Švajcarska u 13. dana

1. danLet od Beograda do Ciriha trajao je sat i 45 minuta i valjda je bio prilično udoban pošto letim avionom prvi put. Našli smo se na aerodoromu koji izgleda kao pravi aerodrom.

Vozimo se horizontalnim eskalatorima kroz dugačke hodnike koji vode do mesta za podizanje kofera i izlaza. Ukrcali smo se u auto našeg domaćina i krenuli put Berna koji je udaljen 125 km. Prvi utisak o Cirihu je da u pitanju klasična metropola u rekonstrukciji. Ispostavilo se kasnije da me prvi utisak nije varao. Posle sat vremena vožnje, stižemo u Bern i do stana u ulici Neufeldstrasse. Veoma lepo stambeno naselje sa privatnim kućama i zgradama do četiri sprata. Trosoban stan ima 90 kvadrata, sa puno svetla i veoma je udoban, a kako i ne bi kada mesečno rentiranje kođta oko 2.500 CHF. Posle kraćeg odmora i ručka krenuli smo u prvu šetnju Bernom. Veoma miran grad, ljudi nigde ne žure, automobili ne trube. Grad okružuje reka Ara koja je smaragdne boje i meandira svojim tokom i upravo na tom velikom U-Turnu, omeđen rekom, nalazi se centar Berna. Na samom zavoju reke nalazi se Bear Pit u kojoj ima medveda koji je, inače, zaštitni znak Berna. Bern na nemačkom znači medved pa sam grad prozvao Medveđa.Postoje dve teorije kako je Bern dobio svoje ime. Prva glasi da su usled velike nestašice hrane poslati lovci u lov a po prvoj životinji koja bude ulovljena grad će dobiti svoje ime. I ubise mecu! Druga teorija pak kaže da su mece bile gladne pa da su dolazile u naseobinu tražeći. Da bi umilostivili medvede građani im dodeliše grad. Bilo kako bilo, ovde sad medvedi žive zaštićeni kao beli medvedi.2. danPosle prvog noćenja, krenuli smo u grad u šoping. Šoping centri Migros su u CH (Confederatie Hevletica, narod Helveti) alfa i omega. Imaju banke, restorane, diskonte – nešto kao "naša" Delta. Cene su prilično visoke 500 grama soli npr. košta 85 rupena (stoti deo franke) a 10 jaja 2.80 franaka. Treba obavezno izbegavati hranu sa oznakom BIO jer je to navodno neka ekološko-specijalna-turbo-mega-zdrava-kontrolisana-nemodifikovana-sa-tamo-nekih-preteranih-alpskih-livada hrana koja košta u proseku tri puta skuplje. BIO, ne bio, isti đavo. Posle suočavanja sa straobalnim cenama nastavili smo put centra.Ljudi izgledaju veoma moderno. Mladi su uglavnom skejterski obučeni: raspasano, lude frizure, pirsing. Devojke nisu upadljive kao kod nas, a neko je primetio da sve dosta liče na Karlu del Ponte, no hard feelings. Poslovni ljudi su u odelima i kravatama ali opet opušteni. Nije blam da sedneš na travu u parku u sakou, da izuješ cipele i jedeš sendvič. Ipak, babe su najdoteranije. Sve sortirano, svetle boje i nakinđurene skupim nakitom. Svaka čast!Bern je mali grad. U njemu živi svega 150.000 ljudi i brzo se moze obići peške ili tramvajem koji je, pak, prilično skup (s jednog kraja grada na drugi oko 3 CHF).Seli smo u Park Cafe i popili Hajniken pivo koje košta isto kolko i Šveps – 4 franke! Posle odmora, krenuli smo seoskim putem do Interlakena preko Thuna. Thun je klasično turisticko mesto smešteno na obali Tunskog jezera. Panoramom dominira zamak Lorda od Kiburga. Prošetali smo pored jezera dolmom do marine i ovaj predeo je fantastičan. Jezero, alpi i plavo nebo. Zadesila se tu i neka svadba koja nikako ne podseća na one naše. Svira džez, jezerom plovi brod, čuje se francuski i nemački. Pored jezera smeštene su vile raznih amdasada kao i kockarnice. Tu pored nekog drveta odmarao je i Johanes Brams pa su mu Švajcarci u čast, napravili česmu. Sa druge strane jezera nalazi se kuća koja izgleda jako sablasno ali i elegantno u isto vreme. Pomisili smo kako bi bilo lepo otkupiti je i napraviti restoran ali nam je zafalilo par miliona franaka.

