Seul: dinamika jutarnje mirnoće

Seul je stvarno veliki grad i turista može da pomisli da je svih 12 miliona stanovnika izašlo u centar grada da ga srdačno dočeka dok se uz neprekidno “Sorry” sa teškom mukom probija od tačke A do tačke B… Piše Jelica Stojančić.

 

 

Čim se radnje u devet sati otvore, milioni nađu razlog da forsiraju put prema Mjongdongu – nazovimo ga "Knez Mihailovom" Seula, i na ljudski mravinjak nesviknuti Zapadnjak smrkne se i od same pomisli da će ta svetina zaposesti sve restorane, sve kafiće i prodavnice i da će on, jadan, ostati uskraćen za radosti metropole. Nema mesta strahu. U Seulu, glavnom gradu Južne Koreje, ima svega za sve, a može i da pretekne.

Bučni kvart Itevon (Itaewon) tradicionalno je stecište Zapadnjaka. Oko Itevona su koncentrisane ambasade, uz njega je sazidana i jedna od najvećih američkih vojnih baza opasana visokim zidom, "krunisanim" bodljikavom žicom, stiskaju se hoteli i moteli sa cenama za svačiji džep. Prespavati se može u krevetima, milijim zapadnjačkoj kičmi ili kako to Korejci rade – leći na tanak madrac prostrt po podu.

Turiste privlače i antikvarnice, radnje sa suvenirima i kožnom galanterijom. Novčanici i ostale korisne sitnice od jeguljine kože apsolutni su hit među strancima. Prodavci tvrde da je korejska jegulja bolja od komšijske japanske, jer im je koža jača pošto je njihovo more hladnije.

U centraloj Itevon ulici dugoj oko kilometar ipo, zvonkim "Hello sir", "Hello madame", prolaznike verbalno saleću elegantni krojači ili njihovi šegrti obećavajući odela za gospodu i klasične ženske kostime izvanrednog kvaliteta i vrhunske izrade koje mušterije mogu podići istog dana, samo nekoliko sati posle uzimanja mere… Kvart živi do sitnih jutarnjih sati i u njega svraćaju i gladni i žedni i pristalice ljubavi na sat. Prisustvo Zapadnjaka sredinom prošlog veka razbuktalo je biznis pod crvenim fenjerima. Kada padne mrak iza širokih prozora niskih zgrada usko skrojenih jedna do druge, po pravilu turpijajući nokte, a pogleda uprtog na ulicu, prekrštenih nogu sede službenice najstarijeg zanata na svetu i čekaju klijente. Neke se utegnute šetkaju ispred svoji dućana ćaskajući međusobno ili zavodljivo trepćući na potencijalni plen dok uličice ključaju od prolaznika. Iz neonom okićenih restorana trešti muzika i smenjuju se gosti brzinom misli; u mini marketima je promet neprestan; po klubovima se uživo svira džez ili udara rokenrol do zore ili karaoke poklonici k’o u transu stiskaju mikrofon i javno pevaju lake note za svoju dušu.

Paralelno sa glavnom Itevon džadom proteže se slepa bezimena ulica načičkana restoranima i pabovima. "Le Saint-Ex" iliti Sent Egziperi nudi specijalitete francuske kuhinje, u "3 Ally pub-u" uvek se traži mesto više, u restoranu sa busanskim specijalitetima služi se odlična morska hrana. Jednom je neki gost – da bi ispao vickast, izrazio bojazan u svežinu poručenog specijaliteta s morskim plodovima… Ma šta kažete, zaprepastio se kelner i podigao poklopac od šerpe i mala hobotnica samo što nije ispala iz ključalog lonca sve bežeći od plinskog gorionika koji je plameno virio iz ogruglog otvora na sredini stola za kojim su sedeli skeptični gastronomi.
Kulinarski raj

 

 

 

 Kad je o hrani reč, istina je da Korejci vole dobro da se založe. Jedu malo, ali često. Svaki je kulinarski poduhvat dimenzioniran za štapiće. Nož im nije neophodan, ali makaze su često neizostavni deo pribora. Makazama skraćuju nudle, seckaju bulgogi tj. na rezance tranžiranu govedinu koja je prenoćila u marinadi. Goveđe kajiševe sladokusci sami peku na plotni, pa ih pre konzumiranja zamoče u soja sos, zaviju u susamov list i uz značajno "njammm, njammmmm", brzom brzinom pošalju u stomak. Ukusno je i pile sa ženšenom (samgyetang), nije za bacanje ni pečena meduza, ko voli može da gricka pržene ili kuvane čahure svilene bube, nude se i jela sa đumbirom, ajkuline šnicle, a zakleti vegetarijanci izabraće "tolsot bibimbap" – pirinač sa povrćem poslužen u užarenom kamenom sudu…

Jede se i s nogu, brza hrana spremana na licu mesta na običnim otvorenim tezgama ili na onim "luksuznijim", prekrivenim plastičnim četvrtastim šatorskim krilima. Nude se sušene i na tezgama propržene lignje, pa potom specijalnom mašinom iseckane na uske trakice, pileći ražnjići, školjke, tradicionalna korejska kuvana jela sa pirinčanim nudlama, razne grickalice kao što su majušne sušene ribe i sitni škampi… "Pođang mača" (pojang macha) ili bukvalno prevedno "pokriveni vagoni" među strancima od milja nazvani "sodžu šatori" sa širokim grubo istesanim drvenim stolovima, ali ponegde i plastičnim, mesta su gde lokalci vole da svrate da se za male pare kvalitetno najedu i razgale sodžuom (soju), likerom od slatkog krompira, korejskim odgovorom na japanski sake.

