok kolski put. Dolina koju useca Valja Mare je zaista kao iz bajke. Ona krivuda zakriljena visokom i gustom, nekako elegantnom, bukovom šumom, dok je široki put posut lišćem boje bakra prati s’ leve strane toka. Sunčano vreme imalo je za efekat predivnu igru jakih svetlosnih kontrasta i senki. Naša kolona mi se u ovom ambijentu činila nekako malenom, u njemu smo nekako svi izgledali kao Štrupfovi.

Na mestu gde se Mare uliva u Todorovu reku, ovaj put se pripaja makadamu, koji vodi sve do asfaltnog puta što prolazi kroz Debeli Lug, na ušću sa Velikim Pekom.

Ovo je dolina ispirača. Mada, saznala sam iz ranijih poseta, da među meštanima postoje „dve struje“ – jedni koji tvrde da je bolja Grabova, i drugi koji to isto kažu za Todorovu reku. Kada ih vidite, možete primetiti da je prva uža, krivudavija i mnogo više ušuškana pod krošnjama visokih stabala, što joj daje izvesnu notu tajnovitosti. Todorova reka je nekako otvorenija, svetlija. Ima čak i par pojata. Tu smo sreli i Pericu u sred posla. Pored nekoliko ispitaka, i većih plastičnih posuda na obali, sedeo je na maloj drvenoj šamlici, u vodi, u gumenim čizmama i rukavicama, pažljivo ispirajući rečni aluvijum, prebirajući po njemu sićušna zrnca samorodnog, čistog zlata.

Za nas je to egzotičan doživljaj, ali ispirači najbolje znaju koliko to može biti zahtevno, iz dana u dan, sa rukama i nogama u vodi; po vrućini, ili zimi. Možda baš zato, 19. aprila par kišnih talasa uz sunce, zateklo nas je upravo na mestu gde smo se družili sa Pericom – ispiračem zlata iz Debelog Luga. Za svega par grama zlata, mora se ispirati po ceo dan, jer u proseku to znači da preko ispitka mora proći čak oko 500 kg rečnog nanosa. A ispiranje samo jednog zahvata u ispitku traje. U njemu se rečni aluvijum najpre grubo raslojava, pri čemu se običan mulj, kao lakši preliva nazad u reku, dok na dnu posude ostaju teži metali i naravno zlato. A kada se u najfinijem, ispranom talogu izdvoje zlatna zrnca, valja ih razdvojiti, što se takođe radi ispiranjem, suptilno, kružnim pokretima, a ponekad se koristi i živa. Veća zrnca su prava premija. Najveće, koje je Pera našao, težilo je 10 grama. A najveći grumen uopšte nađen u ovim krajevima, ispran je u Grabovoj reci i težio je 42 grama. Zlato je znatno teže od ostalih sastojaka rečnog dna i kao takvo će prilikom ispiranja uvek ostajati na dnu drvenog ispitka, makar se radilo o gramu. Tradicionalna ispiračka drvena posuda, oblika ovalne lopate – ispitak, koja se nalazi i na pečatu za ovu akciju, pravi se od lipe, vrbe, ili johe (jove). Za vrbu je u ovim krajevima čak uvreženo verovanje da se „oko nje skuplja zlato“.

Mislim da su svi uzeli po nekoliko komada kvarca sa ostacima raznih svetlucavih tragova rudnih minerala. Ali, naša drugarica Vesna, našla je jedan, za koji joj je ispirač kasnije rekao da zaista sadrži zlatna zrnca, eto početničke sreće!

Pera je rado planinarima pokazao kako se to radi, bar u kraćim crtama, koliko se može za tako kratko vreme, jer se radi o pravoj veštini, znanju, velikom strpljenju i nadasve iskustvu, jer da bi se znalo gde tražiti zlato, reka se mora pratiti i u preleće i s jeseni. One su krvotok ovih kvarcnih masiva, i vaskularišu ga svojim protokom tako što time krune kvarc, a svojim tokom odnose zrnca čistog zlata, koje se u prirodi najčešće vezuje za ovaj mineral. Naravno, pored svega toga i dobrog oka, poželjna je i SREĆA. A sreća je po svemu sudeći pratila našu drugaricu Vesnu. Pera je rođen u Debelom Lugu, po zanimanju bravar, ali je tragajući za zlatom živeo na nekoliko kontinenata (Amerika, Australija), a vođen avanturističkim duhom, bio je i lovac na krokodile. Danas, on je tu u svom zavičaju, a zlato ima za koga da ispira – za svoje šestoro dece.

Mnogo puta sam „puštala film“ o ispiračima koji idu na svoja mesta za ispiranje, jer po podacima iz knjige Dušana Jovanovića „Zlato i bakar Istočne Srbije“, najzlatonosniji su brojni potočići i rečice – pritoke većih, kao što su Mare, Ferizana, Breza, Grabova, Todorova i sam Veliki Pek, naročito posle kiša… Prisećala sam se i mita o Argonautima i zlatnom runu, jer prema njemu, zmaj koji ga čuva još uvek spava tu negde, oko Majdanpeka.

Put smo nastavili dalje, makadamom, nizvodno duž Todorove reke, prema ušću u Veliki Pek, gde nas je čekao njegov kratak, ali lep kanjon, sa nekoliko pećina, ali i mestom za koje je vezan događaj koji polako prelazi u legendu, jer njegovi glavni akteri – Paun i Jelica, više nisu živi.

Usled minulih padavina, pre našeg prvog izleta, Pek nije bio naročito fotogeničan. Njegove vode, koje su u kanjonu zeleno-plave boje, bile su neprozirne i boje blata, što je, moram priznati, manje lepo od onog što sam navikla tu da vidim. Sledeće subote, bio je zelen, tako da smo maksimalno iskoristili sva tri vidikovca za uživanciju i fotografisanje. Staza vodi do Debeloluške pećine, u koju se može ući, ali se voda ne sme dirati jer ima veze sa jezerom jalovine Valja Fundata, kod Majdanpeka (ekološka katastrofa iz ’74.). Iznad nje, pruža se mala staza na lep vidikovac sa leve strane, a sa desne – Paunova stena. Beše to čovek koji je u mladosti voleo lepu Jelicu, ali se zbog neuzvraćene ljubavi bacio sa jedne oštre litice kanjona Velikog Peka, negde pred Drugi svetski rat; ne mogavši da podnese pomisao da živi dok je drugi ljubi. Stena je okomita sa oštrim vrhom, i sa takvog mesta može skočiti samo neko ko je nedvosmisleno rešen da pogine.

Međutim, Paun Ilić je preživeo pad. Verovatno zato što sve ima svoj razlog. Ipak, oženio se posle svega (njegova udovica je još uvek živa), ali je njegovo viteško srce zauvek je prestalo da kuca negde pred kraj prošlog milenijuma, mnogo kasnije nego što je želeo kada je bio mlad i očajno zaljubljen. Samo što u ovom skrovitom selu nije rođen i neki Šekspir da napiše o tome dramu. Ali, bez obzira na to, pored Romea i Đulijete, behu nekad Paun i Jelica; osim Verone, postoji na svetu i Debeli Lug, samo što za sada ta ljubav još nema spomenik. Osim špicaste stene ispred Debeloluške pećine, na dverima kanjona Velikog Peka.

Eeeh, rekoh li ja… Ima tu sadržaja, samo li se zagrebe. A o mogućim trekinzima po bližoj okolini, čiju smo srž ovim izletom zaokružili, da i ne pričam. Možda samo da načnem mogućnost zadiranja u još jednu bajkovitu i na svoj način vrlo karakterističnu dolinu ispod Todorove – račvasti tok Crne reke, koji, ako ga pratimo uzvodno, vodi do Falješane i njenih slapova. A staza i puteva, koliko hoćete. Jer ovi pitomi grebeni su njima odlično povezani. I to sve kroz šume koje su lepe u svako doba godine, kojima vlada Muma Padura (Šumska majka, zla vila); predeli u kojima Zmajevi noću pohode devojke u obličju lepih mladića, dok su „negde u kanjonu“ skrivene zlatne kočije…

Zanosna priroda, obavijena legendama, a u sred nje selo, koje svoje tajne i srdačno gostoprimstvo, otvara poput cveta, željnog da ga neko pomiriše.