Krećemo put Interlakena. Interlaken se nalazi između dva jezera, kao i što mu i samo ime kaže. Mondensko mesto sa skupim hotelima i bogatim Japancima. Postao je veoma posećen grad od kada je na brdu iznad ovog mesta snimljen film James Bond 007. Ovde je smešten i hotel Victoria Jungfrau koji je 2004. godine proglašen za naboljim na svetu. Interlaken je i početna stanica voza koji vodi do glečera Jungfrau na 3450m koji je ujedno i najveća tursitička atrakcija Švajcarske. Karta kosta 170 franaka a poslednja stanica je ujedno i najviša tacka na svetu do koje dolazi železnica.Za one koji mogu imaju para mogu da isprobaju paraglajding spustajući se sa okolnog brda u centar Interlakena za samo 150 franaka.3. dan

Danas smo se opredelili za posetu Solothurnu. To je gradić u istoimenom kantonu, udaljen oko 30 km od Berna. Kroz njega protice ista reka kao u Bernu, Arra a centrom grada dominira Marijina crkva. U blizini se nalazi i kuca Tadeuša Košćuškog, poljskog grofa koji je pobegao ovamo i sigurno nije zažalio.Grad je opasan utvrđenjima i Bilskom tvđavom. Sve je u kamenu a gradnja dosta podseća na Petrovaradinsku tvrđavu.Posle dosta truda i pitanja upućnenom stručnom vodiču, konačno sam naučio kako se tumače Cit Gloge, koji pokazuju tačno vreme, mesec i zodijačke znake. Nije jednostavno ali se da provalitu. Cit Gloge su karakteristični za Švajcarsku i praktično se mogu naći u svakom gradu, ali svaki je po nečemu poseban i jedinstven.Svratili smo u "našu" prodavnicu koju drzi Hrvat. Prodavnica izgleda jadno, kao neka iz Srbije, ali ima ajvar, eurokrem, medeno srce, mančmelou i to je sve prilično skupo. Uz radnju je naravno smešten i restoran u kojem mogu da se jedu pljeske, ražnjici, kobaje i ostala naša jela.Na povratku u Bern, uvideli smo kako zaista izgledaju gužve na autoputevima, jer smo za 2-3 km puta izgubili pola sata. Bio je petak a Švajcarci ne vole da su kod kuće preko vikenda. Svi "pale" na izlete u prirodu, pa otud guzve. Skije na krov i pravac Alpi. Pravi život.4. dan

Odlutali smo do centra Berna i obišli 6 km šoping zone pod arkadama. Ovde su uglavnom smeštene ekskluzivne prodavnice svih svetskih marki, kao i restorani i kafići. Koga interesuju ružni satovi po ceni od oko 25.000 franaka ovde ih svakako može naći. Po pravilu: što su satovi skuplji – to su ružniji – nekako su svi za penzionere. Uputili smo se do pećine sa medvedima u kojoj uživaju pet medveda, koliko je to moguće u zatvorenom prostoru. Na ovom mestu možete kupiti fišek pun razno-razne hrane za medvede: jabuke, jagode, kruške i neki proteinski dodaci koje mece prosto obožavaju. Neverovatno je kako medved postavi šape u specifičan položaj kao da moli da baš njemu bacite hranu. Jako su slatki…dok ne siđete u kavez. Posle kraćeg istraživanja saznao sam da medvedi u Bear Pitu potiču iz Bosne! Nije mi se svidela informacija da će se medvedi najverovatnije izmestiti odatle jer na tom prostoru treba da se napravi klizalište. Medvedima izgleda ističe viza…Krenuli smo se ka zoološkom vrtu uz reku Aru. Ulaz u zoo je besplatan i u njemu su uglavnom smeštene domaće zivotnje. Ulaz u terarijum kosta 7 franaka. U blizini zoo parka nalaze se otvoreni bazeni gde je takođe besplatan ulaz. Postoji više bazena za sve uzraste kao i tereni za razne sportove – sve spremno za uživanje. Ljudi se čak kupaju i u Ari čija je temperaura 14C a u bazenima 22C. Ara je jako brza reka ali plitka i bez virova. Ovo ne treba propustiti!5. dan

