Sakriću se u narednih nekoliko dana od prijatelja i rodbine, to mi je jedina nada. Dok se stvar malo ne zataška. I slegne. Ili jednostavno zaboravi. Jer kako se drugačije izvući iz nelagodne situacije u koju ću neminovno zapasti, ukoliko me neko od njih priupita: ’’Kako je bilo u Milanu?’’ Svega dva sata provedena na aerodromu ’’Malpensa’’, već u startu ne slute, da će odgovor koji uslijedi biti nakinđuren hvalospjevima. Zato bolje da ih ne srijećem ovih dana. Dovoljno je što su moja očekivanja raspršena, kao oblaci nad Lombardijom kroz koje se ’’Foker 100’’ brzinom od 700 kilometara na sat, probijao tog četvrtka
Da se razumijemo na početku, u ovoj priči nema krivaca. Let na relaciji Tivat – Milano – Tivat predstavljao je kratko poslovno putovanje, koje je ispunilo očekivanja. I tačka.
Sad, što je neko zamišljao kako će cijeli dan imati na raspolaganju da se šepuri na milanskom suncu, pazari nešto na ’’Piazzi del Duomo’’, vidi Milansku skalu ili recimo… >>>

I odmah da odmahnem glavom, jer na tu odluku nije uticala informacija da će baš tih dana, dok se mi brčkamo u istim vodama, u hvarsku luku uplivati jahta tajkuna Romana Abramoviča, koga sam, uzgred, sasvim slučajno i uslikala dok je, kako mi se čini, bio usidren uz ostrvo na kojem je plaža za nudiste.
Presudno je bilo to što je hrvatski sajt adriatica.net u saradnji sa srpskim Jolly travelom, koji je inače i preuzeo, imao za nas interesantnu ponudu u hotelu Delfin.
Slika na sajtu je prikazala hotel u luci sa fantastičnim pogledom na more. Tako smo i rezervisale - sobu s pogledom – naravno, uz doplatu za istu.
Najduže jadransko ostrvo, koje se nekada zvalo Pharos, dok je bilo grčka kolonija, i koje je do 18. veka okupirala Venecija, ima najviše sunčanih sati godišnje i najzanimljivije je ostrvo srednje Dalmacije, što nas je ubedilo da je to prava stvar koja treba da obeleži ovu godinu.
E, onda smo se bacile i na «lakši» deo, na organizovanje kako da stignemo tamo…. >>>

Nekada davno, u klisurastoj dolini rečice Perast, nahodio se veliki pećinski sistem, od koga su danas ostali tek tragovi. Jedan od njih, kao lučno izvijeni prirodni kameni most, zaštićen je kao spomenik prirode – prerast Samar. To je tek prvi utisak na putanji od 15 kilometara, kojom sam želela da obuhvatim neke lepe stvari. A tehnički problemi su nastajali mnogo pre nego što smo se uopšte tamo uputili, kada je šoferu trebalo objasniti GDE ustvari idemo i gde treba da nas sačeka.
Jer zaista, radi se o „bezimenom“ mestu, negde u predelu tromeđe između Homolja, Dubašnice i Južnog Kučaja. Idući putem Žagubica – Bor, od Borskog jezera skreće se desno i staje se tačno na dvanaestom kilometru puta, gde se osim par pojata sa leve, nalazi i jedno prelepo stablo, raskošne, sferične krošnje na livadi sa desne strane puta. Samo to i ništa više. Četiri kilometara dalje, na tom istom putu, autobus je trebao da nas sačeka, na kraju naše kružne šetnje.
Izašli smo dakle… >>>

Planinarenje mi je strast. Obožavam to od mlađih dana. Nisam član nikakvog planinarskog društva, nemam vrhunsku kondiciju, ali kad god si zacrtam neki predio ili vrh kojeg želim obići (osvojiti), neka me sila doslovce odvuče tamo:za koju sedmicu samo se nađem kako se uspinjem željenom stazom u znoju lica svoga i pritom beskonačno uživam cijelim svojim bićem. Lakše i znane puteve često sam obilazila sama, teže u društvu. Posebno sam zaljubljena u Velebit, bajkovitu ljepotu njegovih kraških oblika, divljinu, kozje staze i netaknutu prirodu.

U svom prvom postu opisujem jedan od svojih planinarskih izleta na južni Velebit, na koji sam išla sa svojim dečkom, 17.maja ove godine.
Krenuli smo na put 16.5. iz Zadra i odsjeli u Starigradu, na obali Jadrana. Za južni Velebit najprihvatljivije je odsjesti u Starigradu, ako se penje na prelijepe visoravni Veliko i Malo Rujno, ili posjećuje… >>>

Homolje, to fenomenalno parče istočne Srbije, koje kao da spava, ušuškano u svoja prebiblijska verovanja, još od antičkih vremena, ako izuzmemo Dragaševićeve putopise. Idealna mreža transverzala po gotovo svim grebenima njegovih blago zatalasanih vrhova; prelepe rečne doline čiji tokovi sijaju liskunom pod suncem, i još lepše šume što prekrivaju vulkanske masive, bogate rudom, koje su možda u ovo vreme buđenja prirode i najpodesnije za lepo, napajajuće pešačenje. Uputivši se preko Požarevca ka Kučevu, naše odredište je bilo samo središte „srpskog El Dorada“. Neresnica, Kučajna, Blagojev kamen – sve su to toponimi, poznati po nalazima zlatnih žila, a ispirački zanat nešto od čega i danas neke porodice žive. A da je to „hleb sa sedam kora“, imali smo prilike da vidimo na licu mesta. Debeli Lug, selo poznato kao železnička stanica „Majdanpek“, bilo je mesto gde nam se put završavao i gde nas je čekao autobus. Mesto pod patinom zaborava, koje krije mnogo toga posve inspirativnog, samo ako se malo… >>>

