Још од детињства, па све до ових, хм, средњих година, сваки одлазак на Тару сводио се углавном на пар дана задржавања на Калуђерским Барама, уз кратке локалне шетње, углавном пензионерског типа. И после скоро четири деценије повременог кокетирања са Таром, сасвим изненада, (најзад и коначно), дошли смо на пуних осам дана планинског летовања. И, ево како је то било…jarevacТара је, док ме нека друга планина једног дана не убеди у супротно, најлепша српска планина, стреловито уздигнута изнад кањона Дрине и језера Перућца, синоним за густе шуме, прашуму, Панчићеву оморику, медведе, хотел Оморику, Митровац на Тари и дечје одмаралиште, Бели Бор и школу пријатељства, Јавор, Јеремичак, Предов Крст, Бањску стену, Црњесково, Заовине, Кремну, Тарабиће, Манастирске станове и Калуђерске Баре… Највиши врх је Козји Рид, са непуних 2000 метара (то баш високо звучи, а у ствари ради се само о 1591 метара, ако баш инсистирате на прецизности). А када причамо о Тари, не можемо је никако раздвојити ни од Бајине Баште, а ни од Мокре Горе, Шарганске осмице… и многих других околних атракција.

Да кренемо од Калуђерских Бара. Оне су вам нешто као главни град планине Таре. Налазе се на шеснаестом километру узбрдо од Бајине Баште, и налазе се скоро па на ничијој земљи - на граници општина Ужице и Бајина Башта. Како свака држава, регион и општина обично запостављају своје периферне делове, и овде вам се неки пут учини да су Баре малкице заборављене и да су још далеко од идиличног планинског месташцета за шта имају све (пред)услове. Осим када падне снег (да покрије…), јер је то најбољи начин да се неке ствари сакрију и камуфлирају кад већ нема другога решења.

Сам (епи)центар Калуђерских Бара налази се на простору дугом неколико стотина метара - од мале пијаце и почетка стазе, од камених плоча, која се од хотела Оморика и Јавор спушта кроз шуму, паралелно са старим путем од калдрме, све то поред фудбалског и тениских терена, великог тобогана на надувавање и скакаонице за децу, до великог травнатог платоа. Ту је и ресторан Јеремичак, са својом терасом, а уз сâм пут налази се још пар зграда од којих је једна изгледа баш дуго незавршена, уз једну већу и једну мању самопослугу, продавнице сувенира, још пар пијачних тезги и неизбежних контејнера, све то зачињено и неартикулисаним паркирањем (где ко стигне).

Близу малог расркшћа одакле један кривудави пут иде на доле, ка Бајиној Башти, а други, макадамски, иде кроз викендашко - апартманско насеље, ка галерији Тарски, налазе се и три стара крајпуташа, некако тужно запуштена - уместо да буду истакнути као прави културно-историјски споменици. На једном од њих можете прочитати: “Путниче приђи ближе те прочитај овај спомен Радована Милекића, из Заовина. Поживе 35 година а погибе 1875. године борећи се са Турцима. Овај споменик подигоше му синови Вељко и Илија и жена Василија. Нека му је блажен покој души његовој…” А пазите да вас, док читате текст крајпуташа, мало не препадне локална луталица - шарпланинац, који је баш тај део Бара изабрао за своју територију.

Тај центар Калуђерских Бара је можда и најружнији део Таре, а пошто се у кругу од пола километра одатле налази највећи део хотела, апартмана (од једноставних до екстралуксузних као што су “Зелени чардаци”), соба и викендица, где ћете се скоро сигурно и ви сместити - важно је да то знате и да се не разочарате првога дана када овамо стигнете.

Јер оно због чега овде треба да дођете, свакако није шеткање горе доле по Калуђерским Барама, већ су то дугачке шетње на све стране света уз невероватне погледе са неколико видиковаца, шетње кроз густе шуме и преко миришљавих ливада, а ако вам и то једном досади, можете и да пливате - на језерима Перућац и Заовине.

Чим стигнете, потрудите се да набавите најдетаљнију а и најновију (по могућству овогодишњу) мапу Националног парка Тара, да бисте видели куда све можете да шетате, шта све можете да видите и одакле, а и да бисте имали потпуну мрежу разгранатих асфалтних и макадамских шумских путева којима ћете, надам се, пролазити.

Иначе, били смо смештени у вили “Нина”, на неких стотинак метара дуж поменутог макадамског пута кроз викендашко насеље. Троспратна вила састоји се од дванаест апартмана различите величине, а домаћини су нам били симпатични Срби из Вуковара, породица Лазић, Неда и Никола. А посебно су нам били симпатични претпоследњег дана боравка, када су за све закупце апартмана спремили један “славонски котлић”, (ко је рекао котлић? - котао!!), један укусни и сочни гулаш по рецепту из славонских крајева.

Биће лепо када се овај део пута, кроз викендашко насеље (па тако и испред виле) мало уреди, можда и асфалтира, да би се елиминисали прашина, по сунцу, и блато, кад пада киша. Или барем да се уради нека лепа пешачка стаза дуж овога пута, уз коју би свима било мало лакше.

Уосталом, на сајту www.tara-planina.com осим ове виле, можете наћи и све остале (многобројне) варијанте за смештај по целој Тари, за свачији укус и свачији џеп.

