Ostrvo najbliže suncu

U ćeliji, osim drvene klupe, nema ničeg. Ni zatvorenika… Spuštajući se niz uske i strme stepenice, moja drugarica Jovana, trojica Italijana i ja provlačimo se kroz mračni zatvorski hodnik i zavirujemo u jezive tamnice, pokušavajući barem na trenutak da osetimo njihovu ledenu atmosferu. Ne mogu ni da zamislim kako je bilo onima koji su davno nekad robovali među zidinama ovog kazamata. Kazamata hvarske tvrđave Fortica (Spanjola).

Sagrađena početkom 16. veka, predstavljala je glavno odbrambeno utvrđenje Hvara. Stogodišnju zaštitnicu grada i luke. Sastojala se od četiri kružne kule, bastiona, puškarnica u kojima se čuvao barut, velike i jedne manje cisterne za vodu, prostorije za posadu, kapelice, brojnih hodnika, i već pominjanog zatvora. Posadu su činili zapovednik tvrđave, kaštelan i dvanaest vojnika (od kojih četvorica topnika i jedan čuvar municije). Kad su 1571. godine Turci napali grad, opljačkali ga i zapalili, mnogi Hvarani su našli utočište i spas upravo u ovoj tvrđavi. Osam godina kasnije, međutim, dolazi do njenog oštećenja â€" grom je udario u deo u kojem se čuvao barut i izazvao strahovitu eksploziju. U narednim vekovima, tvrđava je popravljana i nadograđivana. Tako su u vreme austrijske vladavine izgrađene nova kasarna i barutana, te prostrani magacini i povišeni i pojačani gromobrani. U drugoj polovini 19. veka grad Hvar gubi vojni značaj, a tvrđava biva napuštena i zapuštena. Meštani su tada verovali da "u noći vile po njoj plešu kolo".

Danas Forticu pohode turisti iz čitavog sveta (ne samo Jovana, trojica Italijana i ja) da bi uživali u predivnom pogledu na grad od belog kamena i more, videli reprezentativnu zbirku srednjovekovnih predmeta, obišli brojne odaje, pa i mračni kazamat, ali i srednjovekovnom metodom napravili hvarski novčić â€" pomoću drvene skalamerije, koja mi liči na vreteno, i povelikog, takođe drvenog, malja. Uz ovu neobičnu "tvorilicu novca" sedi dečak od nekih dvanaest godina, odeven u hvarsku srednjovekovnu odoru, i devojka čiji je posao da u malo proširenje na spravi postavlja "prazan zlatnik", koji svoj finalni izgled dobija udarcem u deo namenjen oslikavanju… Odlučujemo (ali ovog puta bez Italijana) da pokušamo manufakturno da stvorimo vlastiti novčić. Snažnija i u ovom slučaju mnogo visprenija Jovana prva uzima malj. Zamahne jako i napravi kovanicu na kojoj bi joj pozavidela i Narodna banka. S jedne strane jasno se vidi "Zvir" â€" pramčana figura s hvarske ratne galije "Sveti Jerolim" korišćene u bici protiv Turaka, a sa druge "Hvarsko kazalište". Potom, i ja uzimam malj. Odmeravam spravu, gledam u malj, pa opet odmeravam… Zamahnem. Od težine, zateturam se i umesto da stvorim svoj prvi novčić u životu, potpuno promašim spravu. Malo je falilo da nastrada mali Hvaranin. Nastao je opšti smeh nekolicine turista koji su posmatrali moje kovanje.

Nespretnost me, međutim, nije obeshrabrila. Rekla sam dečkiću da se odmakne što dalje. Za svaki slučaj. Zamahnula sam opet i konačno pogodila "metu"! Napravila sam prvi "zlatnik" u životu! Ruku na srce, na njemu su se jedva nazirali "Zvir" i "Hrvatsko kazalište". Iako nevešta, bila sam ponosna na svoj novčić stvoren baš kao u doba vitezova i princeza.

