Portugal nikada nije bio medju top deset destinacija koje sam zelela da posetim. Nije bio ni medju top pedeset. Pa cak ni sto. Nekako se na silu namestio. Dovoljno je juzno da pretpostavim da kraj marta moze da bude suncan. I dalje je u Evropi da ne moram da brinem o virusima, stomacnoj flori i amebama. I na neka je skromna dva sata leta od mene. Mada….. da sam uspela da nadjem pristojan hotel na Islandu……..ili da avioni imaju malo bolji red letenja ka Nici…….ili da nije tek mart……. Odmor u Portugalu mi se nekako sam od sebe nametnuo.

Ne znam zasto sam imala poptuno pogresno misljenje o toj zemlji. Ocekivala sam da bude nekako ….. nekako …….. malo…… recimo - ciganski! imala sam utisak da je tamo sve prljavo i da su svi bucni dok se opijaju portom i jedu ribu cije otpatke bacaju u cosak i pustaju ih da tamo smrde. Takodje sam nekako mislila i da ceo grad lici na javni toalet sa svim tim plocicama izlepljenim po fasadama…. imala sam tako pogresnu sliku.

Dok nisam sletela. I dok me nisu provozali sirokim ulicama novog Lisabona, gde je sve besprekorno cisto i uredjeno. I dok nisam prosetala do starih trgova gde se uglacane ploce od belog kamena sjaje. I gde niko nije nervozan i nista ne smrdi i nista ne bode oci. Sve je skladno, blistavo i svedeno na meru. Ostarele zgrade ponosno pokazuju ostatke svoje lepote. Kao izborana dame okicena starim porodicnim nakitom. Koji nema cenu. Porto se prodaje kao i svako dobro odlezano desertno vino. Niko se ne preliva, niko nije neljubazan, glasan, neprijatan. Zavrsila sam sa dve boce ukupno stare 30 godina. Za neku svecanu priliku. Nadam se brzo.

Nasla sam se u jednoj sasvim lepoj zemlji, nekih sasvim finih ljudi, u jednoj harmoniji gde se srecu stara civiliracija jedne kolonijalne sile i zapadna Evropa 21-og veka. Poptuni sklad.

I moja dalja razmisljanja su sasvim opustena. Veoma zanimljiva. Natopljena istorijom koje ovde toliko ima. Razmisljam o Vasku De Gami dok gledam u okean. Otplovio je sa cetiri broda i dvesto ljudi. Vratio se posle dve godine sa dva broda i pedesed ljudi. Cilj ostvaren. Nasao je vodeni put za Indiju. Bezbedni put. Onaj koji je ekonomskli unapredio Evropu. Tih nekih davnih dana. Razmisljam koliko su se zene, devojke, deca, majke tih pomoraca i prijatelji radovali docekivajuci brodove. Koliko li su samo strepele? Bez ikakve reci, ikakve poruke da je dobro ili ne. Da su ga uhapsila ratoborna plemena. Ili napale nepoznate egzoticne bolesti.

Cekanje. Danima. Mesecima. Godinama. Mozda se nekada vrati. A mozda ga vise nikada ne bude. Kako li samo izgleda taj neizvesni odlazak u okean? Gledanje u brod dok se ne izgubi na pucini. I onda nista. Talasi. Vetar. Nemuste poruke s pucine.

I razmisljam o mestima gde su ti morevplovci stizali. Mestima gde sam bila. Malaka u Maleziji. Zatim Juznoafricka Republika. Pa Brazil. Gledam u taj okean koji je uvek vodio u neizvesno. U nesto novo.

Zaista mi se svideo Lisabon. Neocekivano. Sasvim slucajno. Bez predumisljaja. Msilim da cu da idem ponovo.