Nalazi na dvadesetak kilometara od Pirota, kada se krene pravcem ka gornjem Visoku, t.j. Visočkoj Ržani. Smestilo se na Visočici, neposredno pred njen utok u duboki stenoviti kanjon u kome se gnezdi par surih orlova a sa čije druge strane leži selo Pakleštica, dokle odavde nema kolskog puta. Opkoljeno je s jedne strane golim brdom Jovankov Vrh u čijoj se stenovitoj padini nazvanoj Kamik još sa puta jasno vidi nekoliko velikih pećinskih otvora, s druge strane šumovitim Kaminskim bregom i sa treće obroncima Vidliča, straroplaninskog venca koji odvaja Visok od Pirotske kotline. Pre probijanja puta, selo je bilo raskrsnica preko koje su prelazili natovareni konji koji su iz Dojkinaca, Brloga, Ržane, Pakleštice, sada već uraslim i pomalo zaboravljenim stazama odlazili u grad, uglavnom radi trgovine.

Budući da letujem na planini neprestano već skoro dvadeset godina i svakako smatram da je svako od sela na svoj način zanimljivo, mislim da imam” kredita” da  preporučim obilazak Rsovaca i okoline koji su i za mene bili… >>>

“ Ici cu bilo kuda sve dok me to vodi napred “ – reci doktora Livingstona koje su mi na pocetku delovale bezveze i koje su mi predstavljale samo glupu reklamu za Dzoni Voker, vremenom su pocele da daju smisao svemu sto radim i sto zelim u zivotu. Vecina ljudi trazi neki smisao zivota, planira sta ce da radi, trazi motiv I insiraciju kako bi svoj zivot ucinili zanimljivijim I sto uzbudljivijim. Naravno ima I onih koji se jednostavno prepuste zivotu ali ja nisam jedan od takvih. Ja uvek hocu sve da znam, nista ne prepustam slucaju I stalno trazim nesto bolje od ovoga sto imam u ovom trenutku. Gledas ljude oko sebe I pazljivo slusas svakoga, bilo to dobro ili lose. Ako je dobro, moze ti koristiti, ako je lose, opet ti koristi, znas sta ne treba da radis. Skoro sam na jednoj od nasih idiotskih televizija ( mislim da nemamo ni jednu normalnu ) cuo jednog pevaca koji ne izgleda bas mnogo pametno pa sam mislio da se ne moze nista korisno cuti od njega ali me je demantovao. Ma koliko neverovatno u tom trenutku to… >>>

Neočekivano prijatno iznenađenje sačekalo nas je ovog leta kada smo nekim poslom svratili u selo Niševac. Ono se nalazi na 6 km od gradića Svrljig, koji je, mada smešten u lepom prirodnom okruženju, neugledno i neuređeno naselje tipično za ovaj deo Srbije. Međutim, što smo se više približavali Niševcu, pogled je bivao sve prijatniji. Na samom ulasku u selo, pod tablom sa njegovim nazivom, istinski dobar znak: još jedna tabla na kojoj piše “Dolina ljubavi i mira”.

U selu nas je sačekao vodič, bivši predsednik sela, Ivan Blagojević - Tekaja, prijatni, nasmejani lik koji ima vremena, iako ga posao čeka. Vodio nas je gde smo hteli usput pričao o svom selu, pokazivao lekovite biljke, napominjao šta sve još ima da se vidi, svratio nas kod sebe kući da popijemo kafu i pokaže nam svoj pogon za pravljenje metli dok su se punile baterije fotoaparata…

Dakle, Niševac ima 400… >>>

Avgusta 2008. proveo sam sedam dana – zapravo, osam, ali prvi računam kao nulti, dan akomodacije, kada nisam video ništa sto neću ponoviti nekog od kasnijih dana – proveo sam upoznajući ekskluzivitete Rima. Informacije o cenama i radnim vremenima date su u ovom izveštaju samo gde su posebno zanimljive, zato što za takve informacije već postoji relevantan resurs, na adresi 060608.it. To je adresa koju konsultuju i zaposleni u zvaničnim TI (turističke informacije) biroima. Za uzvrat, trudio sam se da eventualne čitaoce snabdem drugim vrstama objektivnih ili subjektivnih podataka: gde su najduži redovi, sta je potcenjeno a šta precenjeno u Rimu, kako se mogu klasifikovati lokacije od najvećeg turističkog interesa, kako se mogu optimizovati dani, da li je saobraćaj zaista takav kako se priča, kao i o drugim detaljima moje lične, fragmentarne vizije Rima. Izveštaj sam napisao poslednjeg dana u Rimu, u Q&A formatu. Moja kasnija istraživanja otkrila su mi neke manjkavosti, ali sam ipak odlučio da ne dopunjujem tekst…. >>>

Dogodovštine prilikom ulaska i izlaska iz Albanije
Odmor na Ohridu je idealna prilika da se obidje susedna Albanija. Dobro, skoro svima koji iz Srbije dodju na Ohrid na odmor to je daleko od pameti, ali meni, kao skoro nosiocu albanske spomenice sa 6 odlazaka do sada, djavo nije davao mira sve dok nisam ubedio društvo da odemo. Da li sam bio u pravu, procenite sami.
Prvi pokušaj bio je “stativa”. Dogovorili smo se da krećemo u 7, ali sve jutarnje kafe, natezanja, punjenja goriva i poslednje nabavke dovele se nas do toga da smo na granici sa Albanijom, tu iza Struge, bili u pola 9, u petak 1. avgusta. Svi albanci koji se vraćaju u Italiju i dalje Švajcarsku i ko zna gde bili su na prelazu. Jeste, zvali smo Ѓоку, ali on je uspeo samo da na sredi da predjemo makedonsku granicu preko reda, ali nas je tamo dalje čekalo još nekoliko sati stajanja u kolini. Previše za jedan dan i kratkotrajnu posetu.
Dobro, idemo ponovo, u ponedeljak. Ovog puta smo ustali dovoljno rano, sve organizovali, i bili… >>>

Potpuno neplanirano, ispostavilo se da je Stokholm poslednja stanica naše male skandinavske turneje. Naravno, žalile smo za Helsinkijem, jer bi put u Helsinki i iz njega podrazumevao plovidbu ferijem, odnosno brodom, ali se ceo taj aranžman pokazao kao finansijski, fizicki i psihicki nesprovodiv, pa smo na kraju odustale.
Svejedno, radovala sam se Stokholmu, mada je prvi dan prošao neočekivano naporno. Stigle smo na glavnu stanicu nešto pre 7 ujutru, da bismo za dobrodoslicu saznale da šalter za inostrane rezervacije (trebalo je da iz Stokholma produžimo za Hamburg) radi tek od 10. Ništa zato, smestile smo se na klupu u čekaonici, izvadile svoje knjige i, logično, ubrzo zadremale. Kada je šalter konačno počeo da radi ljubazna službenica nas je obavestila da je voz do Malmea (gde je trebalo da presedamo za Berlin) u potpunosti bukiran, ali da zato postoji još jedan voz do Malmea koji polazi nešto ranije i sporiji je od ovog prethodnog pa ga putnici uglavnom izbegavaju. Ako pođemo tim vozom imaćemo tačno 15 minuta da uhvatimo voz za Berlin. I tako smo prihvatile ovaj predlog.
Sledeća stanica u Stokholmu trebalo je da bude infopoint, za koji se ispostavilo da… >>>

Tekts koji sledi nije moj. Prenosim ga u neizmenjenom obliku sa jednog sajta, a svima preporučujem da ga pažljivo pročitaju i da, na kraju, pogledaju fotke koje sam na Staroj planini snimio ovog leta. Zaista se pitam da takvo prirodno bogatstvo mora da bude narušeno? Da li je moguće da Stara planina ne može da doprinese lokalnom razvoju i na neki drugi način, a ne samo izgradnjom megalomanskih hotelskih kompleksa i ružnim žičarama? Razmislite o tome…
“Beograd — Na Staroj planini gradi se najveći planinski centar u Srbiji u koji bi trebalo da se uloži više od 500 miliona evra.
Dok žitelji tog ekonomski nerazvijenog kraja u tome vide jedinu šansu za bolji život, Zavod za zaštitu prirode upozorava da se gradnja obavlja mimo zakona i da najvećem zaštićenom prirodnom dobru u Srbiji preti uništenje. Prema master planu za izgradnju ski-centra „Babin zub“ na Staroj planini, na ovom mestu nići će hoteli, žičare, ski-staze.
To znači da ce najveće prirodno dobro u Srbiji… >>>

Pripadam populaciji tvrdokornih i zakletih boraca protiv bilo kakvog vida manipulacije, pogotovo kad su u pitanju turističke, a posebno kad se radi o mom godišnjem odmoru, akcentujem finansijski aspekt. Prevedeno na čist srpski jezik, ne dozvoljavam više da me, pa recimo to tako, volom čine, za moje pare. Vođen egoističnom potrebom da se dobro provedem, odmorim, opustim, vidim nešto istorije i da sve to razumno platim, odredih Ohrid kao dobitnu kombinaciju za 2008. Saveti prijatelja su inicirali istraživanje po forumima. Kakvo je moje mišljenje o Ohridu posle upoređenja sopstvenih utisaka sa emocijama drugih? Ne mogu reći dijametralno suprotno, ali ne mogu se ni u potpunosti složiti. Naslov je onda logičan, zar ne? Jedan forumaš je Ohridu dodelio više nego laskavu titulu najbolje turističke destinacije na Balkanskom poluostrvu. Imam dosta godina i u potpunosti stajem u odbranu ove teorije: ljudi (forumaši) lažu. Makar ušao u otvoreni sukob sa online zajednicom (što jeste izazov) stavku po stavku ćemo mi sad to… Lagano…… >>>

Teskoba! Ima li bolje reči za taj čudan osećaj, koji se roji u stomaku, posle skoro dva sata provedena u tmastom kolopletu podzemnih hodnika Petrovaradinske tvrđave? Dok miris vlažnih ciglenih zidova izaziva nozdrve, oči žedno traže makar tračak prirodne svetlosti, a žućkasti sjaj baterijske lampe na izdisaju treperi u tmini, glava ima samo jednu misao… »Vodi nas gore, majstore!«
Vodič - entuzijasta, zaljubljenik u tajne Đavinih pothodnika, Ladislav Pintač, tek ponekad okrene svoju lampu ka nama, proveravajući da li smo dobro i nastavlja da glavinja kroz niske hodnike.
- Hoćemo napolje? - pita odjednom.
Konačno! Sve i da smo slepi miševi, ovolika tama bi nas nagnala na paniku. Sreli smo ga nekoliko sati ranije zbog priče o velikim količinama smeća koje ljudi godinama bacaju u podzemne hodnike, o vandalima koje istorijsko blago uništavaju sprejevima u boji, farbama, vatrom… Pokazujući razvaljenu kapiju na ulazu iza Muzičke akademije i Jelisavetinog bastiona, Ladislav kaže: “»Ovo je tek… >>>