Zapravo…primetio sam nesto..Naslovi tekstova koje pisem ovde su mi uvek pomalo…bombasticni..:)) Valjda zelja da se privuku citaoci! No,u svakom slucaju…ovoga puta pricam o svom pokusaju puta u Albaniju,februara prosle godine.Oni koji su imali prilike da citaju moje prethodne tekstove znaju da u meni cuci skriveni avanturista,spreman na poduhvate koji se vec lagano sukobljavaju sa zdravim razumom..:))

Ali idemo redom…Pre svega,otkud ideja o Albaniji? Selo odakle potice moja porodica nalazi se na pola puta izmedju Podgorice i Danilovgrada.Obzirom da se kuca,sagradjena na temeljima stare kamene kucice,prostire u pravcu zapad-istok,sa terase se nocu mogu videti svetla Podgorice,a danju visoki vrhovi planina,uvek pokriveni snegom.Albanskih planina.I tako,danima ih posmatrajuci,svaki put su mi se cinile sve blize.I zaista,u praksi,Albanija je na pola sata voznje od Podgorice,dakle,45 minuta od kuce i terase sa koje sam posmatrao citav prizor.Dakle,prvi razlog-blizina! :)

Drugi razlog,svakako je prica koju slusam od malih nogu,kako je moj cukundeda svoju plemenitu dusu ispustio bas u Albaniji,kada je slavna crnogorska vojska opsedala Skadar(na Bojani). :)I ne samo cukundeda,vec jos mnogo njih sa prefiksom “cukun”,medju kojima i jedan po kome sam i ime dobio.

Naravno,mene nije tesko nagovoriti za takve i slicne poduhvate.Iako ne razmisljajuci o eventualnim posledicama odlaska u Albaniju,resih da vidim Skadar.Moji saputnici su se slozili posle samo nekoliko minuta “ubedjivanja”.I opet,ista prica,YUGO,BG tablice,SRJ pasosi..gas..i polecemo…:))Kad malo bolje razmislim,taj cuveni plavi YUGO 55 je svedok mnogih mojih ludorija,o kojima ce biti  jos tekstova. :))

Podgorica je u februaru pusta,pa smo je prosli relativno brzo,i nastavili prema Tuziju,predgradju glavnog grada Crne Gore,poznatom po cuvenoj buvljoj pijaci(ne znam da li jos uvek postoji).Ono sto odmah upada u oci jeste sve veci broj dzamija kako odmicete sve dalje,ostavljajuci iza sebe Podgoricu i Crnu Goru uopste,a sve blize albanskoj granici.I radio prijemnik u autu je poceo “cudno da se ponasa” i emituje uglavnom stanice na izuzetno nerazumljivom jeziku.Aha…znaci,na dobrom smo putu.

A plan je bio vrlo jednostavan.Otici da Skadra(sve ukupno sat-sat i po voznje od Podgorice),obici cuvenu tvrdjavu iznad grada,malo prosetati,i vec iste veceri se vratiti nazad.Pri polasku smo dobijali uglavnom kontradiktorne informacije,od toga da je ovo putesestvije mozda i ludji poduhvat od pohoda na Dubrovnik sa istim ovim Yugom,pa do price,kako Albanci iz Albanije nisu isto sto i Albanci sa Kosova,te da u Skadru i dan danas zivi veliki broj srpskih i crnogorskih porodica.

Klizeci lagano ka granicnom prelazu,nismo mogli a da par puta ne zastanemo i osvrnemo se na prirodu oko sebe.Zaista,Skadarsko jezero je potpuno fascinantno,cak i u februaru mesecu.Sa punim pravom mogu reci,jedan od najlepsih predela koji sam ikad imao prilike da vidim.Bar u ex-yu varijanti.

Granicni prelaz Crne Gore i Albanije nalazi se na kraju uskog,lose obelezenog i skoro makadamskog puta,u sred nedodjije,a kome sam zaboravio ime…Mada,to i nije od presudnog znacaja za ovu pricu.Crnogorski carinici vrlo ljubazni,iako pomalo zacudjeni gde smo se mi to zaputili,na kraju su se i nasalili kako smo im vrlo sumnjivi,obzirom da idemo u Albaniju samo na par sati.Odmah asocijacija na nekakav sverc necega..sa cim se suocavaju svaki dan.Ali,kako je Crna Gora ipak mala drzavica,i na tom granicnom prelazu,kao uostalom i svuda po CG,morao se naci neko,ko poznaje nekog od moje familije..:)) Pa tako i bi…te prodjosmo bez vecih zadrzavanja. Samo su nam u pasose udarili pecat “IZLAZ 15.02. 14:34″…Zasto je ova informacija bitna,saznacete kasnije! :))

E sad…albanski deo granicnog prelaza.Jos neugledniji i zapusteniji od onoga odakle smo dosli.Sve obraslo u korov,a barake postaljvene pored puta stoje tu verovatno vec preko 50 godina.Barem tako izgledaju. Carinik u prasnjavoj,zelenoj uniformi samo je upotpunio citav kadar.”Hi,your passports please”…Ohooo..pa mi znamo i engleski!! :) Iznenadjujuce!! Mada..sa druge strane,gospodin ima dobrih 45-50 godina,pa je pomalo cudno da ne zna srpski ni da bekne,iako verujem da na granici radi bar 20 godina.No,dobro..njegova stvar.Odnese covek pasose,nestade u jednoj od baraka..kad..nakon par minuta..na izuzetno losem engleskom,pokazujuci i rukama i nogama rece nesto u stilu: “Nemate medjunarodnu vozacku dozvolu,a viza za ulazak u Republiku Albaniju je 35 eura” :)) E sad..tesko vam mogu recima opisati moj izraz lica u tom momentu.Nalazim se u sred nicega,idem ne znam ni sam kuda ni zasto..:) I jos mi za to neki pametnjakovic trazi 35 eura :) Da se covek posteno zamisli u kojoj to zemlji onda ja zivim,ako mi je za ulazak u Albaniju potrebno 35 eura.

Ali…vesti su oni trgovci,a nisam ni ja od juce! :) Nakon par recenica moga objasnjavanja da idemo samo na nekoliko sati,i da se vracamo iste veceri,covek na VRLO DOBROM srpskom rece: “Da me Castis 10 eura,pa da vas pustim!” (ovo veliko C je C kaooo…Cuprija:)) Hahaha..e nasmeja me covek u sekundi.I ajd…da ga Castim..kad smo vec stigli dovde,e jos samo treba njegov sef Sokolj da pogleda pasose i-slobodni smo.A Sokolj je izgleda bio malo namcoraste naravi,ili je samo tog dana ustao na levu nogu,kako god…Sokolj uze pasose,pogleda ih sa svih strana,a onda se zaustavi kod mog! “Sta je ovo SUP BEOGRAD-STARI GRAD??” :) Opet srpski jezik! Doooobro! :) E sad…caka je u tome,sto nasi lepi plavi pasosi(uskoro u penziji)izdati u Beogradu,nikako ne mogu uci u Albaniju,vec je za to potrebno vadjenje vize u albanskoj ambasadi u nasem glavnom gradu!!!Tu sad vec nista ne pomaze,jer u ovoj sceni je pomenuti Sokolj bog i batina,a mi smo samo statisti koji mole za njegovu milost! :)) E pa neces druze! Uzeh ja pasose,polukruzno okretanje,sve po propisu,pa nazad! :)

Crnogorski carinik je morao da se nasmeje,zajedno sa nama,lupajuci pecat u pasos “ULAZ 15.02. 14:41″-vratite se par pasusa unazad-nas boravak u Albaniji,trajao je citavih 7 minuta!! Ako nista drugo,konkurisacemo za Ginisovu knjigu u kategoriji “Najkrace putovanje na svetu” :)))

Do neke sledece price-pozdrav svima!! :)