Nekada davno, u klisurastoj dolini rečice Perast, nahodio se veliki pećinski sistem, od koga su danas ostali tek tragovi. Jedan od njih, kao lučno izvijeni prirodni kameni most, zaštićen je kao spomenik prirode – prerast Samar. To je tek prvi utisak na putanji od 15 kilometara, kojom sam želela da obuhvatim neke lepe stvari. A tehnički problemi su nastajali mnogo pre nego što smo se uopšte tamo uputili, kada je šoferu trebalo objasniti GDE ustvari idemo i gde treba da nas sačeka.
Jer zaista, radi se o „bezimenom“ mestu, negde u predelu tromeđe između Homolja, Dubašnice i Južnog Kučaja. Idući putem Žagubica – Bor, od Borskog jezera skreće se desno i staje se tačno na dvanaestom kilometru puta, gde se osim par pojata sa leve, nalazi i jedno prelepo stablo, raskošne, sferične krošnje na livadi sa desne strane puta. Samo to i ništa više. Četiri kilometara dalje, na tom istom putu, autobus je trebao da nas sačeka, na kraju naše kružne šetnje.
Izašli smo dakle… >>>

Planinarenje mi je strast. Obožavam to od mlađih dana. Nisam član nikakvog planinarskog društva, nemam vrhunsku kondiciju, ali kad god si zacrtam neki predio ili vrh kojeg želim obići (osvojiti), neka me sila doslovce odvuče tamo:za koju sedmicu samo se nađem kako se uspinjem željenom stazom u znoju lica svoga i pritom beskonačno uživam cijelim svojim bićem. Lakše i znane puteve često sam obilazila sama, teže u društvu. Posebno sam zaljubljena u Velebit, bajkovitu ljepotu njegovih kraških oblika, divljinu, kozje staze i netaknutu prirodu.

U svom prvom postu opisujem jedan od svojih planinarskih izleta na južni Velebit, na koji sam išla sa svojim dečkom, 17.maja ove godine.
Krenuli smo na put 16.5. iz Zadra i odsjeli u Starigradu, na obali Jadrana. Za južni Velebit najprihvatljivije je odsjesti u Starigradu, ako se penje na prelijepe visoravni Veliko i Malo Rujno, ili posjećuje… >>>

Homolje, to fenomenalno parče istočne Srbije, koje kao da spava, ušuškano u svoja prebiblijska verovanja, još od antičkih vremena, ako izuzmemo Dragaševićeve putopise. Idealna mreža transverzala po gotovo svim grebenima njegovih blago zatalasanih vrhova; prelepe rečne doline čiji tokovi sijaju liskunom pod suncem, i još lepše šume što prekrivaju vulkanske masive, bogate rudom, koje su možda u ovo vreme buđenja prirode i najpodesnije za lepo, napajajuće pešačenje. Uputivši se preko Požarevca ka Kučevu, naše odredište je bilo samo središte „srpskog El Dorada“. Neresnica, Kučajna, Blagojev kamen – sve su to toponimi, poznati po nalazima zlatnih žila, a ispirački zanat nešto od čega i danas neke porodice žive. A da je to „hleb sa sedam kora“, imali smo prilike da vidimo na licu mesta. Debeli Lug, selo poznato kao železnička stanica „Majdanpek“, bilo je mesto gde nam se put završavao i gde nas je čekao autobus. Mesto pod patinom zaborava, koje krije mnogo toga posve inspirativnog, samo ako se malo… >>>