Priču o dalmatinskom gradu i ostrvu Hvaru započela sam Forticom, ali toliko je toga što vredi videti i doživeti na ovom, kako ga zovu, "dragulju Jadrana". Jedan od najmonumentalnijih hvarskih spomenika svakako je Arsenal – spremište ratnih brodova iz 16. veka koje je moglo da primi i najveće ratne galije. Arheološka istraživanja južno od Arsenala otkrivaju ostatke bedema antičkog grada iz 4. veka. Tajanstvena Herakleja se, po mišljenju nekih arheologa, nalazila upravo na području današnjeg Hvara. O tome svedoče pronađeni novčići s imenom tog grada. Po uzoru na italijanska dvorska pozorišta, hvarski knez Pietro Semitekolo je novcem hvarske komune na spratu Arsenala uredio prostor za "Hvarsko kazalište" â€" najstarije građansko pozorište u Evropi. Utemeljeno je 1612. godine i u njemu se od tada izvode dela hvarskih pisaca: Hanibala Lucića ("Robinja"), Mikše Pelegrinovića ("Jeđupka"), Martina Benetovića ("Hvarkinja") i Marina Gazarovića ("Murat gusar"). Pažnju privlači i Franjevački samostan sagrađen 1465. godine koji sadrži bogat umetnički inventar (slike, rukopise, stari novac, te kolekciju kamenih ulomaka), ali i arheološka zbirka i lapidarijum Grge Novaka, smešten u prostoru nekadašnje dominikanske crkve sv. Marka. Sastoji se od predmeta iz predistorijskog razdoblja i iz grčkog i rimskog doba, a upotpunjuje je i hidroarheološka kolekcija podmorja (amfore i olovna sidra).

Iako nisam gledala u zvezde, na Hvaru je i to moguće, sa gradske "zvjezdarnice" (opservatorijuma) koja se nalazi na tvrđavi "Napoleon". Odatle se pruža fantastičan pogled. Posebno u vreme romantičnog zalaska sunca. Zbog povoljnog položaja, oduvek je služila kao izvidnica i stražarsko mesto.

U centru grada okruženog sedam vekova starim zidinama je čuvena hvarska pjaca (trg) â€" najveća i, kako mnogi kažu, jedna od najlepših u čitavoj Dalmaciji. Popločana je velikim kamenjem, a omeđena episkopalnom palatom, guvernerovom zgradom i oružanom, te je oduvek bila centar političkih i kulturnih zbivanja. Oko trga su prelepe sivobele kamene kuće s krovovima od crvenog crepa, sagrađene u stepenicama, s malim tajnim vrtovima u kojima rastu narandže, limuni i mandarine. Na pjaci se nalazi i Katedrala sv. Stjepana, u kojoj su sačuvani brojni kulturni spomenici iz različitih perioda njenog postojanja, a ispred nje i gradski bunar – Gustirna. I upravo kod ove katedrale desio mi se mali peh, da ne kažem blamaža. Krenula sam na plažu ponevši peškir, loptu, sa šeširom, u kratkoj suknjici i ko zna čim sve, ali bez majice! Upeklo je sunce. Vrućina. Pa, reko’ â€" šta će mi? Dovoljan mi je samo gornji deo kupaćeg kostima. A i na moru sam. Dobro bi bilo da na putu do kupališta malo "uhvatim boju". Prolazeći, međutim, pored već pomenutog bunara, sretnem postariju časnu sestru iz obližnjeg samostana koja me, kad me vide "tako golu", pošteno "ispraši": te kako me nije sramota, šta ja mislim, gola po gradu šetam… Toliko sam se zbunila da ni reč nisam uspela da prozborim. Samo mi nije bilo jasno zašto se od toliko "golih" devojaka ustremila baš na mene!? I narednih dana išla sam na kupanje sa peškirom, loptom, šeširom, kratkom suknjicom, ali i majicom! Ko zna, možda će časna da naiđe…

No, da se vratim, što bi Dalmatinci rekli, štoriji o pjaci. Između ostalog, krasi je i Gradska loža. Izgradili su je brački klesari 1479. godine. Zanimljivo je da se u današnje vreme mladi u njoj zaklinju na večnu ljubav, jer je pretvorena u venčaonicu. Uz ložu se nalazi i kula gradskog sata Leroj sa zvonom iz 1562. godine.

