Zašto bi bilo ko putovao iz Srbije čak u Pulu i to makar samo zarad dva, tri dana? Odgovor je jednostavan – Istra, počev od Rijeke, pa do Poreča, „najbliže“ je more za građane Srbije, čak i za one sa juga
„A Vi? Krenuli malo do Trsta“? Sredovečni pumpaš na malenoj Ininoj benzinskoj stanici, na putu između Labina i Pule, uporno je odbijao da neko, van sezone, može čak iz Srbije da na vikend pođe na Istru. Verovatno je, još dok je automobil ulazio na pumpu, „BG“ tablice povezao sa Beograđanima, farmerkama i vikend šopingom u Trstu…
„Ma ne, idemo do Pule“, ponovio sam mu drugi put, i odmah zatim, treći put, pitao da li ima WC na pumpi.
„Naravno da ima, pa ovo je gradila Jugoslavija“!
To što je pumpu „gradila Jugoslavija“ značilo je da je WC iza pumpe, da ne radi svetlo i da je zaključan. Pumpaš mi je informaciju dao, ali je ključ, poslednji adut, zadržao sve dok mi nije ispričao nekoliko anegdota iz svog vojničkog života. Služio je, pre dvadesetak godina, u kasarni u Topčideru… >>>

Postoje puno razloga zasto bi trebali da posetite Makedoniju,Makedonija vam moze puno toga da ponudi,vecih broj razlicitih tipova turizma:jezerski,planinski,manastirski turizam…I onaj mozda na koih be trebalo da se obrne najvise paznje a to e alternativni ili seoski turizam.
Ako pogledate kartu Makedonije mozete u samom centru naci jedno prekrasno mesto koe se zove Bogomila,tjhekom reke Babune u oblasti zvana Azot i opkrzueno sa prekrasnih planina Babuna i Jakupica sa najvisim vrhom Solunska Glava (2540 m).
Nekada veliko selo i centar zeljeznickog saobracaja u ovom delu Makedonije sada je samo malo selo koe broi samo nekoliko desetak stanovnika.Jos uvjek postoi i to jedino zasto je velika Zeleznicka Stanica u ovom regionu.Nekada je bilo i centar… >>>

Na put smo krenuli u siječnju. Snijeg, magla, hladnoća, kiša, tmurno nebo i ne baš pretjerana želja za sjedanjem u avion i putovanje na istok. No, bilo kako bilo glupo bi bilo ne ići, te smo krenuli prema Beču. Letjeli smo turskim čarterom, i moram priznati da su i “air tete” i tursko gostoprimstvo već na samom putu došli do izražaja. Prvo ugodno iznenađenje.
Destinacija nam je Antalya. Turski biser mediterana, domovina naranče. Antalya je omiljena destinacija Rusima i Nijemcima, te mi je bilo jako drago što smo se uputili van sezone jer svi ti silni turisti uništili bi onaj bliskoistočni filing. Turska, odnosno azijski dio Turske kojeg nazivaju Anatolija ulazna su vrata u Aziju, te bliski istok, koliko zemljopisno, toliko i kulturološki.
Naš prvi hotel bio je u gradu Gyonig, 5 kilometara sjeverno od “grada hotela i resorta” Kemera. Ugodno smo se iznenadili smještaju, pravih 5 zvjezdica za prihvatljivu cijenu, samo je nedostižan san naše turističke ponude. Gyonig je omanji gradić, turistička… >>>

Kada čitate putopis očekujete dugačke opise fenomenalnih građevina, egzotičnih trbušnih plesačica ili azurno plave obale. Ovde to nećete dobiti. Ono što ćete videti na narednim stranama su doživljaji na putu po (nepravedno zanemarenoj) našoj državi, čije budžake malo ko od nas poznaje.
Tog leta plan je bio da idemo na kamp ekstremnih sportova, pa na Adu Bojanu ako sve bude išlo po planu, što naravno nikad nije slučaj. Nas troje smo išli kolima, a ostatak društva vozom. U ovom tekstu ćemo ih zvati inicijalom – D je vozio, A je bila na mestu suvozača a ja sam kao svako dobro dete bila iza njih (ne u prikolici, već na zadnjem sedištu). Društvo u vozu je sabilo 3 rakije i 7 raketa piva tako da su nas ceo put izveštavali kako im je dobro i šta pevaju. Nama je od početka ovaj put mirisao na ludačku avanturu, a utvrdilo se da je istinita ona stara da se po jutru dan poznaje. Za početak, D je kao neka ženica loše organizovao vreme za šoping i poprilično kasnio. Krenuli smo iz Bg-a u 20 h, dok nas je ostatak društva… >>>

Havana.
Habana.
Pohabana.
Sediš u coco taksiju, adaptiranom mopedu nakarabudžene prikolicoidne kabine, napravljene od plastike, epoksida i nekoliko slojeva boje (nakon nekoliko premaza - boja postaje formotvorni materijal, jednostavan postupak), sediš na plastičnim sedištima tik iza vozača koji juri 15 na sat kraj fasada na Malekonu, fasade pamte bogatije dane ali to sećanje je na samoj ivici da se otkine, poput poslednjeg zuba u starčevoj usnoj duplji.

Prolaziš kraj hotela u kojem je Ester odplivala “Bal na vodi”. Gledaš u zgradu ambasade SSSR-a, na samom kraju Malekona, fascinantna arhitektura, ogromni mač zaboden u Kubansko tlo, napravljen tako da se verovatno vidi i sa Floride.
Slani, začinjeni vetar leči gorak ukus donoseći miris mora i kiše, iznenada, direktno sa pučine.
Sediš u tom kvazi vozilu, isključiš kameru jer shvatiš dve ključne činjenice, zaredom: ne možeš zabeležiti sve, niti novi aparati uzimaju dušu urođenika, to je bilo samo u vreme dagerotipije i ne moraju baš sva siromaštva biti… >>>