Umesto da ovaj blog počnem sa Subotičanima poznatom frazom “grad na severu Bačke”, za Suboticu ću reći da je to divan grad, u kom se spaja istok i zapad, secesija i modernizam, grad u kojem živi mnogo naroda i narodnosti. Kao rođena Subotičanka veoma sam ponosna na činjenicu da je Subotica bila dom mnogim poznatim umetnicima, sportistima, političarima… Za početak sadašnji predsednik Skupštine Srbije Oliver Dulić je Subotičanin, Đula Mešter, odbojkaš svoje prve servise je načinio u Subotici isto kao i svoje note Gabor Bumfort, Srđan Čolić, Gabor Lenđel, Silveter Levai, koji je sad poznat Holivudski kompozitor, Aleksandra i njen otac Kornelije Kovač… Ovaj ravničarski grad može da se pohvali i oficijelnom modnom kreatorkom Marijom Šabić, koja je autorka ovogodišnjih haljina na izboru za Palićku vilu.
Jedan od dobitnika NIN-ove nagrade Danilo Kiš je takođe Subotičanin. Kako i sam navodi on se samo ovde rodio i ništa ga ne vezuje za ovaj grad, mada je i kasnije dolazio. Danas u ovom gradu opstaje… >>>

Na festival tamburica, koji se za vikend održao u Deronjama, krenuli smo dosta spontano. Prošli vikend, dok smo sedeli u Šansi na Tašu pričali smo da bi sledeći vikend mogli na tamburice, ali je onda neko dobacio da je finale Evropskog prvenstva i priča je, skoro, bila završena…
U nedelju ujutru počeli smo dogovaranje ali mi se činilo da to brzo propada.. Prijatno sam se iznadio kad smo se ipak skupili. Oko 5 sati sam čekao da dođu po mene ortaci.. Beli, Lemi, Ćofi i Sinđa su kasnili dobrih pola sata i krenuli smo ka Deronjama putem ka Zrenjaninu, prošli smo Perlez, Titel i, napokon, Novi Sad. U kolima smo slušali muziku 90tih… I to onu najgoru muziku 90tih: 200 na sat, Samo u snu i sl. Nema veze, ako im se sluša neka slušaju - mislio sam, ali sam im verovatno bio dosadan gunđanjem da promenimo disk. Pet dvadesetpetogodišnjaka (u stvari jedan tek u septembru puni 25) uputilo se u Deronje da sluša tamburice i pre svega majstora - Zvonka Bogdana. Neko bi rekao ko’ penzioneri, ali nije me… >>>

Zašto bi bilo ko putovao iz Srbije čak u Pulu i to makar samo zarad dva, tri dana? Odgovor je jednostavan – Istra, počev od Rijeke, pa do Poreča, „najbliže“ je more za građane Srbije, čak i za one sa juga
„A Vi? Krenuli malo do Trsta“? Sredovečni pumpaš na malenoj Ininoj benzinskoj stanici, na putu između Labina i Pule, uporno je odbijao da neko, van sezone, može čak iz Srbije da na vikend pođe na Istru. Verovatno je, još dok je automobil ulazio na pumpu, „BG“ tablice povezao sa Beograđanima, farmerkama i vikend šopingom u Trstu…
„Ma ne, idemo do Pule“, ponovio sam mu drugi put, i odmah zatim, treći put, pitao da li ima WC na pumpi.
„Naravno da ima, pa ovo je gradila Jugoslavija“!
To što je pumpu „gradila Jugoslavija“ značilo je da je WC iza pumpe, da ne radi svetlo i da je zaključan. Pumpaš mi je informaciju dao, ali je ključ, poslednji adut, zadržao sve dok mi nije ispričao nekoliko anegdota iz svog vojničkog života. Služio je, pre dvadesetak godina, u kasarni u Topčideru… >>>

Postoje puno razloga zasto bi trebali da posetite Makedoniju,Makedonija vam moze puno toga da ponudi,vecih broj razlicitih tipova turizma:jezerski,planinski,manastirski turizam…I onaj mozda na koih be trebalo da se obrne najvise paznje a to e alternativni ili seoski turizam.
Ako pogledate kartu Makedonije mozete u samom centru naci jedno prekrasno mesto koe se zove Bogomila,tjhekom reke Babune u oblasti zvana Azot i opkrzueno sa prekrasnih planina Babuna i Jakupica sa najvisim vrhom Solunska Glava (2540 m).
Nekada veliko selo i centar zeljeznickog saobracaja u ovom delu Makedonije sada je samo malo selo koe broi samo nekoliko desetak stanovnika.Jos uvjek postoi i to jedino zasto je velika Zeleznicka Stanica u ovom regionu.Nekada je bilo i centar… >>>