Pošto je danas nedelja, prodavnice ne rade sem naravno Migrosove. Stoga smo iskoristili priliku da prođemo kroz ulice u centru kroz ulice koje do sada nismo videli. Pošto se ponedeljkom odnosi smece, danas su ulice pune kesa sa smećem. Kesa sa smećem mora biti crna sa zalepljenom markicom koja kosta u zavisnosti od veličine kese. Za kesu standardne veličine, odnosenje se placa 1.40 franaka – pa vi bacajte. U Švajcarskoj je pešak zakon. Nema kola koja ne stanu na pešackom prelazu i propuste vas. Bicikista ima jako mnogo i obavezni su da nose kacige, kao i motoraši. Postoje posebni objekti za parking biciklova i motora. Niko ne krade!Migros je prepun ljudi, koji su očito isto nešto zaboravili kupiti kao i mi. U Migrosu se može sve naći sem žestokog pića iz jednog jedinog raloga. Sin vlasnika Migrosa poginuo je u saobraćajnoj nesreći vozeći pijan.Bern ima još jednu poslasticu za turiste a to je Vrt ruža – Rosengarten. Smešten na brdu iznad Berna, na nekadasnjem groblju(!), vrt pruža fantastičan pogled na grad. Lepo se vide krovovi Berna, mada panoramom dominira Münster crkva i Kornhaus čelični most. U vrtu može da se vidi veliki broj raznih vrsta ruža a meni je najinteresantnija Pink Panter ruža. Ove ruže zaista mirišu za razliku od onih iz cvećara. Veliki travnjak, na kojima studenti, kao, uče, presečen je fontanom i barom u kojoj rastu lotosi. Ulaz o Rosengarten je besplatan.6. dan

Marzili bazeni u podnožju Berna, smešteni pored reke Ara, bili su današnji izbor a ovog puta smo došli pripremljeni – u kupaćim gaćama. Temperatura je ovog puta bila viša za jedan stepen: bazen 23, Ara 15 C. Voda u bazenu je čista i dovoljno topla za kupanje, dok sam u Aru samo kročio i shvatio da je tu za mene nema mesta…brrrrr. Kada smo stigli na bazen, nije bilo puno ljudi, međutim kako su ljudi završavali sa poslom, mesta na travi je bilo sve manje i manje. Kafić, koji je smešten u blizini, radi na principu šalterske prodaje tako da je sve dosta jeftino. Kući smo vratili uz pomoć uspinjače Marzili-Bern. Karta košta 1.10 CHF. Svratili smo do LOEB-a, veliki lanac robnih kuća, čisto da vidimo kakve su cene i šta moze da se nađe. Cene su dosta visoke ali ima sniženja, od 30-50%. Prava sniženja u Švajcarskoj počinju 1.jula pa se mogu očekivati sniženja od čak 70 pa i do 80%. Ovakva sniženja se dešavaju zbog toga sto su u Švajcarskoj veoma visoki porezi na zalihe. Prodavci zato moraju da se oslobađaju neprodate robe na radost svih kupaca.7. danŠkola se završila, đaci na raspustu. Dijaspora krenula kući i zakčila puteve a mi krenuli put Lucerna, i to kroz sela da bi stegli utisak o zelenim brežuljcima popunjenim kravama i konjima. Ovaj put kroz srednju Švajcarsku je, ipak, ostao upečatljiv po užasnom smradu koji potiće od đubriva. Međutim, čovek se prosto navikne na ovaj miris pa kada ga ponovo negde osetiti, sa nostalgijom ćete se sećati švajcarskih sporednih puteva. Elem, posle dva i po sata voznje stigli smo Lucern, grad sa oko 100.000 stanovnika i jos tolko Japanaca. Japanci su loš znak, jer to govori da je u gradu sve jako skupo. I jeste skupo, ali…

Lucern je smešten na obalama Lucernskog jezeru u podnožju Alpa. Veoma živahan a tako mali. U njemu su smešteni mnogobrojni muzeji a najznacajniji su Muzej umetnosti i Pikasov muzej. Muzej umetnosti je smešten u ogromnoj zgradi novijeg datuma i za njega je potrebno odvojiti ceo dan kao i za Muzej saobraćaja koji je jedan od najmodernijih muzeja u svetu, gde na primer možete učestvovati u interaktivnoj predstavi građenja najdužeg tunela u Švajcarskoj. U Lucernu je smešten IMaxX bioskop koji je isto tako jedan od najboljih u svetu a specifičan je po tome što se pre filma odigrava Laser Show.Od kelnera u čuvenom restoranu Fistern, za kojeg se kasnije ispostavilo da je naše gore list, saznali smo da je sve manji broj turista od 11.septembra i kraha Swiss Aira iako su cene sve niže-niže. Kolko li su ranije ovde bile cene kada sada pivo kosta 7.5 franaka?Jedan od najupečatljivih delova Lucerna je svakako pešacki drveni most dugačak stotinak metara. Most je 17.avgusta 1993. skoro ceo izgoreo tako da je u popunosti rekonstruisan.Za bogatije turiste ovde je posebno interesantan restoran Gutsch koji je smešten na brdašcetu iznad Lucerna kao i planinski vrh Pilates sa kompleksom restorana i zabavnih parkova. Na Pilates se stiže specijalnom železnicom ili balonom.Napustili smo Lucern i krenuli u Cug.

