Једног облачног дана спустисмо се до Бајине Баште, мало да видимо Башту, а и језеро на Перућцу. Да се успут мало разведрило, продужили бисмо ка Предовом Крсту, али је та идеја “реализована” тек пар дана касније.

Успут смо са главног пута скренули десно ка селу Солотуша, до кога се стиже узаним асфалтираним путељком од 4-5 километара. Налази се на источним обронцима Таре, уз истоимену реку (Солотушу). Изнад села, на једном од висова Таре, налази се старо утврђење, град Солотник или, како га мештани зову - Кулина или Кулинград. Локални мајстори који су радили на новој сеоској цркви, у прелепој комбинацији дрвета и камена, поменуше нам да је тврђаву подигла Проклета Јерина! То нас подсети да се она помиње и као градитељ(ка) малтене свих осталих тврђава изграђених током средњег века (а и векова) у Србији. Изгледа да је Јерина, стално притискајући градитеље и јурећи кратке рокове, била неки средњовековни пандан данашњем министру Мркоњићу. Па када прође још једно четири-пет векова, отприлике 2500 и неке године, по целој Србији, где год будете видели остатке неког пута или моста (а нарочито заобилазнице) сељани ће вам рећи: “Е синко, то ти је градио Мркоњић…”

На реци Солотуши некада су вредно радиле 52 воденице, стругаре и ваљарице. Данас ћете, на крају асфалтног пута, одмах поред цркве у настајању, видети једну симпатичну дрвену кућицу за одмор (али печење и пиво морате сами да донесете), на стубовима изнад оближњих извора, поред воде која се слива преко малих стеновитих степеника обраслих маховином. Ако наставите даље макадамским путем, колима или пешице, после пар километара пута (узбрдо) доћи ћете до остатака тврђаве. То већ нисмо урадили. Али поглед одозго мора да је чаробан. Рекоше нам да се из Јасиковице (прво скретање са пута када се спуштате од Калуђерских Бара) може доћи до прелепог погледа (одозго) на Кулину. Свратили смо после и у Јасиковицу, и дошли до неке тачке одакле се пут грана на пет страна (а без путоказа), па смо морали да одустанемо од потраге за видиковцем и погледом на Кулинград.

Солотуша иначе полако улази у туристичку понуду Таре, да се тако чује за све те лепоте, природне и оне остале - специјалитете, сир, кајмак и још пуно тога. Са друге стране, ми дођосмо до Солотуше, али баш нигде ниједне табле - за смештај, или за поменуте производе, нешто као “овде можете купити најбољи сир и кајмак на Тари!” Све је, још увек, остављено случајности и можда неким телепатским способностима залуталих туриста.

Бајина Башта је место у подножју Таре, просечено речицама Пилицом и Рачом. Штета што Бајина Башта није мало више окренута обали Дрине, али претпостављам да су мештани, још док река није зауздана браном на Перућцу, заузели безбедне позиције за своје куће.

Центар Бајине Баште чини мали трг, уоквирен са хотелом “Дрина”, пословном зградом дринских хидроелектрана, а красе га споменик народном хероју Душану Јерковићу, погинулом на Кадињачи, и споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора среза рачанског у Другом светском рату. Од трга на све стране воде улице са бајинобаштанским кафићима и ресторанима, радњама и дућанима, а са трга се на доле спуштају степенице које су то поподне, после јаког пљуска, изгледале као слапови Нијагаре. Али нема те кише у бајинобаштанском крају која ће утећи својој локалпатриотској дужности да, осим што пада, успут и направи мало струје - па сад да ли на Перућцу или Зворнику, свеједно.

Тридесетак метара ниже, доћи ћете и до продавнице сувенира “Свашта - нешта”, поред етно-кафане “Конак”, где можете да направите праве етно-фотографије, тако што ћете протурити своје цењене главе кроз отворе на симпатично осликаној табли. Свратили смо затим и до пијаце, изнад главног трга, која, на нашу жалост, не ради само понедељком - баш када смо ми овде наишли. Најбоља понуда је, кажу, петком и суботом.

Ако хоћете да понесете неки сувенир из Бајине Баште, имате два, подједнако нутриционистичко-еколошка производа: један је дуван, познат као “бајиновац”, за који се тврди да је из Румелије, некадашње турске покрајине, а други је надалеко чувена клековача, “ББ клека”. Обично сувенири стоје по полицама са књигама или по неким ћошковима где их сваки пут проклиње особа која је задужена за чишћење прашине по кући, али са овим ББ сувенирима вероватно нећете имати тих проблема.

Има разних легенди како је настало име Бајине Баште, на месту некадашњег села Пљесково. Једна од њих каже да се у доба Милоша Обреновића исељавало муслиманско становништво, из ових крајева у Босну, а ту се помињао и неки Турчин Баја, власник пуно башчи поред Дрине, који је имао Милошеву дозволу да прелази реку и убира плодове са својих имања. Прави Баја!

Када наставите путем ка Перућцу, долазите до граничног прелаза Скелани. Још давне 1926. године завршен је мост који је Бајину Башту повезао са Скеланима, ружњикав гвоздени мост, урађен од гвоздене конструкције - добијене из Немачке, у склопу ратне одштете. Одмах код граничног прелаза, пре самог моста, са леве стране се одваја путељак који води ка градској плажи. То је уједно и ушће речице Раче у Дрину. Два пута смо свраћали овамо - једном смо видели купаче (треба стварно бити пингвин па се купати овде, али шта знају људи шта је хладна река?), а  у речици Рачи видели смо још и на десетине пивских флаша и конзерви, којекаквог ђубрета, одмах подно малог ресторана - кафића који се сместио на мостићу и стубовима изнад самог ушћа. Баш грозна слика!

Сва срећа, другог пута је ђубре било покупљено, а сама Дрина се повукла пар метара ка кориту, мало због лета, мало због режима рада на ХЕ Перућац, па је место изгледало потпуно другачије. А Дрина је изгледала као да се може препешачити.

Одавде до Перућца имате још десетак километара вожње, једном правом гробљанском магистралом. Не зато што се овде брзо вози или што се гине по путевима (онда би све магистрале у Србији могле тако да се зову), већ зато што пролазите поред бројних њива, где је уобичајено да се преминули чланови породице сахрањују - сваки на свом имању. Некима од домаћина, кажу, то је била последња жеља - да буду сахрањени на својој земљи, јер тако наследници неће моћи да распродају њиве и имања? Па тако имате ред кукуруза, па пшенице, па онда пет-шест гробова, па опет кукурузи, и тако скоро дуж целога пута.

Када будете пролазили кроз Бесеровину, па се можда сетите да нисте угасили ринглу у апартману, можете скренути ка селу Ослуша и сплетом макадамских путева изаћи на пут Калуђерске Баре - Митровац, главну тарску магистралу. То вам дође као нека пречица, мада је много лепше попети се из Перућца путем ка Митровцу (истина, има доста окука, али је поглед на језеро и брану вредан труда). Пошто нема разлога да се враћате ка Барама, јер сте практично тек кренули - ускоро ћете стићи до локалитета Мраморје, средњевековне некрополе стећака (14-16. век). Ту вам се налази око стотину надгробних споменика, у облику масивних камених плоча и сандука. Спада у најзначајније некрополе у Србији и место је заштићено као споменик културе од изузетног значаја за Србију. Заиста је невероватно да је овде неко (дал`мештани или туристи, ил` неки сатанисти, неважно је) искористио правилан распоред четири плоче - за мало седења и роштиљања (!), оставивши за собом и трагове провода, пепео, пластичне кесе и чаше. Свашта човек овде може да види.

Следеће што ћете видети је (а делује веома лускузно) вила “Дрина”, а затим наилазите и на речицу Врело и истоимени ресторан. Речица Врело има само 365 метара дужине, верујем да су сви већ чули за њу, као и за њен надимак: “река од годину дана”, река на којој можете видети и малу централу, хидроелектрану, изграђену 1928. а обновљену 1986. године (захваљујући њој, Бајина Башта је добила ономад и прво осветљење).

Ту је и рибњак, а речица театрално, преко дивног, широког водопада, завршава свој кратак пут у зеленој Дрини. Неизоставно се морате зауставити и поседети у ресторану “Врело”, па чак и ако ћете само да попијете кафицу. Комбинација воде, зеленила и дрвених платформи ресторана, са погледом на бројне пастрмке које пливају около (не знајући да им радите о рибљој глави) вероватно ће вам, на крају, ипак отворити апетит.

А ако баш нисте гладни (тј. ако још нисте гладни), не морате пасивно да чекате, већ прошетајте до ушћа Врела и назад (то вам је 365 метара х 2) или, још боље, (уз припремљене купаће костиме и пешкире) лагано продужите ка плажи - понтону на језеру Перућац. Прво ћете наићи на брану и ХЕ Перућац, а пут се затим за кратко одваја од Дрине, и убрзо вас доводи на паркинг, и на главно купалиште целога округа. Ту је и хотел Језеро, а изнад “плаже” налази се ресторан са дивним погледом на Перућац.

Да је све под конац, дивно и чисто, баш и није. Имате кабине за пресвлачење које могу да послуже сврси, имате два туша са нежно леденом водом, на понтону може да буде заиста велика гужва када упече сунце или је викенд, али не будите размажени, већ дођите и обавезно се окупајте. Дубина језера уз брану је око 90 метара, а тамо где са понтона улазите у воду, дубина је вероватно између 10 и 30 метара? Спремала се олуја, купачи су се углавном већ разбежали, па смо уживали у ексклузивном брчкању у дринској води, у простору за купање ограђеном пластичном оградом. Вода је била топла, потпуно невероватно када се сетите како је ледена иста та Дрина пар километара ниже, код Бајине Баште. Као дипломираном електроинжењеру, енергетичару, паде ми на памет могућност да би неки сменски радник, кога је наљутио шеф, или му касни плата, можда могао да отвори једну од преграда на брани, па да се сјуримо низ брану заједно са Дрином, као низ камиказа тобоган у Акваленду, али пар скокова на главу избило ми је такве глупе идеје (из главе) и остали смо ту још пар сати да уживамо у купању, све док нас није потерала једна зла босанска киша.

Иначе, одавде можете ићи у пловидбу кањоном Дрине (језеро Перућац је дугачко 52 километра), а за детаље се распитајте или код капетана брода (ако је ту негде, уз усидрени брод), или код конобара у ресторану изнад понтонског купалишта, или на рецепцији хотела Оморика. Заиста нам је било жао што нисмо успели мало и да пловимо Дрином, али, опет, увек треба оставити нешто за следећи пут.

Мало пре пљуска, улетели смо у ресторан “Врело”, и полагано смо кренули - по реду: рибља чорба, пастрмка на жару, српска салатица да бисмо се на крају потпуно предозирали палачинкама. Сместили смо се напољу, уз зидове ресторана, на једином месту где киша још није могла да добаци. Симпатични келнер је без речи поговора доносио храну и када се пљусак већ толико размахао да су му сигурно цела леђа била мокра служећи госте, који су, ето, баш нашли када ће да седе напољу. На крају смо, пред фортисимо завршетком провале облака морали ипак - сви ми, заједно са келнером да побегнемо у затворену салу.

Следећа два дана Таром су владали облаци, киша и магла, тек да планина (или можда словенски бог Тар, по коме је планина добила име) све нас, туристе, подсети ко је овде газда и да, ако сте дошли на купање и сунчање, а не на планинарење и шетање - боље одете на море…

Слободан Огризовић