Ko god prođe hvarskim trgom, mora da primeti i radnike gradske čistoće i njihove mašine za čišćenje. Tako ni našem oku nije promakao prosedi punačak čikica u crvenoj kariranoj košulji i crnim bermudama. Vukao je ogromni usisivač na točkove, sličan kontejneru, koji sa metar i po do dva dugim crevom guta otpatke. Za nas, bio je atrakcija, pa smo ga i fotografisale. Zastao je na trenutak stidljivo, a zatim nastavio s usisavanjem prljavštine sa velikih kamenih ploča.

Nedaleko od pjace nalazi se letnjikovac Hanibala Lucića u kome je ovaj pisac i pesnik proveo poslednje godine života. Čine ga dve kamene zgrade i prostrani, ograđeni i živopisni vrt sa mnoštvom belog i ružičastog cveća, crnogoričnog drveća, palmi zasađenih u zemljane ćupove i stabala narandži. Uski puteljak vodi do biste Hanibala Lucića i bunara na kojem je uklesan grb njegove porodice. Savršenu tišinu koja vlada letnjikovcem narušile smo samo Jovana i ja kikoćući se i radujući kao deca što smo ubrale zrele narandže sa drveta. Po prvi put. I to dve.

Grad Hvar je inače najveći na istoimenom ostrvu. Tu su još tri opštine: Stari Grad, Jelsa i Sućuraj. Hvar pripada grupi srednjedalmatinskih ostrva i s 300 kvadratnih kilometara površine, četvrto je po veličini ostrvo na hrvatskom delu Jadrana. Najsunčanije je mediteransko ostrvo s godišnjim prosekom od 2726 sunčanih sati, a maksimum je dostignut pre četiri godine kad je izmereno 3053. Leta su ovde dugla i topla, a zime blage i kratke. Sneg je prava retkost. Padne jednom u deset godina i predstavlja istinsku atrakciju. U slučaju da pahulje ipak zabele Hvar, hotelijeri gostima daju gratis usluge.

Zaštitni znak i simbol ostrva je lavanda ili, kako je Hvarani zovu, levanda. Takozvana budrovka, spada u vrstu lavandina nastalog ukrštanjem prave i širokolisne lavande. Poznato je njeno izrazito smirujuće i lekovito dejstvo, pa je zbog toga mnogi zovu i modrim čudom juga. Njen opojni miris širi se hvarskim ulicama sa brojnih štandova na kojima se prodaju aromatične vrećice sa osušenim cvetovima lavande, lepo dekorisani venčići, bočice eteričnog ulja, ali i med od ove biljke. "Ma, levanda je izvorni hvarski suvenir. Lijek i miris u jednom", rekla nam je jedna prodavačica, objasnivši da je poseban doživljaj posetiti polja levande koja očaravaju svojim mirisom i intenzivnom ljubičasto-plavom bojom. Polja, nažalost, nismo posetile, jer bez pomoći konja i magaraca gotovo je nemoguće stići do njih.

Kad smo već kod magaraca, ne mogu a da ne pomenem susret sa njima. Prolazeći jednom od uskih kamenih uličica naišle smo na mali "ranč" u kojem su bila dva, kako ih šaljivo nazivaju, "dalmatinska džipa". Prišle smo im i počele da ih gladimo po glavi i leđima. Ali, magarce bi trebalo i nahraniti. Kako kod sebe nismo imale ni kocku šećera, a ni seno, preostalo nam je samo da im damo sladolede koje smo jele usput. Magarci su sa slašću pojeli i kornet i ledeni slatkiš… Ili se bar meni tako učinilo… Kao prave razdragane turistkinje, fotografisale smo ih iz svih uglova. Zaboga, k’o da nikad nismo videle magarca!? Baš u tom trenutku prolazili su jedan plavokosi dečačić i njegov otac. Mali nas je s nevericom posmatrao, a potom je upitao oca: "Tata, tata, a zašto one slikaju tovara?" A, otac mu je, misleći da smo strankinje, samouvereno odgovorio: "Ma sine, ove ti nikad nisu vidile magarca, a ni kravu! Samo na milka čokoladi." Jovana i ja smo se diskretno pogledale i nasmejale, praveći se da ništa ne razumemo i nastavile s takvim žarom i oduševljenjem da obigravamo oko "tovara", k’o da su u pitanju, u najmanju ruku, najegzotičnije životinje. Naravno, ne progovarajući ni reči.