Kanton Cug je poznat po tome što ima najniži porez na profit od svih kantona u Švajcarskoh pa zato ovde žive bogatuni i to se lako da primeti. U Cugu zivi Boris Beker. Cug je takođe poznat po najboljim galerijama u Švajcarskoj, ne računajuci Martinji. U Cuškom parlamentu se pre 2001. godine dogodila poznata tragedija kada je neki ludak uleteo sa puškom u salu i pobio 12 ljudi jer je bio nezadovoljan radom gradske Vlade.I Cug, kao i svi švajcarski gradovi, ima svoje jezero koje i u ovom slučaju izgleda fenomenalno. U centru Cuga, koji ima oko 50.000 ljudi, nalazi se zooloski vrt sa retkim pricama a ono što nikako ne treba propustiti jeste gradska pijaca i očaravajući usećereni bademi.8. dan

Prva destinacija za danas jeste Emental. Ovo, slobodno se moze reći, selo je u svetu poznato po čuvenom siru Ementaleru koji se ovde proizvodi od davnina. To je onaj sir sa najvecim rupama – kao onaj iz "Tom i Džerija" kada Džeri bez problema može da se sakrije u siru i da ga polako gricka. Upoznali smo se procesom proizvodnje sira a tehnologija kojom se danas proizvodi ovaj sir je daleko odmakla od principa ognjišta i velikog kazana, kako se to ranije radilo. Sir se proizvodi se od kravljeg mleka, koje pasu po zelenim alpskim pašnjacima, a finalni proizvod je Ementaler prečnika skoro jednog metra. Imali smo priliku da se uverimo i u kvalitet Ementalera u restoranu koji se nazali u sklopu fabrike koja je ustvari obična kuća. Jeli smo autentično švajcarsko jelo Rusti. Švajcarci su pre mnogo-mnogo godina bili jako siromašan narod i sve što su imali da jedu jeste krompir i sir. Ova dva sastojka čine osnovu ovog skromnog jela koje je danas prilagodjeno "malo boljem" standardu života. Zapečen krompir, pa red šunke, onda Ementaler i na kraju jaje i sve to lepo zapečeno. Jelo je aranžirano peršunom, slajsom paradajza i breskve (čudno, ali se odlično slaže). Jelo je zaista ukusno i odlično legne za doručak. To je ujedno i dobra prilika da se za samo 12 franaka proba nešto autentično švajcarsko plus što je ovde krajolik fenomenalan – kao iz neke reklame za margarin.

Put nas je dalje vodio do najvećeg švajcarskog grada, Ciriha. Iskreno rečeno, prilično sam razočaran. Možda sam očekivao previše, ali ovaj grad je daleko najružniji od svih kojih sam ovde video. Veoma je teško orijentisati se, zato sto grad nema klasičan centar, trg ili nešto slicno. Ovom utisku je verovatno doprineo i vašar koji se tih dana održavao pa su na sve strane bile nekakve tende, ringišpili i improvizovane bine pa je više ličilo na nekakvu seosku slavu u Čurugu nego na jedan Cirih. Nije ni čudo što ovde ima toliko naših ljudi koji se odlično provode na ovoj festi jer na sve strane mirišu pljeskavice i kobasice, koje će prvo da prodaju pa što se ne proda, da pojedu, pa onda pravac u diskoteku Grodonia kod Sime Komuniste, kod kojeg svakog vikenda gostuje neka nasa "zvezda", koja od jednog honorara može da kupi jedne gace u ulici Banhofstrasse, koja je inace jedna od najskupljih ulica u celom svetu. Nije sve tako crno. Jezero im je lepo, plavo.Obišli smo katedralu i pogledali izlozbu Nachfolger posvecenu Heinrich Bullingeru, sledbeniku Huldrych Zwinglisa koji je bio jedan od osnivača protestantizma i živeo je ovde u Cirihu. Inače, vise od 70% Švajcaraca su protestanti, 20% katolici itd.

