U Stambolu, na Bosforu, čekali smo budni zoru…

Dugo beše putovanje, al’ veliko radovanje, u Stambol smo stigli sjajni, što za nas bi prepun tajni. Bosfor nas je pozdravio, i ribari s lađa mali’, svačemu se mi nadali, no ni u snu nismo znali…

Na put za Stambol krenusmo vozom iz Beograda, preko Niša i Sofije. Kasnismo već u polasku. U mestu Čerkezkoj, 115 km pre Stambola, prešli smo iz voza u autobus, jer je pruga donedavno bila u prekidu. Tako da u grad stigosmo autoputem, i najpre videsmo visoke zgrade, a ne plavetne obrise bosforskog zaliva. No, krajna destinacija beše ista – Sirkedži železnička stanica.

Reklo bi se da se mnogo toga promenilo odkad je čuvena Agata Kristi putovala još čuvenijim Orijent ekspresom, pa te impresije udahnula kroz Herkula Poaroa u jednoj od svojih najpoznatijih knjiga. U šali govorismo da smo mi sad putovali „polovinom" Orijent ekspresa, jer taj voz već odavno ne vozi do Pariza.

U Stambolu najpre kupismo svežu vodu, jer nas dočeka avgustovska vrelina. Zatim – pravac info-centar.

- Meraba bajan, sen naslsnz? (dobar dan, gospođo, kako ste?) – progovorih na svom skromnom turskom, a zatim na engleskom zamolih za besplatnu mapu grada.

- Javaš, javaš (polako) – reče ona – hošgeldin, sen nereslin? (dobrodošli, odakle ste?).

- Srbistan, komši (iz Srbije, komšinice) – nastavih.

- Ali, ti tako ličiš na Turčina – doda ona.

- E, draga gospođo, ko zna odakle su moji koreni, znate li vi da su Turci 500 godina bili u Srbistanu? – objasnih s osmehom, i pozdravih se.

Avantura započe.

Krenusmo pešice, preko mosta Galata ka Bejogluu, penjući se lagano na jedno od 7 stambolskih brda, poput onih rimskih, jer – ovaj grad nazivaše i Novim Rimom. Prođosmo pored Galata kule, i stigosmo do Istiklal ulice, pandana naše knez-Mihailove. Samo tri puta duže. Na samom početku se nalazio naš hostel.

Nakratko se osvežismo, jer vremena za gubljenje nije bilo. Stambol ne može da čeka.

Ovom gradu su često menjali imena. Najpoznatija od njih su: Carigrad, Bizantion i Konstantinopolj, danas se zove Istambul, a za mene će uvek biti Stambol. Bilo koje ime da izaberete, to je jedini grad koji se nalazi na dva kontinenta i sasvim sigurno – jedan od najlepših gradova na svetu.

Najpre prošetasmo Istiklal korzom do vrha, na kome se nalazi trg Taksim, centar modernog Stambola. Celom dužinom vozi turistički tramvaj, jedne šine a dva tramvaja koji se mimoilaze negde na sredini. U celoj ulici beše živo, prepuno ljudi, na trgu takođe. Nedaleko od trga – postavljena bina. Na naše pitanje o čemu se radi, ljubazno odgovaraju da već danima tu organizuju koncerte povodom Ramazana, meseca posta i jednog od najvećih muslimanskih praznika. Naravno – svratismo i mi malo kasnije, i ostadosmo očarani mešavinom folklora i modernog roka, uz violine simfonijskog orkestra turske Radio-televizije.

Sledećeg dana najpre probasmo kebab i ajran, vrstu jogurta, i nastavismo obilazak. Vratismo se do Sirkedžija, u deo grada gde se nalaze Aja Sofija (Sveta Mudrost) i džamija sultana Ahmeda, poznatija kao Plava.

Aja Sofija je sagrađena u VI veku kao vizantijska crkva, a posle pada Carigrada 1453. godine sultan Mehmed Osvajač ju je pretvorio u džamiju. Mustafa Kemal Ataturk (otac svih Turaka) je dolaskom na vlast pretvorio u muzej, i danas još uvek nosi taj status, mada – postoje molbe hrišćana da ponovo postane crkva, što se verovatno neće dogoditi. Reči ne mogu opisati svu lepotu kojom ona zrači – to se jednostavno mora doživeti. Neki od najlepših mozaika i ikone se naziru ispod maltera kojim je crkva premazana zarad oslikavanja murala u duhu Islama. Postoji verovanje da će vam se ispuniti jedna želja, ukoliko stavite palac u otvor jedne stene, i napravite pun krug oko ose svog prsta. Nama nije uspelo…

Veoma blizu se nalazi Plava džamija, čiju je izgradnju početkom XVII naredio sultan Ahmed I. Želeo je da ona bude napravljena po uzoru na Aja Sofiju, ali lepša – te je neimaru Memet agi rekao da minarete napravi od čistog zlata. Još nije razjašnjeno da li je neimar bio malo nagluv, ili jednostavno za zlatne minarete nije bilo dovoljno novca, tek – neimar je sazidao šest „običnih" minareta. Jer, na turskom se zlato kaže „altum", a šest – „alt". Memet aga je tako „objasnio" sultanu da je on rekao „šest" a ne „zlatne" minarete, te je ovo jedina džamija u Stambolu sa toliko minareta, i druga na svetu, pored one u Meki.