Kao što se ne može bez vode i vazduha, tako Korejci ne mogu bez kimčija. Kimči je opšti naziv za naročiti način kiseljenja povrća i pre svega podrazumeva fermetizovani kupus, toliko ljut da mogu suze da pođu na oči. U turšiju stavljaju i krastavce i strukove mladog crnog luka i neke travke i travčice, ali i ribe i lignje pomešane sa probranim zelenišem… Naglašavaju da ljuto ubija masnoću, a Korejci su opsednuti lepim izgledom i tananim strukom i uskim kukovima. Kako žene, tako i muškarci.

Radost, bes, slaganje ili neslaganje sa nekom situacijom ili stanjem, Seulci izražavaju izlaskom na plato ispred Skupštine grada. Na istom skveru koji je po koncentraciji narodnih emocija pandan beogradskom Trgu republike, nalazi se i kompleks Doksugung palate (Deoksugung Palace) u slobodnom prevodu Palata čistote i dugovečnosti, povremeni dom korejskih kraljeva između 15. i 20. veka. Od marta do decembra svakog dana u 14 časova (izuzev ponedeljkom) pažnju građanstva, a naročito dece i turista, pleni smena kraljevske straže na platou ispred drvene kapije nekadašnjeg dvora.

U neposrednoj blizini nalazi se jedan od simbola grada – velelepno zdanje Južne kapije (Sunghyemun) i uz nju jedan od ulaza u Namdemun tržni centar (Namdaemun Mrket) gde – ako temeljno traži, putnik namernik može pronaći i od ptice mleko, za male pare.

Decu će naročito uzbuditi Lote svet (Lotte World), otvoren 1989. godine pored Olimpijskog sela i zamišljen kao grad u gradu. Mališani mogu da se upuste u Sinbadove avanture, voze rolere, posete jedan od pet bioskopa, prepuste se čarima klizanja na ledu, plivanju, kuglanju ili radi osvajanja odlične ocene iz istorije, posete muzej na trećem spratu tržnog centra i podsete se perioda Tri kraljevstva i vladavine Čoson dinastije, na primer. Čosun je naziv prvog korejskog kraljevstva ustanovljenog 2333. pre nove ere, a Čosun znači Jutarnja svežina (Morning Freshness) ili Jutarnja mirnoća (Morning Calm). Ime je (p)ostalo sinonim za Koreju – Zemlja jutarnje mirnoće. Za tili čas, metroom, može se dosegnuti i poslovni centar COEX sa velikim šoping molom i akvarijumom i lancem restorana ispred kojih se često u dugom redu čeka na slobodnu stolicu.

Nekoliko kilometara dalje, na istoj južnijoj strani grada uz reku Han, nalazi se Joido (Yeouido), seulski biznis centar porastao na hanskoj adi. Na samom špicu ostrva dominira kupola Narodne skupštine, a u neposrednoj blizini blista zlatnim staklima optočeni KLI 63, najviša zgrada u državi, sa tri podzemna i ostalih 60 u nebo uperenih spratova. Bešumni brzi spoljni liftovi s pogledom na moćni Han, za čas savladaju vertikalu, ali posetiocu može srce u pete da siđe ili poskoči nervozno kad shvati koliko se visoko popelo. Ko voli izazove, može elevatorom da osvoji i seulski Toranj koji kao kakav čuvar bdije nad gradom izdižući se iznad Namsan parka, a u zelenoj oazi ušuškani su i mali Zoološki vrt i Botanička bašta. Na obodu parka rekonstruisano je staro korejsko selo, a folklorne grupe angažovane su da tradicionalnom pesmom i igrom onima koji radoznalo dolaze, dočaraju prohujalu dinamičnu prošlost.

Može čovek da zavoli neki deo grada jer vizuelno ili po atmosferi neizdržljivo miriše na devet hiljada kilometara udaljen dom. Insa – dong je takav kvart. Vašarskom opuštenošću podseća na domaću kaldrmu. Tezge su nagurane jedna do druge i na njima nema šta nema od odevnih predmeta do suvenira, grnčarije i porculana… Istu ili sličnu robu nude i otmene antikvarnice, galerije, knjižare, useljene u niske kuće u zaleđu tezgi.

Osluškivanje jezika stranaca pretvorilo se u pasiju studenta Sejina Ana zvanog Rej. Mladić već 12 godina sakuplja papirni i kovani novac sa svih meridijana. A svi svraćaju u Insa – dong i student oštrog uva i britke pameti, lovi reči u letu i pita – "Srbi, Hrvati, Bosanci? Imate li pare iz svojih zemalja. Zanima me aktuelna ponuda Narodne banke Srbije. Novac sam video na Internetu, ali nisam bio u prilici da ga opipam." U klaser izveden u sopstvenoj režiji posvećeno slaže poklone, pita da li je nešto dužan i zahvaljuje se bog zna – kako.