“Milano za posao, Milano za studije, Milano za život”, kratak gradski vodič , kupljen je već pri prvom dolasku u grad mode, dizajna, umetnosti, izvanrednih građevina prošlosti. Grad svetske slave manekenki i modela, velikih brendova, metropola mogućnosti, nacionalnih razlika, pojam ludila i brzine, gužve u saobraćaju, dovoljan je razlog da vam jedan brzi dan u Milanu oduzme dah.
Naravno, ako ste turista sa željom da osetite lepotu prestonice italijanskog gospodarstva i zadržite dah, obavezan je mali vodič. Zatim fotoaparat, po mogućstvu od 1 Gb memorije, udobna obuća za pešačenje, dosta živaca za gradsku gužvu, i naravno osmeh ako želite da upoznate ljubaznost Italijana. Ako ne govorite italijanski, zaboravite na mogućnost da ćete se uz pomoć engleskog snaći. Italijani jednostavno ne govore druge jezike. Dovoljno je da naučite “Buongiorno”, a za uzvrat ćete dobiti “Prego, Grazzie mile” i srdačno “Arrivederci”, a to sve posebno, ako ste bogati turista sa namerom da potrošite… >>>

Umesto da ovaj blog počnem sa Subotičanima poznatom frazom “grad na severu Bačke”, za Suboticu ću reći da je to divan grad, u kom se spaja istok i zapad, secesija i modernizam, grad u kojem živi mnogo naroda i narodnosti. Kao rođena Subotičanka veoma sam ponosna na činjenicu da je Subotica bila dom mnogim poznatim umetnicima, sportistima, političarima… Za početak sadašnji predsednik Skupštine Srbije Oliver Dulić je Subotičanin, Đula Mešter, odbojkaš svoje prve servise je načinio u Subotici isto kao i svoje note Gabor Bumfort, Srđan Čolić, Gabor Lenđel, Silveter Levai, koji je sad poznat Holivudski kompozitor, Aleksandra i njen otac Kornelije Kovač… Ovaj ravničarski grad može da se pohvali i oficijelnom modnom kreatorkom Marijom Šabić, koja je autorka ovogodišnjih haljina na izboru za Palićku vilu.
Jedan od dobitnika NIN-ove nagrade Danilo Kiš je takođe Subotičanin. Kako i sam navodi on se samo ovde rodio i ništa ga ne vezuje za ovaj grad, mada je i kasnije dolazio. Danas u ovom gradu opstaje… >>>

Lisabon je čudo od grada. Našao je izvanredno mesto na samom ćošku Evrope, da se rashladi od bliske afričke vreline - široko ušće reke Težo u okean i sedam brda po kojima se opružio.
Lisabon sam pohodio tri puta. Prvi put kao pravi turista, sa porodicom, vodjen ljubaznim domaćinima i željan da vidim što više znamenitosti. Drugi put poslovno, sa kratkim kasnim noćnim trenucima odmora i opuštanja. Treći put, pre nekoliko nedelja, imao sam tri dana odmora pred naporan rad. Iskoristio sam ih onako kako sam najbolje mogao - lutajući bez cilja, nasumice ulazeći u uličice, izbegavajući poznata i prenatrpana mesta, osluškujući duh i život običnih ljudi. Portugalski nobelovac Žoze Saramago napisao je u svom delu “Putovanje u Portugal”: “Putnik nije turist, on je putnik. Postoji velika razlika. Putovati je saznavanje; ostalo je jednostavno otkrivanje”. Ja sam tek iz trećeg puta otkrio od Lisabona nešto malo više nego što se može naći u svakom… >>>

Na festival tamburica, koji se za vikend održao u Deronjama, krenuli smo dosta spontano. Prošli vikend, dok smo sedeli u Šansi na Tašu pričali smo da bi sledeći vikend mogli na tamburice, ali je onda neko dobacio da je finale Evropskog prvenstva i priča je, skoro, bila završena…
U nedelju ujutru počeli smo dogovaranje ali mi se činilo da to brzo propada.. Prijatno sam se iznadio kad smo se ipak skupili. Oko 5 sati sam čekao da dođu po mene ortaci.. Beli, Lemi, Ćofi i Sinđa su kasnili dobrih pola sata i krenuli smo ka Deronjama putem ka Zrenjaninu, prošli smo Perlez, Titel i, napokon, Novi Sad. U kolima smo slušali muziku 90tih… I to onu najgoru muziku 90tih: 200 na sat, Samo u snu i sl. Nema veze, ako im se sluša neka slušaju - mislio sam, ali sam im verovatno bio dosadan gunđanjem da promenimo disk. Pet dvadesetpetogodišnjaka (u stvari jedan tek u septembru puni 25) uputilo se u Deronje da sluša tamburice i pre svega majstora - Zvonka Bogdana. Neko bi rekao ko’ penzioneri, ali nije me… >>>