Kada čitate putopis očekujete dugačke opise fenomenalnih građevina, egzotičnih trbušnih plesačica ili azurno plave obale. Ovde to nećete dobiti. Ono što ćete videti na narednim stranama su doživljaji na putu po (nepravedno zanemarenoj) našoj državi, čije budžake malo ko od nas poznaje.
Tog leta plan je bio da idemo na kamp ekstremnih sportova, pa na Adu Bojanu ako sve bude išlo po planu, što naravno nikad nije slučaj. Nas troje smo išli kolima, a ostatak društva vozom. U ovom tekstu ćemo ih zvati inicijalom – D je vozio, A je bila na mestu suvozača a ja sam kao svako dobro dete bila iza njih (ne u prikolici, već na zadnjem sedištu). Društvo u vozu je sabilo 3 rakije i 7 raketa piva tako da su nas ceo put izveštavali kako im je dobro i šta pevaju. Nama je od početka ovaj put mirisao na ludačku avanturu, a utvrdilo se da je istinita ona stara da se po jutru dan poznaje. Za početak, D je kao neka ženica loše organizovao vreme za šoping i poprilično kasnio. Krenuli smo iz Bg-a u 20 h, dok nas je ostatak društva… >>>

Na zapadnoj obali Istre smjestilo se jedno od najjačih turističkih središta – konkurencija mu je samo Poreč. Jedan od najskupljih gradova u Hrvatskoj, uz visoku stopu samoubojstava možda ne zvuči idelano kao mjesto na kojem želite provesti puno vremena, ali ima nešto u toj crvenoj zemlji koja vas privuče pa mu se poželite stalno vraćati…
Iz buke Zagreba, gužvi u tramvajima i donekle dobre ponude društvenog života, na par sam se dana preselila u mir, tišinu i prazninu ovog simpatičnog gradića. Zadnji puta sam ga vidjela krcatog Talijanima pa je izlazak iz busa na praznom autobusnom kolodvoru bio šok. Ali tako Rovinj izgleda van sezone. Ipak, okupan suncem je divan pa ako vam se ikad nađe na putu, nemojte ga zaobići.
Prvo što ne smijete zaobići u Rovinju je naravno Sveta Eufemija. Zvonik Sv. Eufemije, zaštitnice Rovinja nezaobilazan je u svakoj turističkoj turi, a ako imate priliku, poslušajte od nekoga i priču o tome kako je sarkofag mučenice Eufemije doplivao baš do tamo. Fora je i to što se prema Eufemiji… >>>

Put nas je vodio prema Varaždinu te ulasku na autocestu. Prvi zapreka se pojavila već nakon naplatnih kućica Sv. Helena di nas je čiča policajac zaustavio. Naravno ne bi on nas zaustavljao da general Korade nije lutao okolnim brdima, uglavnom, kad smo mu objasnili tko smo i gdje putujemo u ovo doba noći ljubazno se nasmijao i predao Mimiju dokumente.
Vožnja AC je trajala kraće nego smo mislili, ponajviše Davoru koji je svako malo zapilio onu noćnu ;) . Nakon čvora Bosiljevo, krenuli smo ka Splitu i od tok trenutka nas je pratila jedna od najgušćih magli koje sam imao prilike doživjeti u zadnje vrijeme. Kako je vožnja postajala sve napornija odlučili smo stati na odmorištu Modruš. Pojeli energentske čokoladice, prošetali udave te krenuli dalje. Izlaz nam je bio Sveti Rok, te sam odlučio malo ubit oko. Nisam ni do kraja zatvorio kapak kad će Mimi “Izlaz Otočac! Tu idemo?” Izbezumljeno sam pogledal kartu i onako nesigurno odgovorio “Da”. Cestarina je bila nešto niža od planirane, a i percepcija vremena u banani te smo sa nesigurnošću nastavili put prema tamnim i maglovitim Ličkim krajevima. No, nesigurnost je nestala već pri prvom… >>>