Produžismo dalje. Hotel sa spoljnom fasadom izrazito plave boje se takođe zove Mavi (plavi), pored njega kućice u veselim bojama. Put nas dalje vodi do velikog parka gde se nekada nalazio hipodrom, a i danas se tako zove. Pravo vreme za predah uz kuvane kukuruze i pivo, dok oduševljeno posmatramo tri stuba koja se tu nalaze, kako nam objašnjava jedan čikica, iz vremena kad je Konstantin Veliki ukrašavao svoj Carigrad. Zmijski stub se nekad nalazio u Delfima, drugi je podigao Konstantin VII Porfirogenit, a impozantni egipatski obelisk je slavio faraona Tutmesa III.

Posle pauze, nastavljamo ka Topkapi palati, ogromnom kompleksu čiju je gradnju započeo Mehmed Osvajač u XV veku, a nastavili njegovi potonji sultani. Odomaćio se ovaj naziv, zbog ogromnih topova ispred glavne kapije. Top, kapi(ja) – zvuči poznato, zar ne? Bogata riznica, biblioteka, prelep pogled na Bosfor – samo donekle dočaravaju negdašnju moć i raskoš u kojoj su živeli vladari Osmanlijskog carstva.

Dan polako prolazi, vraćamo se na Taksim. Večera, uz ukusne baklave i specijalni kolač gulač koji spremaju samo tokom Ramazana, zatim odmor i priprema za sledeći dan.

Jutro nas je dočekalo prepune utisaka prethodnog dana. Krenuli smo da posetimo Sulejmaniju, najveću džamiju u Stambolu koji je podigao Sulejman I Veličanstveni. No, ona beše zatvorena usled renoviranja. Ipak, ispred nas dočeka prodavac voćnih čajeva – u tradicionalnoj nošnji, sa sve brkovima i crvenim fesićem (joj, nanice)! Uz malo egzibicije – pokazivao je svoj samovar i sipao čaj preko ramena – mi ne odolesmo…

Na Kapali čaršiji (Veliki bazar) smo ipak odoleli cenjkanju, jer su cene garderobe i kožnih jakni ipak malo veće za naš džep, iako su nas uporno pitali odakle smo i „obećavali" da za nas Srbe važe „druge" cene. Nedaleko, na Misir čaršiji ili pijaci začina – opet ne odolesmo slatkišima – ratluku i sladoledu. No, sladoled ne beše običan – momak, takođe u narodnoj nošnji – specijalnu smesu „mesi" i oblikuje, pa vas onda malo zadirkuje – daje vam sladoled, pa uzima nazad, maže po licu, i na kraju – stiskom ruke pokaže da ste ipak napravili dobar izbor.

Posetismo i još jednu palatu koja ostavlja bez daha, Dolmabahče saraji. Nalazi se na Bosforu, i svojom raskoši kao da demantuje podatak da je polovinom XIX veka, kada je građena, sultanska vladavina u Turskoj već bila na rubu propasti. Sultan Abdulmedžid je želeo novu palatu u duhu evropskih, poput pariskog Luvra, te ne čudi što je Orijent ekspres povezivao Stambol sa Gradom svetlosti.

Biti u Stambolu, a ne kročiti u Aziju je isto kao ne biti u Stambolu! Mali ribarski brodići kod mosta Galata vam mogu ponuditi krstarenje Bosforom i vožnju do azijskog dela, ali mnogo lepše (i jeftinije) je iskoristiti dve linije trajekta, čime se mnogo manje osećate kao turista. Doživljaj je zaista gotovo nestvaran – sa jedne strane Sultanahmed sa Ajom Sofijom, Plavom džamijom i Sulejmanijom, sa druge – Galata most i Zlatni rog, sa treće – Bejoglu i kula Galata, i trg Taksim negde u daljini, a sa četvrte – novi most preko Bosfora, koji ne možete preći pešice, i na čijim krajevima piše: „Dobrodošli u Evropu/Aziju"!

Renoviranje Sulejmanije, Arheološki muzej, vidikovac Čamlidža i piknik u Beogradskoj šumi šapnuli su nam da moramo doći bar još jednom. Jer, ovo je grad koji to zaista zaslužuje…

Proveli smo dane sjajne, otkrio je Stambol tajne,

na reprizu stalno zove – uspomene da s’ ponove,

obećali mi smo zato: opet ćemo tamo doći,

da sanjamo divne snove iz hiljadu i jedne noći…

Putopis napisao Amon.Ra

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>