Napustili smo Cirih i krenuli ka zapadu, u Kneževinu Lihtenštajn, smeštenu kraj reke Rajne. U Lihtenštajnu važi švajcarska viza a i franak je takođe platežna valuta. Zvanični jezik je nemački. Auto-oznaka je FL (Fürstentum Liechtenstein). Mi smo se uputili u glavni grad Lihtenštajna, Vaduz, koji je ujedno i sedište monarhije. Princ Franc Josef II upravlja svojom malenom zemljom od 160 kilometara kvadratnih i živi u dvorcu u koji može da se dođe samo po pozivu. Prilaz dvorcu je strogo zabranjen a ovaj dvorac je jedan od malobrojnih u svetu koji ne mora da se finansira turističkim posetama, nego direktno ubiranjem poreza od svojih podanika, koji ga obožavaju. Vaduz je prelep gradić, veoma živahan i živopisan. Sam centar je preplavljen turistima ali ipak nema gužve. Prepun je skulptura raznih umetnika koje mogu da se vide na svakih dvadesetak metara. Glavna ulica je dugačka nekih 250 metara a u njoj je smesteno sve: Rathaus, pošta, luksuzne prodavnice, galerije, hoteli, restorani, turisticke prodavnice, kafici…

Okrećemo ka severu i stižemo do Bodenskog jezera. Prekoputa se vidi Nemačka, u koju ne možemo da odemo jer nemamo vizu. Posle kraće vožnje stizemo do St.Galena, današnje krajnje destinacije. St.Galen je prvi katolički kanton od posećenih i u njemu je sedište biskupije i katedrala. Veliki je i poznat univerzitetski centar, međutim nigde nema studenata, a nema ni zaposlenih, a nema ni dece. Nema nikoga! Nemam pojma gde su ljudi zbrisali ali ovaj grad je pust. Jedini je do sada koji nema svoje jezero ili barem reku. Zanimljiv im je način obeležavanja ulica. Nemaju klasične table zakucane na uglove zgrada, nego su natpisi okačeni između dve zgrade tako da vise u vazduhu. Nismo se puno zadrzali u St.Galenu jer nas ceka dva sata vožnje do kuce.9. dan

Novi dan, novo putovanje. Prva destinacija je Fribur. Kako smo stigli u grad čuo se počasni plotun. Pomislili smo: "Nije trebalo, ali baš lepo od vas". Ispostavilo se da plotun nije upućen nama, već proslavi 200 godina žandarmerije u ovom gradu. Lepa priredba kojoj je čak prisustvovao i komandant Švajcarske vojske, kojeg smo uspeli da slikamo.Fribur je lepo mestašce koje pripada francuskom govornom području. Poznat je po ulici Mladenaca koja je posvećena uglednim ženama i primernim muškarcima, kako to piše na tabli.Napustamo Fribur i krecemo ka Grijeru. Grijer je čuven po svom zamku, Château de Gruyères, iz XV veka. U njemu su ziveli Grijerovi a sad ovde planduju turisti za 6.50 franaka. Unutrašnjost zamka je posebna prića i covek sa lako moze uživeti u ulogu nekog od Grijerovih samo da nema toliko turista. Malo toga je ovde rekonstruisano – sve je autenticno. Ima zaista šta da se vidi a jedan od interesantnijih stvari je i klavir Franca Lista iz 1835. godine. Obavezno posetiti i vrt zamka koji je urađen u stilu lavirinta.

Posle razgledanja zamka, probali smo specijalitet Grijera a to su puslice u Grijer kremu (Meringes avec la creme de Gyeres). Veoma ukusan slatkiš koji odlicno ide posle šoljice kafe.Put do Martinjija bio je veoma ugodan. Izložbu "Croisements" srpske moderne umetnosti otvorio je tadašnji ambasador Dragoljub Popović. Izložba je prodajna a cene radova su se kretale od 500 do 20.000 franaka. Mogli su se videti veoma vredni radovi slikara brojnih autora među kojima je bio i Ilija Filipović.Veve (Vevey) se nalazi na obali Ženevskog jezera, mada meštani ne vole taj naziv pa ga zovu Lak Le Man. Prošli smo kroz Montre (Montreux), veoma polako, jer se tad održavao svetski poznati jazz festival "Zlatna ruža Montrea".

Ovo je mondensko mesto gde nije problem videti pravog Rols-Rojsa a i puno poznatih ljudi živi ovde. Jedan od poznatijih je i onaj ludak Reul koji je vođa sekte koja tvrdi da smo mi svi klonirani vanzemaljci. Njemu je zabranjen ulaz u Francusku gde je rođen pa živi ovde vrlo blizu francuske granice. Preko puta jezera vidi se francuska granica i selo Evian gde se puni poznata mineralna voda. U centru Montrea nalazi se statua Fredija Merkjurija a u obliženjem gradu statua Čarlija Čaplina koji se 50-tih godina preselio u Veve bežeći iz Amerike i lova na veštice (komuniste). Statua Čarli Čaplina u prirodnoj veličini u njegovoj prepoznatljivoj odeći i pozi, kako gleda u Le Man je jedna od, meni, najdražih fotografija sa ovog puta.Veve je pun Amerikanaca jer je u ovom mestu centar Neslea. U starom delu grada nalazi se stara zgrada Nestlea koji je jednim delom pretvoren u muzej ishrane, a nova, ogromna, upravna zgrada u stilu NATO oktagona nalazi se u samom centru Vevea.10. dan