Ako "dalmatinski džipovi" za nas i nisu predstavljali egzotiku, čarobna vegetacija svakako jeste. Pre svega, neobični kaktus sa elipsastim širokim listovima i prelepim žutim cvetovima, u narodu poznat kao "svekrvin jezik" i hvarska agava mesnatih, sabljastih listova, bodljikavih na vrhu. Zanimljivo je da cveta samo jednom, a potom se osuši i uvene. Najlepši deo priče o agavi je onaj o njenoj niti koja se koristi za izradu čipke koja je postala jedinstvena u svetu. Izrađuju je samo sestre benediktinke poštujući zakon da ne vezu u vreme kad duva bura, jer taj vetar napinje i kida nežne niti agave. Motivi su uglavnom cvetni, vedri i raskošni. ^ipke se ne peru i ne peglaju. A čuvaju se pod staklom. S obzirom na to da benediktinskim opaticama red zabranjuje da izlaze iz samostana, njihovo je postojanje javnosti znano samo kroz ove predivne čipke, koje se prodaju kao jedinstvena umetnička dela.

Slavu i moć grad Hvar je stekao u srednjem veku kao važna luka u okviru mletačke pomorske imperije. Danas je pak turističko središte ostrva i jedna od najomiljenijih letnjih destinacija dalmatinske rivijere. Kamenita obala, tirkizna boja i bistrina mora, nasmejani i ljubazni meštani koji su gotovo u potpunosti predani turizmu, brojne izolovane uvalice i skrivene plaže daju poseban šarm "suncem okupanom ostrvu". Opisan kao "Sredozemlje kakvo je nekad bilo", Hvar je ostao relativno očuvan, pa zato ne iznenađuje što ga je svojevremeno "Conde Naste Group’s Traveller Magazine" svrstao među deset najlepših ostrva na svetu, zajedno sa Kaprijem, Balijem i Mikonosom. Najpoznatije hvarske plaže su: plaža hotela Amfora, plaža kampa Vira, Soline, Milna, Zaraće, Dubovica, Palmižana, te meni najdraža Hula Hula beach – kombinacija malene plaže i tropskog bara čija je glavna odlika dobar provod i luda zabava. D. J. pušta haus, tehno i ambijentalnu muziku. Sve vrvi od mladih ljudi koji đuskaju u kupaćim kostimima, ispijaju raznobojne koktele, a onda se bace u more da se rashlade, pa opet na đusku. Sve je vedro i opušteno. Gibaju se svi â€" Norvežani, [veđani, Italijani, Englezi i mi… i ko zna ko još sve… Atmosferu podgrevaju neposredni, veseli i nama posebno simpatični konobari Roberto i Davor. Splićani na "privremenom radu na Hvaru"…

Sunčani Hvar neretko upoređuju sa Sen Tropeom, ne samo zbog mnogo jahti koje se tamo usidre ili predivne rive s palmama, već i zbog poznatih ličnosti iz svetskog džet-seta, koje ovde dolaze – kao što su Tom Kruz, Kristofer Lamber, Barni Eklston, Stefani od Monaka i mnogi drugi.

Noćni život je, pak, priča za sebe. Okupljanja počinju već oko 10 sati u brojnim hvarskim kafićima i klubovima, a provod traje do zore. Najpopularniji i najposećeniji koktel bar je "Carpe diem". Malo je onih koji nisu čuli za njega, jer je, na neki način, postao i hvarski brend. Kad se nađeš u ovom baru "zarobi te čarolija trenutka i preostaje ti samo da uživaš i iskoristiš dan". I zaista je tako. Oseća se neka neobjašnjivo pozitivna energija. Svi igraju, ispijaju koktele dugačkim šarenim slamkama iz velikih posuda, pa čak i iz kore lubenice. Sve se trese, mrda, odzvanja od muzike. Ljudi su veseli i druželjubivi. Galame, skaču, zabavljaju se, većina zahvaljujući dobroj kapljici. Udobni otomani sa velikim jastucima pogodni su za leškarenje. ^ak i za spavanje. Ukoliko se pretera sa pićem. Mlađana Engleskinja je tako odspavala jednu turu dok su se ljudi oko nje ludo zabavljali. Nakon dobrih sat vremena dremanja, probudila se i "k’o nova" nastavila da "đipa" dok god je žurka trajala. Proteklih godina mladi su se u "Carpe"-u okupljali i na after beach partijima, gde se plesalo do zalaska sunca. Gradska vlast je, međutim, zabranila održavanje dnevnih partija, smatrajući da "takav vid zabave nije primeren za rivu koja je institucija sama po sebi". I pored toga mnogi posle plaže obavezno svrate tamo. Navika je navika.