Šta svako treba da zna?
- Da izvorno ime grada dolazi od keltskog Medelhan,”di Terra di Mezzo”, označavajući lokaciju između reke Olone i tadašnjeg grada Seveso.
-Da je katedrala Duomo druga najveća građevina u Italiji, odmah posle crkve Sv. Petra u Rimu, i druga najveća gotička katedrala u svetu.
-Da je ceo Milano izgrađen u koncentričnim krugovima, a da je zaštitnik grada Sveti Ambrozije poreklom iz Sirmiuma (sadašnja Sremska Mitrovica).
-Da spoj tradicionalnog i modernog, svakako treba videti u danima Fashion ili Design week-a, a pre nego što krenete na put savetovala bih da vam pogledate programe događaja (www.cameramoda.it, www.fuorisalone.it ), za slučaj da ne želite da se izgubite.

Jedan od dobitnika NIN-ove nagrade Danilo Kiš je takođe Subotičanin. Kako i sam navodi on se samo ovde rodio i ništa ga ne vezuje za ovaj grad, mada je i kasnije dolazio. Danas u ovom gradu opstaje i knjižara koja nosi njegovo ime, mada je mojim sugrađanima poznatija kao “Mirkova knjižara”. Sledeći naš sugrađanin se nije ovde rodio, već u Rumuniji, malo manje od pola životnog veka je putovao po Austrougarskom carstvu, njegov otac je posedovao putujući muzej koji je njegova majka preuzela posle njegove smrti, a žena, Eržebet Bek posle svoje smrti ostavila subotičkom muzeju. To je čovek koji je u ovom delu Evrope prvi otvorio bioskop, i snimao edukativne filmove, prosvetljivao narod. Danas po njemu ime nose poznata diskoteka, bioskop koji je nedavno otvoren i prestižna filmska nagrada koja se dodeljuje na Palićkom filmskom festivalu. To je Aleksandar Lifka. Po svojoj želji je i sahranjen na subotičkom Bajskom groblju.

U ovaj opus bi trebalo da se ubroje i car Jovan Nenad koji je nekad posedovao ovaj deo Vojvodine, Matija Korvin mađarski kralj koji je na neki način nasledio cara Jovana i živeo na ovim prostorima, Oskar Vojnić, pisac, geograf, vulkanolog, zoolog i etnolog, Dušan Petrović – osnivač prve slavenske štamparije i dopisnik “Nevena”, Deže Kostolanji ugledni mađarski književnik, Ištvan Ivanji koji je zaslužan razvoj gimnazije,osnivanje Gradske biblioteke i Gradskog muzeja.

Kad smo kod mesta za izlaženje u uži krug mojih omiljenih ulaze Trubadur, Beer i Stara picerija. Ali to su mesta koja bih preporučila onima koji vole dobar rok ili eventualno džez. Za one koji vole tzv. fensi mesta tu su “Boss” koji ima lepu baštu u dvorištu secesijskog zdanja koji je sada Moderna galerija Likovni susret, starijim sugrađanima poznatiji kao Rajhlova palata. U bašti su izloženi radovi poznatog vajara Save Halugina, sve u svemu mesto sa stilom, na ovaj način okarakterisano zbog devojaka mlađeg uzrasta lako odevenih, ali tamo zna biti dobrih svirki s vremena na vreme. “Sax” je lokal pored sa takođe lepom baštom. “Stara picerija “, hmm, ni fensi mesto, ni ono za matorce. Lično me je najviše očarao njegov enterijer. Pun je starih slika, figurica, uramljenih fotografija od pre dva veka, starinskog nameštaja. Sa prigušenim svetlima daje osećaj mističnosti. To je mesto koje preporučujem nekom dečku da izvede devojku čije srce želi da osvoji.

Ljubitelje teatra ću morati razočarati, jer se nadaleko poznato Narodno pozorište renovira i biće van upotrebe minimum pet godina, ako je verovati arhitektama grada. To pozorište je podignuto pre jednog i po veka, tačnije 1853. imajući svrhu hotela. Između dva rata jedan deo je služio za državnu poresku upravu, a 1944. osim kafane tu je osnovano Narodno pozorište. Građevina je menjana, proširivana i prepravljana. U prostorijama kafane su nekad održavani balovi, predstave, zabave i bioskopske projekcije. Punu jednu deceniju, subotičko pozorište imalo je čast da u njemu režira Ljubiša Ristić. On je kasnije postao poznat po predstavama na neobičnim mestima kao što su Sinagoga ili napuštena zgrada fabrike. Početkom devedesetih u foajeu pozorišta je otvoren ugostiteljski lokal Yu Fest, u kojem su do početka obnove teatra održavane svirke sa poznatim gostima: Orthodox Celts, Negativ, Van Gogh, Neverne bebe, Super s karamelom, i mnogi drugi i jednako dobri.

Osim Narodnog pozorišta u Subotici postoji i Dečije pozorište. Otvoreno je 1934. Prvobitno je bilo lutkarskog karaktera. Prvi reditelj, lutkar i scenarista bio je Oton Tomanić, po struci inženjer. Rad pozorišta je obnovljen posle Drugog svetskog rata, otkada rad ne prestaje. Profesionalna postava krenula je sa radom sezone 1953/1954, a predstavom Dečaci Pavlove ulice, ime ove institucije zvanično postaje “Dečje pozorište-Dječje kazalište-Gyermekszínház”. Predstave Dečijeg pozorišta su namenjene svim uzrastima i predškolskom uzrastu i srednjoškolcima; izvode se i bajke i dela Šekspira.

Rajhlova palata je podignuta 1903. po projektu Ferenca Rajhla. Prvobitno je bila stambena zgrada. Namerno je smeštena pedesetak metara naspram železničke stanice; arhitekta je želeo da je svi vide. Iste godine on se useljava sa ženom i dve kćerke. Nakon četiri godine bankrotira. Godine 1907. kompletna imovina Ferenca Rajhla prodata je na aukciji da bi se naplatili dugovi. Napušta palatu, svoju preostalu imovinu pakuje u voz i odlazi prvo u Segedin, a zatim se seli u Peštu gde doživljava duboku starost.

Palata je jednospratna, raskošna zgrada, u eklektičkom stilu sa primesama mađarske varijante secesije. Na fasadi je smelo korišćena Žolnai keramika. U prizemlju je bila smeštena posluga, kuhinja, pomoćne prostorije; na prvom spratu se nalazio raskošan salon, ženska i muška soba za primanje, pušionica u orijentalnom stilu, bilijar sala, sala za muziciranje, četiri dečije sobe i kupatila. Kuhinja i trpezarija su bile povezane ručnim liftom. Dvorišni deo je bio namenjen za odmor, kao i danas, jer se tamo nalazi već pomenuti Boss. Na celoj zgradi dominira motiv stilizovanog srca. Nakon Rajhlovog bankrotstva grad otkupljuje zgradu koja je do Drugog svetskog rata bila stambena, a nakon rata se useljava gradski muzej, da bi od šezdesetih tamo bio Likovni susret.

U našoj zemlji postoje tri sinagoge - u Beogradu, u Novom Sadu, i, meni najlepša u Subotici. Projekat je započet 1900. a u upotrebu je predata u oktobru 1902. Jedna je od najlepših, karakterišu je smela i moderna arhitektonska rešenja. Na toj građevini najimpozantnija je kupola. Na tankim nosećim zidovima, uzdiže se na 21 metar iznad tla. U sinagogi su održavani mnogi koncerti klasične i duhovne muzike, sve u čast arhitektama koji su učinili da bude jedna od akustičnijih u ovom delu Evrope. Na zidovima se nalaze četiri rozete, prečnika 4,5 metra. Vitraži su delo Mikše Rota. Na vitražima preovlađuju motivi stilizovanih latica karanfila, ruže, ljiljana i paunovog perja. Sinagoga je pod zaštitom UNESCO-a, i predstavlja sećanje na četiri hiljade Subotičana koji su poginuli za vreme Drugog svetskog rata. Restauracija je počela 2002. godine, deo novca su obezbedili NJKV Aleksandar Drugi Karađorđević i princeza Katarina, pošto su posetili Sinagogu. Ova jedinstvena građevina je uvrštena u sto najugroženijih u svetu. Projekat su izradili Deže Jakab i Marcel Komor. Pomenuta trojica su zaslužni i za jedno veličanstveno zadanje u samom centru Subotice.