Danas je planiran šoping u Medriziju. Put nas je vodio kroz Altdorf (Staro selo) gde se nalazi ogromna skulptura Vilijema Tela, za kojeg ljudi veruju da potiče upravo odavde a jos više veruju da će na osnovu ovog moći jos malo da oderu jadne turiste.Put ka Medriziju je veoma zanimljiv zato sto se više putuje ispod zemlje nego iznad. Bezbroj manjih tunela su samo uvertira za najduži tunel u ovom delu Evrope – Gotard! Tunel Gotard dugačak je 17 km a brzina je ograničena na 80km. U tunelu je veoma toplo i posle izvesnog vremena, čovek se pomalo oseća pomalo neprijatno. Mobilni telefoni i radio u tunelu funkcionisu bez problema.Medrizi se nalazi u italijanskom kantonu Ticino i poznat je po FoxTownu – ogromnoj outletu u kojoj sve poznate svetske modne marke imaju svoju prodavnicu. Ne bi to bilo ništa novo niti posebno da se ne radi o velikim sniženjima koja su ovde stalna. Zbog toga je ovo svratište brojnih ljudi iz Švice ali i Italije (Milano je odavde na samo 50 km) koji dolaze ovde u potrazi za jeftinom markiranom garderobom. Da bi se ovaj outlet obišao potrebno je bar 2-3 sata bez zadržavanja. FoxTown radi od 11 do 17.00h.Posle napornog šopinga, otišli smo na kafu u Lugano. Ovde svi pricaju italijanski i primećuje se drugačiji temperament. Ljudi su življi, brže se vozi, a svi su veoma moderno obučeni. I Lugano ima svoje jezero koje se, naravno, zove lugansko.11. danBern zaista ima fantastican položaj za odsedanje dok ste u Švajcarskoj, jer se nalazi tačno u sredini; u centru Svajcarske, tako da su svi krajevi zemlje dosta blizu. Bern – Ženeva 150 km. Ženeva, koju Nemci zovu Genf, jeste romanski kanton smešten na jugoistoku zemlje.U novom delu Ženeve, smešten je centar Ujedinjenih Nacija za Evropu, u koju je nemoguce ući ukoliko se niste najavili nedelju dana unapred za organizovano razgledanje. Kapija je udaljena preko 200 metara od zgrade, tako da nista ne može da se vidi sem zastava članica UN. Posto smo mi primljeni pre 2000. godine naša zastava je skroz na kraju, tako da se uopste ni ne vidi. Interesantno je da je Svajcarska tek pre 2002. godine pristupila UN, iako je sedište UN ovde već 50 godina! Švajcarcarska nije član ni Evropske Unije a glavni problem oko učlanjenja je klauzula "bankarske tajne". Priključenjem Švajcarske EU, banke bi morale da otkriju račune u bankama, a one to ne žele ni da čuju.

Elem, ne bi UN bile UN da ispred zgrade nema nekih demonstracija. Demonstriracije su bile upućene protiv krvoprolića u Africi, a to se sve dešava na platou posvećenom borbi protiv nagaznih mina kojeg simbolizuje skupltura drvene stolice, visoke 25 metara, kojoj fali jedna noga.Tačno preko puta UN nalazi se OMPI WIPO, centar za zaštitu intelektualne svojine, gde npr. može da se registruje neki trade-mark. U blizini se nalazi i UNHCR kao i muzej Ariana. Jedan bogati ženevljanin je za svog života skupljao vredne i retke primerke staklenih predmeta, koji su danas izloženi u muzeju koji je nazvan po njegovoj majci Ariani. Nažalost, muzej je bio zatvoren, mada su sama zgrada i park vrlo impozantni. U parku se nalazi veliko zvono, poklon japanske vlade, koje može da se udari okačenim balvanom i poželjena želja će vam se ostvariti.Spustili smo se do zenevskog t.j. lemanskog jezera. U pogled, odmah upada zenevski gejzir koji ide do 100 metara u visinu. Izleda zaista predivno a tek posle sam shvatio koliko sam bio srećan sto sam ga uopšte video, posto su ga uveče ugasili kao i većinu fontana u gradu. I Švajcarci štede struju. Bio je dobar osećaj videti gejzir uživo jer sam ga do sada uglavnom viđao na TV-u kada nam uvode nekakve sankcije.Tu je odmah i poznati most Mont Blanc, koji nazalost nije bio okićen zastavama.Šetnjom uz kej, došli smo do mesta gde je 1898. ubijena Sisi, Njeno Visočanstvo Elizabeta, Kraljica Austrije. Nedaleko od tog mesta, sto godina kasnije, podignut je spomenik. Ubio ju je italijan, anarhista.Veoma je interesantan i cvetni sat koji pokazuje tačno vreme, a nalazi se na trgu sa skuplturom ujedinjenja zenevskog kantona konfederaciji. Ovaj trg je poznat i po tome sto se ovde noću skupljaju prostitutke a sve kako je to opisao Paolo Koeljo u romanu "11 minuta".Jezero se moze obići i biciklom koji se može besplatno iznajmiti. Zaista cudno. Besplatno pa u Zenevi, koji je, inače, najskuplji grad u Švajcarskoj.Stari grad, na brdu iznad jezera, je opet potpuno drugacije iskustvo, jer odiše drugačijom atmosferom. Sve je dosta mirnije i staloženije. Ovde su pored neizbeznog Munstera i Banhofa smešteni kafići i hoteli. Naizgled neugledan hotel "De Armours" ugostio je Bila Klintona dok je kao predsednik SAD boravio u Ženevi. U blizini je i kuca Kavina, koji je uz Cviglija na istoku i njega na zapadu, bio osnivač protestantskog pravca u hrišćanstvu. Par koraka dalje, nalazi se i kuća gde je osnovan Crveni Krst. Da se imalo više vremena ko zna šta bi se još naslo na par koraka.Sišli smo do reke Rone na kafu. Videli smo kako labud roni u Roni.Počinje lagana kišica a mi napuštamo Ženevu i krećemo ka sledećoj destinaciji.