Grad Hvar je, dakle, jedinstven spoj raskošne mediteranske prirode, bogate kulturno-istorijske baštine, te mondenske turističke savremenosti.

Grad čudesne energije. Boraveći u njemu imala sam osećaj kao da su i teški stoletni kamen, i one zidine, čak i more, veseliji nego drugde. Ko jednom dođe na Hvar, vraća mu se opet. Adio i do gledanja… Iduće godine…

 

Antrfile 1

Ležanje na nivou

Hvar prati glas elitnog letovališta. Uz milijardere i njihove jahte, tajkune, džet-setere i kvazidžetsetere, sunčano ostrvo posećuje i mnoštvo mladih sa manje ili više dubokim džepom. Svi oni piju jednako skupu kafu s mlekom od 10 kuna (1,3 evra), gazirane sokove od 15 (2,1 evro), malo pivo od 30 kuna (4,2 evra)… Za koktele u poznatom baru "Carpe diem" potrebno je izdvojiti od 50 do 100 kuna (od 7 do 13 evra). Cene su na Hvaru, dakle, više od prosečnih u Hrvatskoj. No, čini se da to turistima ne smeta previše. Jer, kažu, Hvar je ipak Hvar! Ono što nam je skrenulo pažnju, svakako su cene ligeštula na plaži hotela Amfora (jedna od najpopularnijih, najvećih i plaža sa plavom zastavicom, koja, između ostalog, ima i prilaz za invalide). Plastične ležaljke na šljunkovitom delu plaže su 35 kuna (5 evra), luksuznije metalne sa platnenim dodatkom na kamenitom delu 185 (oko 26 evra), a drvene kabine sa baldahinima neverovatnih 800 kuna (113 evra).

 

Antrfile 2

Hvarski Bonaparta

 

Vezi između Hvara i konzerve ribe kumovao je Tomažo Novak, zvani hvarski Bonaparta. Bio je kapetan ribarskog jedrenjaka i uvek je članovima posade delio dobar deo ulova â€" "bona parte". Otuda je i dobio pomenuti nadimak. Tomažo je sledio svog dedu u izboru zanimanja. Za život je zarađivao ploveći. Poreklom je iz bogate hvarske porodice koja je imala svoj brod "Mojsije" i koja se bavila lovom na srdele, ali i trgovinom. Devetnaesti vek, pak, nije bio doba jedrenjaka, već parobroda, te su se mnoge hvarske porodice našle pred propašću. To, međutim, nije bila jedina nevolja â€" uskoro je nestalo i srdela iz Jadranskog mora. Zbog toga je Tomažo otplovio na Lampedusu (ostrvo smešteno na pola puta između Malte i Tunisa) gde je ove ribe bilo u izobilju. Angažovao je ne samo članove posade, već i lokalno stanovništvo da love s njim. Posle dva i po meseca vratio se na Hvar sa punim brodom slane srdele. U gradskoj luci je u tom trenutku bio usidren grčki jedrenjak, koji je otkupio sve što je doneo. Nedugo zatim, hvarski Bonaparta i njegovi Hvarani su plovili i u Crno more, u Odesu, gde su prodavali slane srdele i za te novce kupovali žito koje su donosili na Hvar. Pokrenut je posao i u [paniji gde je riba počela da se konzervira. Bio je to početak ovakvog načina pakovanja na Sredozemlju uopšte. Tako su se Tomažo i njegovi sugrađani prehranjivali, ali i svoje ostrvo učinili bogatim.

Reportaža: Hvar Ostrvo najbliže suncu

Piše Sanja Lončar