Gradska kuća građena je od 1908. do 1910. u stilu eklektike, sa primesama secesije i obeležjima mađarskog folklora. Krivci za sintezu arhitekture i umetnosti su Deže Jakab koji je bio nesuđeni slikar i arhitekta, i Marcel Komor koji je rešio građevinu kao veoma funkcionalan objekat određene namene. Gradska kuća ima četiri ulaza. Ulazi se kroz čipkasto modelovan željezni portal koji je samo uvertira onome što predstoji. Sledi stepenište koje se na odmorištu razgranava na dva dela koji vode u Veliku većnicu. Zidovi su obloženi izrezbarenim, drvenim lamperijama. Dominira motiv lale. Deže Jakab je sarađivao sa stručnjacima iz Žolnai keramike u Pečuju i sam kreirao keramiku. Zasigurno se zna da je sve detalje od kvaka na vratima, preko svih dekoracija kreirao po svojim zamislima. Zidovi pored stepenica koji vode u Veliku većnicu obloženi su pločicama Žolnai keramike. Iznad njih se nalaze pločice sa znakom svih zanata koji su u to vreme opstajali u Subotici. Dve keramičke ptice se nalaze na odmorištu stepeništa. Jedna od njih u kljunu ima prsten, simbol kraljevske loze Korvinovih, nekadašnjih vladara na ovim prostorima. Od vitraža u Velikoj većnici zastaje dah. Mikša Rot je izradio dva paža, cara Ferenca Josifa i caricu Mariju Tereziju. Najlepše vitraže mađarskih kraljeva je napravio Šandor Nađ, to su likovi Janoša Hunjadija, Verbecija, Ferenca Rakocija II, Ferenca Deaka, Lajoša Košuta, Matije Korvina i Lajoša Nađa, mađarskih svetacai - sv. Laslo i sv. Ištvan.

Najgledaniji detalj na Gradskoj kući je svakako sat. Postavljen je na tornju i okrenut na sve četiri strane sveta. Zamišljeno je da bude kao na Metropolitenu, da otkucava svakih četvrt i pun sat. Pre 35 godina ceo sat je zamenjen. Napravljen je novi električni mehanizam, brojčanik sata je od pleksiglasa i osvetljen jakom svetlošću, da se može videti i noću.

Od početka gradnje, i decenijama kasnije negirala se vrednost Gradske kuće, sve do 14. februara 1967. kada je sud u Novom Sadu doneo odluku da se Gradska kuća u Subotici stavi pod zakonsku zaštitu kao spomenik kulture. Ova građevina je prva u stilu secesije koja je stavljena pod zakonsku zaštitu. Glavni ulaz je okrenut ka zapadu. U Velikoj većnici, četvrtkom i subotom održavaju se venčanja.

Korzo je posebna priča. To je glavna ulica u Subotici. Na neki način može se reći da je pandan Zmaj Jovinoj u Novom Sadu. Ime ove ulice je kroz istoriju menjano: Košutova, Kralja Aleksandra, Republikanska, Borisa Kidriča. Šetalište je otvoreno u drugoj polovini XIX veka kada je izgrađen put od železničke stanice, preko Rogine bare (danas Lenjinov park) do Narodnog pozorišta. Počinje palatama Prokeš i Manojlović. U vremena kad su se nosile narodne nošnje, Korzoom se “šetalo” više zlata nego što je bilo u banci u gradu. Te šetnje su se obavljale nedeljom posle mise. Devojke koje su imale simpatiju skretale su u ulicu koja je poznata kao Mali Korzo, da ih znatiželjne oči roditelja ne vide. Danas se na Korzou nalaze kafići i butici u koje ako želite da nešto kupite bolje da ulazite sa više hiljada dinara u džepu. A kafići i nisu nešto skupi.

Biblioteka u Subotici postoji još od 1890. Zgradu je projektovao već pomenuti Rajhl, pet godina pre nego što će ona biti otvorena. Gradnja je završena 1896. Sve do Drugog svetskog rata služi kao Kasina ili Dom kulture. Mesto gde je današnja čitaonica je nekad bila balska dvorana, postojale su sobe za čitanje novina. Od 1945. do 1954. u toj zgradi je bio Oficirski dom, da bi već pomenute 1954. postala biblioteka što je i danas. Svojim prednjim delom je okrenuta prema centralnom trgu. Posle više od sto deset godina postojanja, biblioteka je utočište za oko 280.000 knjiga. Do njih se može doći na nekoliko načina: preko pozajmnih odeljenja za decu i odrasle, odakle se knjige mogu iznositi, naučnog odeljenja, gde se rad sa istim dozvoljava samo u čitaonici i gde se mogu naći retke knjige koje više ne doživljavaju publikaciju. Na zavičajnom odeljenju se nalaze one publikacije koje su objavljene u Subotici. Ovde se mogu naći veoma zanimljive monografije o samom gradu, građevinama, ljudima koji su ovde proveli deo ili ceo svoj vek ili su na neki drugi način ostavili traga u istoriji. Pored knjiga, novina, kataloga i ostalih izdanja, biblioteka poseduje i mnoge zvučne zapise koje digitalizuje.

Majmun plac je, sada slobodno mogu reći, legendarno sastajalište naših roditelja. To je ništa drugo nego ograda od kovanog gvožđa, koja se nalazi ispred Gradske kuće. Ovo je bila strateški važna pozicija sa koje se sve moglo videti i na kojoj se uz malo sreće dobro moglo izgibiti i masi. Tu je bilo popularno okupljalište mladih, mesto gde je dečko izvodio svoju devojku, i, ma koliko to surovo zvučalo tu su se one pokazivale. Ovde se dolazilo oko pet poslepodne, koji minut kasnije i sva mesta na Majmun placu su bila zauzeta. Ta ograda je i danas na istom mestu, ali sve manje mladih sedi na njoj. Tek po neki prolaznik koji svrati do obližnje poslastičarnice, pa baš na ovom, nekada veoma vaznom mestu, pojede sladoled, ili dve prijateljice koje su se zamorile kupovinom pa sa ovog mesta osmotre dešavanja.

Svi koji dođu u Suboticu, dožive je na poseban način. Turiste očarava specifičnim spojem kultura, koji se odražava u arhitektonskom stilu. Ovaj grad je veoma miran u smislu njenih stanovnika, nema incidenata na ulici, dobacivanja. Ukoliko se neko upusti u nedeljnu promenadu Korzoom, primetiće reku ljudi koja mirno teče, sliva se i odliva iz brojnih lokala u samom centru grada. Dozvoliću sebi lukskuz da Suboticu uporedim sa Veronom; miran grad u koji se dolazi na psihofizičku relaksaciju, grad koji nema buran život, saobraćajne gužve u kojima se gube živci, naporne događaje koji opterećuju. Ako Vam Subotica nije zadovoljila apetite za odmorom, uvek Vam je na raspolaganju Palić koji će, sigurna sam nadomestiti sve nedostatke Subotice. Dobrodošli!

Lisabon sam pohodio tri puta. Prvi put kao pravi turista, sa porodicom, vodjen ljubaznim domaćinima i željan da vidim što više znamenitosti. Drugi put poslovno, sa kratkim kasnim noćnim trenucima odmora i opuštanja. Treći put, pre nekoliko nedelja, imao sam tri dana odmora pred naporan rad. Iskoristio sam ih onako kako sam najbolje mogao - lutajući bez cilja, nasumice ulazeći u uličice, izbegavajući poznata i prenatrpana mesta, osluškujući duh i život običnih ljudi. Portugalski nobelovac Žoze Saramago napisao je u svom delu “Putovanje u Portugal”: “Putnik nije turist, on je putnik. Postoji velika razlika. Putovati je saznavanje; ostalo je jednostavno otkrivanje”. Ja sam tek iz trećeg puta otkrio od Lisabona nešto malo više nego što se može naći u svakom turističkom vodiču.

Od svih zanimljivosti i čuda kojim se tromilionski grad diči, najjači utisak na mene ostavio je jedna malena sredina, deo Bairo Alta (Bairro Alto) - “gronjeg grada” Lisabona. Bika (Bica) se sakrila u neposrednoj blizini važnih mesta Lisabona. Nepunih deset minuta hoda ka istoku je Gradska većnica, a iza nje monumentalni Trg Sao Nicolau sa velikim spomenikom i slavolukom kroz koji se ulazi u splet centralnih ulica grada milimetarski upravnih jedne na druge. Na samo dvesta metara ka jugu, prošavši pored veoma zanimljive pokrivene pijace izaći ćete na Kaiš do Šodre - saobraćajni čvor na samoj obali Teža odakle kreću mnogobrojni trajekti prema naseljima sa druge strane reke i prigradska železnica koja vodi ka mondenskim izletištima Eštorilu i Kaškaišu. Sa zapadne strane, nad Bikom se uglezdila Sveta Katarina, sa jednim od najlepših vidikovaca na Težo i gigantsku statuu Isusa Hrista sa druge strane reke odakle počinje polodna nizija Alanteža. Odmah iza je i zgrada portugalskog Parlamenta. I, konačno, ako se popnete strmom centralnom ulicom Rua de Bica de Duarte Belo, izaći ćete u središnji deo Bairo Alta, u takozvanu “novinarsku četvrt”, skoro na trg Praca Luis de Camoes, jednu od centralnih raskrsnica Gornjeg grada. Bikom se završava Sao Paolo - centralni deo grada uz reku Težo; ali ovde počinje Boavišta. Bika je svojevrsno razmedje dva po mnogo čemu ista dela grada.

Osnovna razlika izmedju Bike i ostatka Bairo Alta je atmosfera. Dok ćete u gornjem delu, reklamiranom i stoga uveliko okrenutom talasima stranaca koji ga danonoćno zapljuskuju, naići na sve ono što vam Lisabon obećava (stare gradjevine, prepotopske nevelike tramvaje koji se pentraju ulicama u koje ne smeju da zadju novije varijante koje se samo šepure dolinom, knjižare, prodavnice suvenira ili butici, fado uz tinto ili porto u noćima kada svežina konačno pomiluje grad), Bika je omanji deo grada kojim vlada mirna komšijska atmosfera sabijena u visoke i neugledne zgrade jedva razdvojene uskim ulicama. Pa sad: ko šta voli. Turisti ovuda samo prolaze, uglavnom slučajno. Putnici, nasuprot, ovde mogu da vide dušu grada.

Bika je u stvari jedan veliki prirodni polukružni levak kroz koji se pravolinijski uz centralnu ulicu kreće jedna od tri gradske uspinjače dok uske kamene poprečne ulice sa obe strane beže uz strminu. Ta uspinjača je i glavno obeležje Bike, ono po čemu će je spomenuti skoro svaki turista koji pohodi ovaj grad. U žurbi, koristeći se uspinjačom da bi izbegli teški uspon i provozali se jednim od starinskih prevoznih sredstava, turisti vide Biku samo kroz prozore uspinjače, kao dodatni prilog atrakciji. Stanovnici Bike nas mirno i strpljivo propuste da prodjemo, da bi nastavili da žive svojim životom. Taj kontrast organizovanih, previše isplaniranih i zanimljivosti željnih turista i domaćeg stanovništva koje će za trenutak prekinuti igru, šetnju, čišćenje ulice ili povratak iz nabavke i mirno i lagano pomeriti se u stranu da propusti žuto gvozdeno sokoćalo sa oznojenim i kamerama naoružanim prolaznicima je prvo što mi je zapalo za oko.

Druga osnovna osobina Bike je njena boja. Bolje reći boje - sve moguće nijanse izmedju bele i crne. Ulice, kamene strme stepenice i zgrade nude preovladjujuće sivilo, koje teško i nedovoljno razbija kolorit ukrasa ili veša na sušenju kojima domaćini pokuđavaju da ih ožive. Medjutim, ovde su i ljudi tih istih boja - od potpuno belih do zift crnih, sa svim nijansama izmedju njih. E, to je Bika. Više nego na drugim mestima u Lisabonu i celom Portugalu, ukljućujući i sve kolonije nekadašnjeg kraljevstva, ovde su svi potpuno ravnopravni, bez ikakve razlike koju na drugim mestima tako surovo odredjuje boja kože. Nigde nisam video takav sklad raznobojnih ljudi kao što sam to našao u Biki. Kao da su daltonisti za belo i crno! Nije onda ni čudo što je zastava Lisabona crno bele boje. Kao da je nastala tu u uličicama Bike.

Bika je tokom dana skoro prazna; barem na prvi pogled. Užareno sunce otera stanovništvo u mir i hladovinu svojih kuća ili u jednu od nekoliko kafanica. Tih 4 - 5 kafana su ono što daje posebnu draž ovom mestu; a šta bi drugo. U njima, neuglednim i suviše običnim, retko ćete zateći stranca. Oni žure ka izvikanijim mestima koja nude fado ili pogled. Ovde nema prevare, nema navlake. Ovo su mesta u kojima Bika živi. Ovde po ceo dan ima nekoga ko je svratio da porazgovara sa komšijama, dogovori posao, odigra partiju karata, odgleda utakmicu, jednostavno ubije vreme. I niko se ne ljuti ako ljudi sede po ceo dan ne radeći ništa, ne piju, ne jedu. Jednostavno: ta mesta su vlasništvo svih, cele Bike, a gazde njima samo upravljaju, poslužuju i pomažu da se održi poseban duh.

Pokojem strancu koji kao uvrati kao ja, domaći neće požuriti da ponude osmeh, objasne da se piće uzima na šanku čak i ako sedite pola sata (možda se čovek umorio pa seo da malo odmori i odgleda utakmicu) ili zapodenu razgovor. Mada, kada me je sin vlasnice jedne od kafanica na uglu Pedro poveo da mi pokaže ćoškove i stolove Bike, nekoliko ih je reklo: - Da, videli smo ga, sedi često ovde i nešto zapisuje.

Kao što je ceo kvart preko celog dana u nekom mrtvilu, tako uveče cela Bika izlazi na ulice. Kao da jedva čekaju da se izvuku iz polumraka svojih domova na svežinu koju sa reke donosi noć, duboko udahnu poluslani vazduh, popričaju sa komšijama i opuste se uz hladno pivo ili vino. Na tom jedinom trgiću u Biki krene muzika - lokalni orkestar koji muzikom prosto mami i staro i mlado da se igra ili barem cupka. Svaka od kafanica očas iznese što više stolova koliko mogu upakovati u tesne ulice i raspiri roštilj, pa cela Bika već izdaleka miriše na sardine. Ne zna se šta vas pre navuče da svratite - taj miris koji golica nos ili graja i muzika koja vuče za uši. Tek onda u Biku navrnu i stranci, prolaznici koji najpre začudjeno gledaju šta se zbiva i otkud svi ovi obični ljudi, starci, deca koji tako živo umiru u lepoti, a onda se opuste i izmešaju sa domaćima ostajući do samog jutra da bi se tumarajući od umora i pića pitali gde su bili ranije i što nisu pre otkrili ovo noćno grotlo Lisabona.

Na kraju, daću vam savet: ne idite u Biku pre trećeg obilaska grada. Ili se samo provozajte uspinjačom da po površini očešete njen život. Iskoristite svoje vreme da najpre obidjete sve što se treba obići a onda, kada mislite da znate Lisabon, usidrite se ovde i polako pokušajte da je otkrijete. Meni to još nije uspelo. Ali sam barem malo bliže tome.

Dobar amaterski film - možete naći ovde

Za one koji bi da saznaju malo više o Biki, evo i dodatka

Na šta me Bika podseća

Prvih 10 godina svog života proveo sam u Zemunu, u zbijenom prostoru koje su činile tri dugačke barake pune radničkih porodica, na kraju ulice Radića Petrovića. U velikoj rupi (mada na 5 minuta od Trga Branka Radičevića), nekakvom prirodnom levku oivičenom tadašnjom teretnom železničkom stanicom i prugom koja je sa putničke stanice Zemun ičla ka Zagrebu. Danas tog kraja nema. Oni stuovi kod hotela “Jugoslavija” jedino podsećaju na detinjstvo. Na livadi na kojoj sam se igrao nikle su karakondžule od privremenih objekata uz podršku radikalne vlasti. Taj život u kome smo svi bili i komšije i jedna porodica, očigledno je još negde duboko u meni i oživeo je u Biki.

Bika me podseća na sve one komšiluke Beograda, današnje favele: Staro sajmište, donji Dorćol, deo Senjaka iznad Bigza, današnju Denkovu baštu (gde sam završio odnovnu školu), staru Karaburmu, a posebno Savamalu. Isto to, samo malo drugačije. I još živo, itekako.

Uspinjača

Elevador da Bica saobraća uz Rua da Bica de Duarte Belo povezujući ulicu Sao Paolo na donjem delu i Combro/Rua do Loreto. Sa donje strane ćete jedva prepoznati ulaz, ukoliko ne obratite pažnju na polukružna vrata poput onima na garažama. Sa gornje strane ćete obično nabasati na uspinjaču prolazeći gradom. Prepoznaćete to mesto po tome što je tu u zasedu uvek grupa turista koji čekaju da naprave koji snimak poznatog antikviteta.

Uspinjača je puštena u rad 1892. godine i od tada neprekidno saobraća, na svakih 20 minuta. Vožnja je kratka, manje od 5 minuta, ali je zanimiva i posebno pogodna ako ste već umorni od hodanja.

Uspinjača je skoro jedino prevozno sredstvo u Biki. Druga prevozna sredstva se i ne mogu probijati uskim i strmim uličicama i stepeništima.Tek ponekad, u slučaju nužde, stanovništvo će upotrebiti auto da nešto doveze ili odveze.

Kuće

Lisabon je razoren zemljotresom 1755. godine. Obnova je grad raširila dublje u kontinent, uz reku Težo. Tako je i nastala Bika i današnji središnji deo grada.

Većina kuća u Biki upravo i potiče iz tog vremena - starije su od 250 godina. Ipak, ne daju se starice, odolevaju zubu vremena.

Kao i u većini sredozemnih gradova, osnovni problem je kako sabiti što više kuća u što manji prostor. Stoga se beži u visinu (samo te najstarije su dvospratne), a ulice ostaju što uže.

Ulazak u kuću je ovde za većinu svojevrsno veranje. Oni koji žive na ulici nemaju taj problem, ali nemaju ni privatnost jer onda svi žive sa njima. Do stanova na spratu, vode takve stepenice sa se svi uz njih veru, kao uz merdevine, prenoseći uspred sebe stepenik po stepenik robu koju nose i cipele koje su skinuli na ulazu.

Klubovi u Biki

Krenete li centralnom ulicom uzbrdo, prateći šine kojima klopara uspinjača, najpre ćete naići na Barbiku, omaleni kafić koji je pametno koristi svoje strateško mesto na jedinom pravom trgu u Biki, odmah iznad početne stanice, da izbaci desetak stolova u hladovinu i tako nudi najpovlašćenija mesta.

Pored Barbike, u Biki rade tri kluba. Barem zvanično. Na levo, na prvom uglu uske ulice koja kasnije vodi ka Svetoj Katarini je Zip Zip - zvanično sportski klub. Na uglu je mali lokal sa prodavnicom i dva stola koje gazde brže bolje iznesu napolje čim naidje malo hlada (pitanje je da li pre toga i rade). Medjutim, tokom noći, otvara se naugledna magaza par kuća ranije u kojoj je provijant a ulica napuni stolovima.

Ovom klubu zvanično pripada i mesto sa desne strane u kome sam najviše i boravio. Mlo kafanče na uglu stepeništa Calcada da Bica Grande i prolaza (Travesa) koji vodi ka trgu vodi žena na granici zrelosti i starosti, uz pomoć dva svoja sina, snajama i još ko god svrati. U tih dvanaestak kvadrata video sam barem 10 ljudi koji nešto rade, a onda svi zajedno sednu i sočno večeraju. neki čudan oblik volonterstva.

Dalje uz stepenište je drugi sportski klub - Maritimo. Osnova je veliki prostor u prizemlju, ali su zauzeli i celu slepu ulicu i uveče se tu po stolovima rasporedi i do stotinak duša, dok sa improvizovanog balkona na početku uličice svira lokalni orkestar.

U sred Bike, na centralnoj ulici, možete se zavući u Klub ljubitelja putovanja Vai Tu (verovatno nešto kao ferijalna družina “Hajde i ti”). Ovde je najhladnije i najprostranije, ali atmosfera najživlja. Tu uvek ima kartaroša i danguba, a prednost su hladno skoro džabe pivo i veliki ekran. Pogadjate: tu sam odgledao najveći broj utakmica.

Klijentela je, prirodno, uglavnom muška, mada ima i žena i dece ali uglavnom uveče. Preko dana one imaju važnija posla od džabalebarenja.

Šta se jede u Biki

U vreme kada sam pohodio Biku, a bio je početak juna, glavni specijalitet koji se obilato jeo u svim kafanicama Bike bile su mali puževi, Isprva mi se činilo da se radi o pistaćima - tog su oblika. Onda, kada videh da ih skuvaju uz dodatak neke specifične marinade i donesu punu kamaru na sto, te da ih okupljeni oko stola slasno srču ili čačkalicama vade iz oklopa, učinilo mi se da su neke školjke. Tek kasnije, Pedro mi je objasnio da se radi i škalopima, malim puževima čija berba je uveliko u toku. Koliko god sam hteo, i na čudjenje svojih kolega, ne stigoh da ih probam.

Ali, zato nije bilo večeri da nisam s posebnim guštom uživao u sardinama sa roštilja, slanim taman dovoljno da prosto morate da ih utopite u gustom i dovoljno oporom tintu, mariniranim škampima, obilnim šarenim salatama ili barem malim i ukusnim ribljim paštetama i mekanom a jakom domaćem siru.

A onda, na svakom uglu, čekalo me je osveženje u obliku jeftinog hladnog Boka ili Sagreša - domaćih piva. A za one koji traže još bolje osveženje, domorodci će očas iskrckati komad leda i preliti ga isceđenim zelenim limunom i votkom.

Portugalci ne bi bilo to što jesu da ne jedu slatkiše. Umesto preslatkih kolača sa količinom jaja kojima bi zavidela i svaka vojvodjanska domaćica, u Biki ćete naći mekike, tople i hrskave, ispečene tu pred vama, na priručnoj skalameriji.

U nedelju ujutru počeli smo dogovaranje ali mi se činilo da to brzo propada.. Prijatno sam se iznadio kad smo se ipak skupili. Oko 5 sati sam čekao da dođu po mene ortaci.. Beli, Lemi, Ćofi i Sinđa su kasnili dobrih pola sata i krenuli smo ka Deronjama putem ka Zrenjaninu, prošli smo Perlez, Titel i, napokon, Novi Sad. U kolima smo slušali muziku 90tih… I to onu najgoru muziku 90tih: 200 na sat, Samo u snu i sl. Nema veze, ako im se sluša neka slušaju - mislio sam, ali sam im verovatno bio dosadan gunđanjem da promenimo disk. Pet dvadesetpetogodišnjaka (u stvari jedan tek u septembru puni 25) uputilo se u Deronje da sluša tamburice i pre svega majstora - Zvonka Bogdana. Neko bi rekao ko’ penzioneri, ali nije me briga.. Elem, Lemi je vozio ali je dogovor, možda i uslov, bio da u povratku ja vozim nazad. Beli je sedeo pored njega i hvalio izbor muzike, dok je tražio prvo mesto da kupi neki čips i sl, a Čofi bio ćutljiv (uživao je u muzici). Između Ćofija i mene, pozadi, sedeo je Sinđa koji je sve vreme brbljao i to baš glasnije o tome koga je Zvezda dovela u fudbalu (čitao je sa svog mobilnog telefona na Netu). Negde pre Novog Sada se ućutao, sve vreme dopisujući se sa devojkom sa kojom se nešto pokačio.

I tako smo srećno putovali već 2 sata… I dalje ne znam koliko ima do Deronja, to vam je selo kod Odžaka, nešto severnije od Bačke Palanke i jedno 40tak minuta od Novog Sada. Kada smo prošli Palanku, pogrešno smo skrenuli i nastavili ka Karađorđevu i Mladenovu.. U tom selu smo tek ukapirali da smo pogrešili put i pitali smo neku babu koja je uspela da nam objasni da moramo ka Baču i da smo malo skrenuli. Pili smo piva, neko neko pivo više, Lemi koji je vozio nijedno.. Ali daleko od toga da smo se napili. Na nekom putu ka tom mestu, ja sam prekinuo monotoniju i rekao da nam se Sinđa ućutao i da već pola sata ništa nije rekao, na šta je on smoreno odgovorio: “Ako napravim neko sranje, nemojte posle da mi serete”. Mislim nije on dečko koji pravi neka sranja, ali da ume da zasere - UME! Pogotovo kad se napije i kada se seti neke devojke.. Uglavnom, Lemi koji je iskusio šta znači kad Nemanja napravi sranje, pa je tako jednom i batine dobio, rekao je : “Jebote nisi dete, 25 godina imaš.. Nauči da se ponašaš, a ako napraviš sranje ostavićemo te tamo”. I tu, usred neke nedođije, kreće glavna radnja. Sinđa počinje da se dere da otvorimo vrata i da hoće da izađe, preko mene pokušava da dohvati vrata i Lemi staje. Izlazim ja, izlazi on i kreće da beži od kola. Ja se derem da ne pravi gluposti i da se vrati.. Ne vredi. Neće. Otišao je već 100 metara i nastavlja. Ćofi ide da popriča sa njim, dok ja odlazim da obavim nuždu. Već je prošlo 8 sati i polako se brinemo da ćemo zakasniti i na finale Evropskog prvenstva. Dok sam se ja vratio, vraća se i Filip koji seda u kola i kaže da nema šanse da ide sa nama, da je ljut i da se kune u sestru da neće. I ne bi to tako bilo strašno da ne počinje već mrak da pada, ili se bar činilo tako, da nismo 200 km od Beograda i 6 km od najbližeg mesta.

Za tih 10 minuta dok smo bili van kola, i Ćofi i ja smo jedva preživeli napad svih mogućih buba, muva, komaraca… Elem, nas četvorica smo u kolima, Sinđa se poprilično udaljio. Šta da radimo? Beli ljutito kaže da če izaći da ga prebije i onda da ga ubaci u gepek ali ubrzo zatim sam zaključuje da ‘u kakvom je ovaj stanju, možda on prebije mene … ne bih da rizikujem’. Sledeća ideja, da zovemo policiju da ga pokupi?:) A šta reći policiji, znate naš drug koji baš i nije nešto pijan - neće više da ide sa nama, jel možete da ga pokupite da ne šeta sam? Mislim, 25 godina ima i može gde hoće.. Smejem se, a plakao bih… Ne znam šta da radimo. Još neki predlog je bio da zaustavimo kola koja idu u suprotnom smeru i da zamolimo nekoga da stane kod njega i da ga pita da ga poveze do sledećeg sela. Možda bi sa njim išao. Ej, zamislite situaciju u kojoj zaustavljamo nekog lika koji se u nedelju uveče vraća kući.. i kao: Slušaj, naš drug neće više sa nama, nešto je prso’. Ajde stani tamo i zamoli ga da idem sa tobom do sledećeg sela. - Šta bi taj lik pomislio? Da li smo normalni? Da li smo manijaci iili sl.? Još nekih 10tak miinuta to traje i nastavljamo ka selu a on hoda u suprotnom smeru. Kasnije je isključio telefon i više nismo mogli, to veče, da se čujemo sa njim. I sada dilema, da li je dobro što smo otišli? Da li smo trebali da ostanemo i budemo uporniji? Šta da mu se nešto desilo ili sl… JBG. Možda vi možete da kažete ali situacija svakako nije svakidašnja.

Stižemo u malo, kako kasnije čujemo, cigansko selo. Festival je na nekoj livadi iza pruge, a ceo ambijent liči na seoski vašar. Zajedno sa nama, neko vreme pešači i lokalni saobraćajac koji nam sve sa onim vojvođanskim naglaskom pokazuje put i priča koliko je ljudi. Beli ga pita da li je bio nekih intervencija, a saobraćajac nam kaže da je za 2 večeri bilo oko 7 bodenja nožem. Nalazimo tv u jednom šatoru i sedamo u prvi red.. Mali TV, i nejasna slika na pokušaju nekog video bima.. Nema veze, tamburaši sviraju - utakmica počinje. Beli zaključuje da su ovde 2 stvari koje najviše volimo - tamburice i fudbal. Onda se ispravlja, još samo žene. A pivo? Pa dobro i pivo. Kraj, ne mnogo interesantnog poluvremena, tamburaši u našem šatoru završavaju i na glavnoj bini kreće majstor i živa legenda - Zvonko Bogdan. Peva Zvonko, pevaju i ljudi ispred bine kao i ljudi pod šatorima. Drugo poluvreme nam prolazi uz njegove pesme a čim se fudbal završio našli smo se i mi ispred bine. Srećni što je Španija pobedila pevali smo i mi:

Svaku ženu volim ja
Bila ona plavuša, smeđa il garavuša
svaku ženu volim ja

Mnogo žena srećem tad
svakoj blagi osmeh dam
dal je poznam ili ne
ni jednoj se ne rugam….

Tu su i osmesi i žene.. Sve.. Većina starogradskih hitova u Zvonkovom repertoaru, a najveći broj njih su upravo njegove pesme. Super je atmosfera, za mene mnogo lepša nego Trubači i zato, recimo, nikad nisam ni imao želju da odem u Guču.

Njegov nastup označava i kraj festivala, ljudi polako kreću kući a mi sedamo na po još jedno piće u šatoru. Pljeskavice, koje smo platili 200 dinara, bile su katastrofa a pivo nije bilo preterano skupo. Kasnije krećemo do kola i zatim sledi put u kojem smo ipak promenili muziku 90tih nekim starogradskim i kafanskim hitovima.. Peva se u kolima, veselo.. Dovozim prvo kola do mene, da bi oni kasnije nastavili.. Već je oko 3, ali ja nisam mogao odmah da zaspim zbog toga što sam počeo da razmišljam šta se desilo sa drugarom koji nam je pobegao u nekoj šumi.

Ipak, bilo je dobro.. Ništa spektakularno, reče Beli.. Meni je bilo do jaja, reče Lemi. Da, bilo je dobro.

Elem, Sinđa je Ćofiju pustio poruku da je stigao kući (ponedeljak 13h) da je stigao ali još uvek ne želi da priča ni sa kim od nas. Njegov povratak je zanimljiv jer je verovatno pešačio sat vremena do sledećeg sela, tamo prespavao i tražio prevoz do Bačke Palanke, pa Novog Sada, pa Beograda.. Uglavnom važno je da se vratio živ i, nadam se, zdrav. Ujutru sam bio kontuzovan na poslu ali evo do kraja nedelje uspevam da se oporavim, mnogo bi bolje bilo da je Zvonko bio u subotu i da se tako izbegne i utakmica. No, dobro.

„A Vi? Krenuli malo do Trsta“? Sredovečni pumpaš na malenoj Ininoj benzinskoj stanici, na putu između Labina i Pule, uporno je odbijao da neko, van sezone, može čak iz Srbije da na vikend pođe na Istru. Verovatno je, još dok je automobil ulazio na pumpu, „BG“ tablice povezao sa Beograđanima, farmerkama i vikend šopingom u Trstu…
„Ma ne, idemo do Pule“, ponovio sam mu drugi put, i odmah zatim, treći put, pitao da li ima WC na pumpi.
„Naravno da ima, pa ovo je gradila Jugoslavija“!
To što je pumpu „gradila Jugoslavija“ značilo je da je WC iza pumpe, da ne radi svetlo i da je zaključan. Pumpaš mi je informaciju dao, ali je ključ, poslednji adut, zadržao sve dok mi nije ispričao nekoliko anegdota iz svog vojničkog života. Služio je, pre dvadesetak godina, u kasarni u Topčideru, vojna pošta Beograd. Bio je vozač. Vozio je nekog vrlo bitnog generala koji je živeo u Bloku 62.
„A kako je sad tamo? Jel se puno toga promenilo“, pitao je.
„Ma nije, samo se malo izgradilo, inače je sve isto“, nisam hteo da mu kvarim sećanja na „tamo“. On je ipak redak srećnik koji Beograd pamti iz vremena dok su „bitni“ generali i ostali još živeli po novobeogradskim blokovima. Umesto toga sam, vraćajući ključ generalovom šoferu još jednom ponovio da ne idem u Italiju dodavši da je za moje pasoške sposobnosti Hrvatsko primorje sasvim zadovoljavajuća destinacija. Nije me razumeo, jasno. On sa „osobnom“ putuje u Veneciju kad poželi. Meni je i Kopar „one border too much“.

Zašto Pula

Njegovo čuđenje, na prvi pogled, ima smisla. Zašto bi bilo ko putovao iz Srbije čak u Pulu i to samo na vikend. Istina, produženi, ali ipak samo vikend. Pri tome, sezona kupanja još nije ni u najavi.
Odgovor je jednostavan – Istra, počev od Rijeke pa do Poreča, „najbliže“ je more za građane Srbije, čak i za one sa juga. Za put u Solun potrebna je viza, za put do Crne Gore puno živaca, malo sreće i dodatni par očiju zbog opasnog puta. Do Pule, sa druge strane, ima 700 kilometara, od čega je 500 vožnja po izvanrednom autoputu, što znači da se do mora stiže za, uz normalnu vožnju, sedam sati. Idealna destinacija, dakle, za produženi vikend – polazak četvrtkom posle posla, povratak u nedelju po podne. A, makar i kratkotrajan, beg na more mnogim kontinentalcima je neizmerno zadovoljstvo.
Sa druge strane, to što može da odbije jeste cena. Uz potrošnju od sedam litara benzina na 100 kilometara, gorivo u ova smera košta više od sto evra. Uz to, putarine kroz Srbiju i Hrvatsku koštaju još šezdesetak evra u oba pravca (od Beograda). Putovanje autobusom je moguće, iz Beograda postoji direktna linija (povratna karta košta oko 6.000 dinara), ali je dvanaestak sati vožnje ipak predugo za tako kratak boravak. Dvokrevetna soba u pulskim hotelima može da se nađe za 40 do 60 evra (noćenje sa doručkom), što znači da takav put za dvoje „u startu“ košta između 300 i 400 evra.
Inače, Pula ne obiluje hotelima. U centru grada su tri porodična hotela, Rajić, Omir i Galija, te stari hotel Riviera. Malo izvan centra je hotel Pula i vila Tisa, dok su ostali pansioni uglavnom izvan grada u turističkom kvartu Verudela, ili u okolnim turističkim gradićima.

Šta raditi?

Dobra strana vikenda na moru je što je moguće provesti dva dana ne radeći ništa. Za lenčarenje je dušu dala Premantura, mestašce na samom rubu Istre, dvadesetak minuta vožnje od centra Pule. Premanturska obala, doskora vojna baza, izgleda baš kao što „urbani“ zamišljaju „povratak prirodi“ – nekoliko „divljih“ kamenih plaža do kojih se stiže makadamskim putem lišenih bilo kakvog komfora. Malo više luksuza može da se nađe u većim hotelima koji uglavnom nude „full welness” tretmane.

Ko voli izlete na volji mu je ode do Poreča (1 sat vožnje), Rovinja (35 minuta) ili Labina (1 sat). Naravno, ne treba isključiti ni izlet na Brione. Poseta tim ostrvima traje nekoliko sati i košta oko 20 evra. Individualne posete nisu moguće, što nije problem jer na Brione svaki dan odlazi nekoliko organizovanih tura sa vodičem, kojima se bilo ko može slobodno priključiti. Ture se organizuju na Hrvatskom, Nemačkom, Engleskom, Francuskom i Italijanskom jeziku. Na izlete ne mora da se ide samo automobilom. U Hrvatskoj, Istra ima najrazvijeniju mrežu obeleženih biciklističkih i pešačkih staza (sve korisne informacije nalaze se na www.pulainfo.hr)
Hrana u Hrvatskim prodavnicama je uglavnom jeftinija nego u Srbiji. Kad je reč o restoranima, cene su malo više – jedan obrok sa pićem (sok, pivo ili vino) košta desetak evra. U Puli postoji nekoliko sjajnih konoba (Dolče Vita, Kantina Skaleta, Kažun, Kod Draga…), ali je Staro Užanjce u Prementuri verovatno najbolji izbor. Istarska hrana je šarolika, ali se uglavnom svodi na kombinaciju tartufa, mesa i ribe. I ovde se treba držati zlatnog putničkog pravila – što je jelo nerazumljivije i teže da se izgovori, tim pre ga treba naručiti. Ako konobar uz to nabora čelo čudeći se narudžbini, to je siguran znak da se radi o lokalnom specijalitetu koga ne treba propustiti.

Puli takođe ne nedostaje atrakcija. Pre svega, tu je čuveni Amfiteatar - najpoznatiji i najznačajniji spomenik, građevina u kojoj su se priređivale borbe gladijatora. Građena je u I veku, u vreme vladavine cara Vespazijana, istovremeno s najvećom i najpoznatijom građevinom te vrste - Koloseumom u Rimu. (19. maja biće organizovane tradicionalone borbe gladijatora). Pored amfiteatra iz antike je u Puli ostalo još nekoliko spomenika, Zlatna vrata, gradski bedemi, Avgustov hram, mozaici u rimskim stambenim kućama. Iz tog perioda Pula je nasledila i Forum - središnji trg za čiju gradnju je I veku pre Hrista nasipana obala kako bi se dobilo više prostora.Iz srednjeg veka u Puli je ostalo 14 utvrđenja, od kojih je najveći Kaštel, Mletačko utvrđenje iz 17. veka. U Kaštelu je danas istorijski muzej Istre. Muzej ima nekoliko zbirki, među kojima su najzanimljivije kulturno – istorijska zbirka gradskog života, zbirka starih razglednica i fotografija, zbirka istorije pomorstva i brodogradnje, te zbirka starih karata. Mali savet – koliko god eksponati delovali primamljivo da se dotaknu to ne treba raditi, jer je svaki od njih „pokriven“ alarmima. Pored Kaštela, druga utvrđenja ona nisu specijalno atraktivna, osim Verudele, gde se nalazi puljski akvarijum. Jedan od najznačajnijih spomenika je pravoslavna crkva, sagrađena u drugoj polovini VI veka. Crkva je dodeljena grčkoj pravoslavnoj verskoj zajednici u Puli 1583. godine, koju su činili doseljenici sa Kipra. Danas pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Cene

Gorivo 100 evra
Putarina 60 evra
Smeštaj 40-60 evra (noćenje sa doručkom za dvoje)
Hrana 10 evra (obrok u restoranu za jednu osobu)
Ulaznice za muzeje (od 1,5 do 5,5 evra. Zajednička ulaznica za sve muzejske objekte košta deset evra i kupuje se samo u Amfiteatru)

PULA – osnovni podaci
Broj stanovnika: 58.594
Položaj: zapadni deo Hrvatske na istarskom poluostrvu
Klima: blaga mediteranska klima
Prosečna godišnja temperatura vazduha: 13-15 stepeni
Prosečna godišnja temperatura mora tokom leta: 22-25 stepeni
Dužina obale: 30 km
Broj sunčanih sati godišnje: 2.480

Preporuke za vikend u Puli

1. Poseta amfiteatru i Kaštelu
2. Šetnja po Prementuri
3. Večera u restoranu Staro Užanjce
4. Izlet na Brione

Ako pogledate kartu Makedonije mozete u samom centru naci jedno prekrasno mesto koe se zove Bogomila,tjhekom reke Babune u oblasti zvana Azot i opkrzueno sa prekrasnih planina Babuna i Jakupica sa najvisim vrhom Solunska Glava (2540 m).

Nekada veliko selo i centar zeljeznickog saobracaja u ovom delu Makedonije sada je samo malo selo koe broi samo nekoliko desetak stanovnika.Jos uvjek postoi i to jedino zasto je velika Zeleznicka Stanica u ovom regionu.Nekada je bilo i centar opstine a sada podpada pod opstine Caska.Ako bi otsili i resili da ostanete na par dana onda imate jednu jedinu unikatnu mogucnost da za evtini novac odsjednete u motel u kojim je puni pansion samo 700 denara ili 12 eur  nocevanje + dorucak+rucak+vecera+soba sa internet pristup i TV sa sateltiskom.

Sto je ono sto mozete da posetite a da vas ostavi bez daha,da osjetite ljepotu na jedan od najlepsih predela u Makedoniji.

Samo sjelo je ustinu preljepo je karakteristicni prestavnik sjela u Makeodniji od Zbijenog tipa sve su kuce jedna do druga zaljepljene i ono sto ih pravi da Izgledaju tako interesantno e i nivna starost,neki su vec vise od 70-100 godina sagradzeni.U selu se nalazi muzej velikoh makedonskog revolucionara Petar Pop Arsov koi je poreklom iz isotg sela.Na pocetku sela nalazi se tako zvani stari i unikatni most zvani “Zidan Most”(oprostite sto neznam tacno kada je sagradjen ali je most zaista star)

Na negde oko 6 saati hodanje sto po ramnom putu do planinarskog doma Cheples a sto pravo planinarenje dolazite do jedan od najvishi vrhova Makedonije to je Solunska Glava na planini Jakupica.A tamo divina  ljepota onot sto priroda ucinila je na vasem dalnu ako idete u Maj mesec mozda i snjeg zato ponesite i hladno odece.Kazu da ako se kacite na Solunskoj Glavi i vreme je bistro i vedro onda mozete vidjeti grad Solun.Na pola put nalazi se planinarski dom Cheples gde mozete prenociti kad se budete nazad vracali.Dom se nalazi u prekrasnom delu oblasti Azot.Prije nego podzete nazad u selo morate da vidjite izvori reke Babune a i slapovi koi se nalaze u blizni.Voda bistra,mozete zapravo da se ugledate u njom, a probajte da stavite ruku u vodu tjekom bilo kog meseca godine vise od 2 sekunde onda ce vam ruka ostati jos mesec dana hladna:….:) Mozete zapravo da pijete iz ovog izvora voda je jedna od najbistirh u celoj Makedoniji.Poput vaseg vracanja nazad mozete da posetite I selo Papradishte.A u selo Nezilovo se nalazi jedan od najboljih ribnika u Makeodnij gde vam svezo ulovljena pastrma moze biti servirana u trenutku a vi da zadovoljite svoih gurmanskih zadovoljstva.

Ako bih sad pricao od duhovnig mesta koi ih mozete posjetiti imah ih zaista previse…puno manastira,I male crkve koi vam mogu pokazati vistinsko I pravo kulturno I duhovno bogatsvo ovog regija.

Bilo koja druga rec osven ova recenica bila bi izlishna…. Morate da posjetite ovo mesto …ne gubite svoje vreme vidite sto sve ljepo mozete da obigete u samo par dana to ce vam dati puno energije i elana za dalje….

Pozdrav od sledece destinacije….

Destinacija nam je Antalya. Turski biser mediterana, domovina naranče. Antalya je omiljena destinacija Rusima i Nijemcima, te mi je bilo jako drago što smo se uputili van sezone jer svi ti silni turisti uništili bi onaj bliskoistočni filing. Turska, odnosno azijski dio Turske kojeg nazivaju Anatolija ulazna su vrata u Aziju, te bliski istok, koliko zemljopisno, toliko i kulturološki.

Naš prvi hotel bio je u gradu Gyonig, 5 kilometara sjeverno od “grada hotela i resorta” Kemera. Ugodno smo se iznenadili smještaju, pravih 5 zvjezdica za prihvatljivu cijenu, samo je nedostižan san naše turističke ponude. Gyonig je omanji gradić, turistička destinacija, dućani, bazaari, hoteli, plaže, ugodno stanovništvo, ukusna hrana, prekrasna okolina. Uglavnom do mog putovanja u Tursku tu zemlju sam doživljavao nešto poput Grčke, čak i slabije, ne baš u najugodnijem svijetlu. Ali sada slobodno mogu reći da je mediteranski dio Anatolije pravi biser turizma. Osobni utisak mi je bio spoj Las Vegasa, Floride, Kariba i bliskoistočnih tradicija.

Kako bi doživjeli Tursku u realnom izdanju, odvojili smo se od grupe s kojom smo putovali te odlučili krenuti putovima lokalnog stanovništva. Zajebi turistički autobus, vodiče, organizirane izlete i luksuzne restorane. Autobusni prijevoz rijetko prelazi cijenu od 5 eura, taxi prijevoz do 10 eura za 4 osobe, tako da smo se vrlo brzo uklopili u stanovništvo, doživjeli Gyonig i Kemer kako ga žive domaćini. Najbolji kebab jede se u skrivenim pečenjarama. Razlika između turističkog kebaba i kebaba za njih je velika, od namirnica pa do usluge. Ne možeš uživati u kebabu koji je rađen za Nijemca u nekom pristojnom restoranu. Kebab se jede iz ruke na bazaaru.

Dalje nas je put vodio do Pamukkala. Jedno od sedam svjetskih čuda smješteno je baš na jugoistoku Anatolije. Vapnenačke naslage, koje su tisućama godina taloženjem podigle planinu. Pamukkale se nalaze oko 300injak kilometara u unutrašnjosti i obavezan su dio putovanja Turskom.

Neizostavan dio je bio posjet manufakturi turskih tepiha koji nerijetko dostižu cijenu od 20ak tisuća eura za par kvadrata. Uspjeli smo isposlovati jedan omanji uzorak za 50eura.

Manavgat. Grad na rijeci. Grad grijeha. Grad vjere. Grad “najoriginalnijih” kopija. Smješten između Antalye i Analije na rijeci Manavgat koja posljednjih nekoliko kilometara prije ušća teče uz more i pritom formira kilometarski pješčani sprud širine nekoliko desetaka metara. Jedan poseban osjećaj se javlja na tim sprudovima, s jedne strane rijeka, s druge strane otvoreno more.

Kilometar od Manavgata nalaze se Side. Nazvao sam ga Bazaar City. Side su grad na ostacima srednjovjekovnih ruševina, pješčanim plažama i kilometrima ulica bazaara. Cijene su niske, robe iz cijelog svijeta, jedna kopija originalnija od druge, naravno na svaku kopiju ide i deseterostruko skuplji original, grad u kojima se ne cjenkati je uvreda trgovcu. Uglavnom, prvo smo kupili ruksak i uputili se u šoping. Moram priznati da za potrošiti 200 eura je potrebno dosta truda i vremena. Naravno, kebab je neizostavan dio svakako dana pa tako i u Sidama.

Turska mi je ostala u sjećanju kao jedna od boljih destinacija, i svakako se planiram vratiti. Ponajviše zbog gostoprimstva i tradicionalne istočnjačke kulture.