Na pola sata vožnje nalazi se Lozana sa sedištem Olimpijskog komiteta. Naravno, ceo grad odiše duhom Olimpijskih igara, a mi stižemo do Olimpijskog muzeja koji je nažalost bio zatvoren pošto smo stigli kasno. Srećom, najzanimljivi deo muzeja je ispred samog muzeja u prelepom parku. Prvo našta se naleti, kada se popnete uz pokretne stepenice, koje nisu radile jer smo zakasnili, jeste statua Dražena Petrovića, proslavljenog hrvatskog košarkaša. Tu je i statua u obliku muškog torzoa koji se otvara, ali ni to nije radilo jer smo zakasnili. Veoma je interesantno i mesto gde se svaki dan u 12.00, uz himnu, pali Olimpijska vatra, ali i na to smo zakasnili. Interesantno je videti i prečku postavljenu na visinu koju ne možete ni prstima da dodirnete a a predstavlja trenutni svetski rekord u skoku u vis.12. danDanas smo imali zakazan ručak sa starim prijateljima koji su nas odveli u japanski restoran Kabuki u centru Berna, Prostor je veoma zanimljiv zato što je to ustvari prerađena industrijska hala sa puno restorana različitih kuhinja. Pored naseg Kabukija, nalazi se turski restoran gde mogu da se jedu pljeske i kobaje. Pošto se sa japanskom kuhinjom srećemo prvi put, mi smo pustili da nas naši prijatelji uvedu u čari ove hrane i naruče hranu umesto nas. Naša kelnerica je bila Mitchuki; prava pravcata Japanka koja zna nemački. Kako je to čudno kada Japanci pricaju nemacki… Elem, prijatelji su imali odličnu idelju, koju smo oberučke prihvatili a to je da probamo od svega po malo. Prvo što je stiglo to je naravno sake. Sake može da služi topao i hladan; mi smo uzeli onu prvu verziju. Sake, iako kažu da je rakija, ukusom liči na vino i to veoma blago. Pije se uz vodu, a mi smo za tu priliku uzeli jednu flašu gazirane i jednu negazirane vode koja se meša a sve iz razloga što je gazirana voda isuviše jaka pa može da "ubije" (preseče) blagi ukus japanskih jela.Počeli smo sa mešanom salatom sa algama i salatom od lososa. Odlična salata koja može, prakticno, da zameni celo jelo – idealno za vegetarijance.I u Japanu se prvo jede supa. Nabiaki Udon, supa sa prilično dugačkim rezancima, stigla je zajedno sa jednim pohovanim škampom, koji je, jadan, virio iz supe. Supa se jede podignuta od stola, uz usta i po japanskom bontonu treba da se srče dok se ispija. Ja sam je malo srknuo i, zaista, u restoranu se niko nije okrenuo. Sa supom je stigla i tempura sa škampima i povrćem. Tempura se jede sa tempura sosom.Za glavno jelo dobili smo, neizbežni, suši i sašimi. Suši se pravi od presne ribe raznih vrsta i to je uglavnom losos ili jegulja. Osnovna stvar kod sušija je da od momenta ulova ribe pa do njenog konzumiranja, ne sme da prođe više od 12 sati. Suši je ustvari kombinacija pirinča koji je oblikovan u vidu kvadra i tanko sečene presne ribe koja se stavlja odozgo. Jede se tako sto se prvo zamoči u soja sos, u koji se prethodno rastopi wasabi (japanski hren zelene boje) i potom pojede u jednom zalogaju. Može biti i obmotan i crnim omotačem koji je ustvari neka vrsta povrca. Sašimi je vrlo sličan sušiju s tim što se on pravi od tunjevine, račića i služi se uz neku vrstu japanske turšije…i japanci prave zimnicu. Sve se ovo naravno jede japanskim štapićima koji se od kineskih razlikuju po tome sto su kraći i nisu konstatnog preseka; najtanji su na delu sa kojim se uzima hrana. Mi smo od naše druge konobarice Maki tražili štapiće da ponesemo kući ali je ona uz izvinjenje objasnila da ne može da nam ih da, ali smo zato zauzvrat dobili neke druge; kao suvenir. Za kraj smo jeli sladoled od zelenog čaja, za koji smo konstatovao da bojom podseća na wasabi, pa smo pomislili da se šef nije zeznuo. Konobarica se slatko nasmejala.Generalni utisak o japanskoj kuhinji je da je to veoma blaga hrana sa neuobičajenim ukusima koje svakako treba probati. Domaći gurmani bi rekli da je to bljutava hrana, jer se ovde ne koriste jaki začini, dim i zaprška.Tema drugog dela dana je bila odlazak u Floridu, restoran Floridu. Krenuli smo okolnim putevima i stigli smo do Twanna koji je, ustvari, seoce okruženo vinogradima. Vina iz ovih krajeva su veoma cenjena a proizvode ga porodice sa dugom tradicijom. Interesantno je da svaka porodica u Tvanu ima svoj grb i svoje vino. Naravno, ovo vino može i da se kupi a cena po boci je od 20 franaka pa naviše. Mi smo vino (belo) probali u jednom malom restoranu, koji podseća na onaj iz Alo-Alo, uz sir koji je sečen toliko tanko da se providi. Ovo sve je posluženo sa kiselim krastavcima i crnim hlebom.