Svakojaki se likovi mogu zateći oko tezge za prodaju kineskih novćića sa kvadratnim otvorom u centru za koje se prodavačica kune da su stari stotinama godina i potura nevernim Tomama raskupusane numizmatičke knjige kao dokaz. Ako vas nisu slagali, za nešto više od jedan američki dolar možete postati vlasnik plehane parice iz 1039. godine.

U čajdžinicama Insa – donga mogu vas podučiti pravilima serviranja i pijenja čaja, upozoriti vas da se zeleni ne sladi, da gorčinu ženšena možete neutralisati medom, da čaj od kore cimeta i đumbira kao rukom odnose prehladu, a valja se napitku dodati i osušenu jujobu koja, tvrde, podmlađuje… Obodom Insa – donga dominira 133,5 metara visoka tridesettrospratna Jongno kula od stakla i čelika i neki žitelji grada i dalje tvrde da futurističkoj grdosiji, podignutoj 1999. godine nije mesto u mirnom umetničkim kraju sa dugim istorijskim pamćenjem. Ali, mnogi misle suprotno i žure da rezervišu mesto u restoranu "Top Cluod" smeštenom pod samim ravnim krovom arhitektonski provokativnog poslovnog centra. Poslednji sprat, naime, izgleda kao krofna s rupom u sredini, a pobodena na tri cilindrična stuba. Između 24. i poslednjeg sprata nalazi se zjap od 30 metara. Poseta toaletu "gornje palube" Jongno Tower-a je nešto što se MORA, što se ne sme propusti. Ulazak u WC sa najlepšim pogledom u gradu se ne naplaćuje.U istraživanju grada zgodno je uhvatiti kružni turistički autobus koji ne propušta ni jednu znamenitost. Sa jednom kupljenom kartom može se izlaziti na svakom oku prijatnom mestu i čekati sledeći prevoz za nastavak ture. U svakom hotelu, informativnom punktu mogu se dobiti besplatne mape i brošurice o Seulu, gradskim opštinama i atrakcijama, Koreji…
Demilitarizovana zona

 

  

Kad je o izletničkoj ponudi reč, nezaobilazna je tura do Demilitarizovane zone koja podrazumeva stroga pravila ponašanja. Posetioci moraju da poštuju kodeks odevanja. Zabranjeni su džins, mini suknje, patike, drečava odeća, kratki rukavi, delovi vojničke unifrome… Kad su Amerika i Sovjetski Savez 1945. godine odlučili da do tada japansku koloniju Koreju podele na dva približno jednaka dela, kao liniju razgraničenja izabrale su 38. paralelu. Ali, linija nije dugo izdržala. Rat je buknuo juna 1950. kad su snage Severa nagrnule na Jug i posle tri strašne ratne godine i milione izgubljenih života, dve Koreje razdvojene su takozvanom Demilitarizovanom zonom (DMZ), četiri kilometra širokom i 248 kilometrara dugom koja se proteže pravcem zapad – istok. Posle sukoba, pregovaralo se o novoj liniji razgraničenja. Istekao je rok trajanja 38. parale koja je figurirala od 1945. do 1950. godine. Novopovučena (i dalje aktuelna) crta podsećala je na klackalicu u kojoj su obe strane u plus-minus odnosu na osnovicu. Neke severnjačke teritorije prešle su u južnjačke ruke, a južnjačke u severnjački sastav. Ipak, u globalnoj upotrebi, kao simbol podele poluostrva, ostao je naziv 38. paralela.

 

S druge strane, zabluda je, kažu, da je 38. paralela granica između dve države jer vlade obe zemlje tvrde da su jedino one legitimna vlast na celoj teritoriji poluostrva. Za njih je DMZ isključivo linija prekida vatre koji je dogovoren 27. jula 1953. godine. Znači, na taj dan je prestalo puškaranje, ali rat nije završen. Južna Koreja nikada nije potpisala primirje. Formalno, oni su i dalje u ratu sa Severnom Korejom.

Do DMZ se ide na jednodnevni izlet i višesatna tura podrazumeva i posetu tunelu koji su Severnjaci svojevremeno prokopavali kako bi za samo par sati – ako zatreba, mogli na Jug da izmeste 30 hiljada naoružanih vojnika. Tunel, udaljen 44 kilometara od Seula, otkriven je 1978. godine. Ture se zakazuju nekoliko dana unapred kod ovlašćenih agencija i može se dogoditi da budu otkazane, jer je neko nadležan procenio da je "situacija na granici složena" ili zbog nekog međunarodnog maratona prijateljstva na primer, ili manifestacije sličnog pomiriteljskog karaktera, što apsolutno isključuje dodatnu turističku gužvu na liniji razgraničenja.

Izvor: Travel magazin,B92

Izvor: B92 PUTOVANJA

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>