Из Калуђерских Бара можете правити бројне излете, дугачке шетње - например, чак и до Кадињаче (!), али свакако, ако први пут долазите, направите мање амбициозне планове. А то значи: обиђите трим стазу као и стазу љубави подно хотела Оморика, прошетајте кроз прелепо викендашко насеље које се протеже од раскрснице изнад хотела Оморика, па све до последње викендице на шумовитој падини, одакле се можете вратити пречицом (упитајте некога од власника тих викендица где се тачно налази) преко малог потока, назад до Јеремичка и центра Бара. То викендашко насеље датира још из шездесетих година прошлога века (како то звучи “старински”! Узгред, и сам писац овог путописа такође датира из тих година…) и права је срећа што је неко (паметан) овде забранио даљу градњу, тако да је ово остала права планинска оаза за те, једне од првих, љубитеље Таре.

Стаза љубави “а ла Оморика” је симпатична стаза од километар и нешто дужине, а док шетате наићи ћете прво на мост љубави, па на мост веридбе, па и на брачни мост… а ваше је да процените да ли да пролазите баш целу стазу или да се благовремено вратите пре него што дефинитивно закорачите преко новога моста (у вашем животу). Успут се може убрати понека дивља купина или малина, ако сте наишли у јулу или августу.

Пре него што кренете да обилазите неку од поменутих стаза, можете наручити у “Јавору” јагњетину под сачем (кулинарски процес траје око 2-2,5 сата) и лепињу од хељде, који ће вам, онако врући и укусни, сигурно надокнадити енергију утрошену у шетњи али и обезбедити енергију за још две-три исте такве.

Ако од раскрснице изнад “Оморике” продужите асфалтним путем на десно, проћи ћете поред ограђеног простора, некада Титове виле, а данас вероватно виле Председника (или државе) Србије. Пошто не верујем да, слично као и у Титово време, ова вила може да буде заузета више од пар недеља годишње, штета што се неко није досетио да је понуди као малу туристичку знаменитост и да пусти туристе да уђу у ограђени простор, па макар платили и карту, и да виде шта се ту унутра налази. Ако може Бели двор да се обилази, може ваљда и ова вила?

Наставите ли даље асфалтним путем, доћи ћете до раскрснице за Митровац и Кремну, где су се сместили апартмани “Зелени чардаци”, један мали комплекс етно-апартмана, или боље појединачних кућица предивно уређених и богато опремљених, смештених по тарско-енглеском травњаку, са пуно, пуно цветних аранжмана. Штета што “Чардаци” нису мало више увучени у шуму, али и овако су дивно место. Истина, скупо, али ако, онако менаџерски, узмемо у обзир однос “квалитет/цена”, онда је закуп ових апартмана добро уложен новац. Са друге стране, овде је поента да цео дан проведете напољу, па питање смештаја и није баш најважније.

Пошто смо истражили тај правац, вратимо се у центар. Када се од крајпуташа спустите једном од неколико стаза до доње раскрснице, видећете велику вилу, по имену “Тара lux”, бензинску пумпу, расадник лековитог биља и “Куртину кафану”. Иако смо се од првог дана намерачили да се упознамо са гастрономском понудом у овој чувеној кафани, на крају нам то није успело, због бројних излета који су нас одвлачили на друге стране и у друге ресторане. Можда је једини проблем кафане што на тераси има само пар столова, а на Тари је заиста злочин да по лепом времену седите и једете у затвореном простору.

Ту у близини је почетак стазе Јаревац, која вас поред локалног потока (тј. кроз “левкасту забарену депресију потока Јаревац”, како пише на табли), води неких километар и по до изласка на асфалтни пут, па је најбоље да се истом стазом и вратите (на почетну тачку). А око вас, као почасни кордон, стоје црни и бели борови (не црно-бели, већ црни и бели), и смрче, и јеле и букве, али и понеки јавор, брест и граб - док се по ливадама шепуре црепаста гладиола, сибирска перуника и ветрогон и то широколисни!

Стаза наставља још пар километара, до бране и језерца “Јаревац”, па до хотела Тара, а успут се одвајају и стаза ка Боровом брду, споменику борцима Другог светског рата, као и стаза која вас кроз кањон реке Раче води све до манастира Рача, одакле се можете другом стазом вратити узбрдо до Манастирских станова и затим до Калуђерских Бара. Нисмо ни покушали да прођемо овуда, јер је то сигурно захват од скоро 8-9 сати шетње, већ смо се задовољили са оних километар и по Јаревца. А имали смо и оправдање јер је због кише која је пала пре пар дана стаза била прилично блатњава (у том наставку). Стаза води преко неколико мостића, прате је и табле са информацијама о стази, (једна са потпуно избледелим текстом), о флори и фауни у окружењу, а ту су и канте препуне ђубрета - неизбежни детаљ чак и на најлепшим деловима Таре, чак и на местима где их заиста никад не бисте очекивали.

Захваљујући углавном сунчаним данима (са пар магловито - кишних) успели смо да направимо бројне излете (који су укључивали и вожњу колима), па ћемо их овде поделити са вама. Ради се о опису онога што смо ми видели, а не о претенциозној тврдњи да је баш то оно најлепше што Тара нуди, јер то може да каже само неко ко овде живи или можда долази већ годинама на одмор.

Слободан Огризовић