Put nas dalje vodi u Biel t.j. Bienne na francuskom. Biel je poznat po francuskoj gimnaziji, muzičkoj i tehničkoj školi čiji su đaci izumeli kola na solarnu energiju. U Bielu je smešteno i Ministarstvo za sport, čija zgrada gleda na jezero. Da, opet jezero.Biel je na dva dana ugostio i Getea lično, pa su mu u čast istakli tablu na kući u kojoj je "živeo". Švajcarci zaista od svega znaju da naprave atrakciju. Najlepši deo Biela je svakako Ring, glavni trg, kojeg čine autentične zgrade stare preko 100 godina, čineci zajedno svojevrstan prsten.Hotel Florida je zamišljen kao američka Florida. Palme, golf, ružicasti flamingosi. Kompleks Florida čini sam hotel, dancing bar, restoran, golf tereni i mali zoo vrt. Unutar restorana nalazi se prava mala džungla u kojoj čak rastu i orhideje. Kroz prozor mogu da se vide flamingosi kako se drže u grupi i grickaju neku hranu iz jezerceta. Nisu na meniju. Narucili smo Parfait Mocca flambé sto je ustvari sladoled preliven čokoladom koja se flambira. Flambiranje se vrši likerom koji se zapali i onda takav zapaljen se kašičicom preliva preko čokolade koja se topi.Stigli smo kuci na kiflice sa sirom. Ko kaze da Japan, Florida, Srbija i Švajcarska nisu međusobno povezane.13. dan

Brdo iznad Berna se zove Gurten do kojeg se dolazi uspinjačom. Put traje 3 minuta, visinska razlika je oko 230m a povratna karta košta 9 franaka. Pogled na Bern je fantastičan a pogotovo kad se popne na kulu od lameliranog drveta visine 25 metara.Gurten je, inače, poznat po Gurten festivalu, koji se održava svake godine tokom jula. Najavljene grupe bile su Placebo, Nena, Die Artze, Kosheen i ostali. Cena karte za jedan dan je 65 a za sva četiri 185 franaka. Neki drugi put…

Putopis napisao Igor

2 komnetara na “Švajcarska u 13. dana

  1. Odlična tura, ali nedostaje poseta Fabrici čokolade Callier, koja je jedna od najslađih atrakcija. u Broku u Regiji Gruyere… :)
    I nezaboravno krstarenje Ženevskim jezerom

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *