. C U B A .

…novembar…2006.god…

Priča o Kubi uvek neminovno povlači oprečne reakcije čitalaca, slušalaca. Nisam ni vreme provedeno tamo, ni neka kasnija razmišljanja ograničavala razmatranjem političke situacije, naprotiv. Upoznavala sam Kubu sa svom njenom tugom i srećom, njenim ljudima koji su njena prava vrednost, s ambijentima koji su savršenstvo prirode i savršenstvo ljudskih ruku koje opstaje unazad vekovima.
Toliko se mnogo puta iznenadim kad čujem stavove koji se tiču politike i od svojih prijatelja i sugradjana, da zaista nisam osećala slobodu da nekoga ko živi na dalekoj Kubi pitam nešto o tome. Ono što vidi se, to su posledice svih dešavanja na Kubi decenijama unazad. Nestašica skoro svih osnovnih stvari, ali svejedno izobilje elementarne ljudskosti. I to je ono što Kubu čini najinteresantnijom, ta snaga i energija ljudi koji tamo žive, optimizam s kojim provode svaki dan. To je celo bogatstvo.

Let do Kube je bio tek prvi stepen svega zanimljivog što nas je čekalo. Po prvi put sam videla okean, po prvi put sam letela iznad njega i niti jednog momenta nisam bila u mogućnosti da sklopim oči. Činilo mi se da bi jedan takav jednostavan potez bio kruna nemarnosti i nehaja prema snazi i moći koja se pružala ispod nas. Tom beskraju plavetnila. Tako sam ja to sve zamišljala. A u stvarnosti, sve što se moglo videti bila je samo nepregledna količina oblaka, kao kakav šlag, ulupano belance ili onaj slasni krem za princes krofne…

Ma baš svašta mi se motalo po glavi , ali najviše treperavo iščekivanje da ugledamo ostrvo. Ostrvo, za koje ću kasnije saznati da pomalo liči na neku zemlju gde sam ja živela, da budi nostalgiju za nekim mojim radostima iz detinjstva. Možda zato što sam tad imala toliko malo godina da neke stvari osim što nisam shvatala, nisam ni imala potrebu da znam.

Na malim televizorima iznad naših glava vidim da se približavamo. Na displeju je data putanja aviona, trenutna spoljašnja temperatura, nekih smrznutih 50 stepeni u minusu. Zamišljam da puca staklo od hladnoće i da mi počinjemo da smrzavamo. Kao i mnogo puta u životu, razmišljam o totalno nebitnoj stvari. Jer kad bi puklo staklo ne bi imali šanse da se smrznemo, već bi se nešto strašnije desilo. A možda upravo iz tog razloga razmišljam bas o tome. Pa to je toliko manja verovatnoća da se desi, mnogo manja od neke uobičajene greške do koje može doći, a da sam o tome čitala ili čula da je uzrok nesreće u avionima. Tako da, dokle god me osećaj ne vara da će najverovatnije staklo pući, a mi se posmrzavati, sve dotle se ništa neće desiti.

Približavamo se. Osećam lagano poniranje aviona, prolazak kroz oblake, smenjivanje svetla i tame, male turbulencije izazvane onim šlagom i krofnama. Zatim jedan brzi spust kroz visinu, nagli bljesak svetlosti koja dopire kroz male okrugle prozore. Tako sićušni, a kroz njih vidite prostranstva koja su kilometrima daleko. Ili miljama, ako niste odavde. Odatle. Odavle. Odande. Odakle smo?

Ja sam sad na putu u neku drugu zemlju. Zemlju koju je davno neko nazvao rajem kakav ljudske oči nisu videle. Da ne ponavljam citat Kolumba, već toliko puta vidjen kadgod je o Kubi reč.

I ostavljam iza sebe samu. Noge su mi čvrsto na podu aviona. Čekam da dotaknem tlo raja. Obaveštenje stjuardesa o dolasku, temperaturi u Havani, dobrodošlica. Welcome. Wilkomen. Bienvenido. Cuba libre! Cuba libre? Stigli smo.

Glavni grad: La Habana

Zvanični jezik: španski

Površina: 110,900 km²

Populacija: 11,5 miliona / 2,2 miliona stanovnika Havane

Vremenska zona: CET -6

Jose Marti: “Ser cultos es la unica forma de ser libres”

Aerodrom u Havani. Hose Marti. Nakon par dana obilaska Havane shvatili smo da veliki deo svega ima njegovo obeležje. Bio je pesnik i revolucionar i kao da jos uvek na svakom koraku, sa svakom njegovom statuom i likom čujete sjajnog govornika. Aerodrom je klimatizovan, užurbanost se ogleda u putnicima, pristiglim i onima koji odlaze dok se na sjajnim crvenim plastičnim stolicama baškari po neki kubanac sa cigarom u ustima. Nakon kraćeg vremena smo se okupili s grupom koja ide dalje istim vozilom, modernim klimatizovanim kombijem koje stoji u redu pored onih starih, raznobojnih automobila američke auto industrije 50tih, šezdesetih godina. Jednom sam negde procitala da obilazak Havane tim vozilima predstavlja čist retro glamur. Složila bih se.

Vrata aerodromske zgrade bešumno klize otvarajući nam Havanu, po prvi put možemo da udahnemo vazduh tog grada. Kroz zastakljene prozore zgrade spoljašnjost je delovala kao vrlo prijatna dok posmatrate palme koje se njišu visoko iznad. Realnost je bila nešto drugo. Vrelina. Vruć vetar.

Prvo doživljavanje Havane je kao i kod većine turista moralo biti tek ono što smo mogli videti kroz prozore kombija. Naspram mene sedi Doña Cubana, ne znam joj ime. Lepa kubanka koja mirno sedi, ali iz nje izbija život. U njenim očima su vatra i suze. Sreća sto je tu, ponovo. Suze jer dugo je nije bilo. Obraća nam se na španskom jeziku. Zvuči prijatno premda ne razumem bas sve. Vozimo se ulicama zavijenim u bujno zelenilo. Listovi nisu nežni, tanki, oni bujaju svom svojom snagom. Imam utisak ako ih dodirnem da ce iz njih poteći tečnost koliko su nabubreli… Klima na Kubi je idealna… Prosečne temperature na Kubi se kreću oko 25 stepeni celzijusa… temperatura mora je konstantno izmedju 24 i 28 stepena…

Hotel Tryp Habana Libre

23 Calle L E 23 Y 25 Vedado - Havana CUBA

Stojimo zagrljeni na terasi, na 23.spratu hotela. Osećam njegov nežan dah na potiljku dok posmatramo sumrak u Havani po prvi put.

Dole na ulici naziremo šarenilo automobila i kuća. Tek nekoliko objekata je izuzetno visoko, svi ostali su u visini do koje dopire i svo okolno drveće, praveći kostelaciju suve zidane mase i nabubrenog oblika života u listovima duž nepregledne mreže ulica koje vode sve do Malecona. Tamo, gde se okean uliva u šetalište gube se obrisi, slike trepere i stvaraju iluzije. Kao i na celoj Kubi. Raj na zemlji. Iluzija ili stvarnost? Havana je pred nama. Lagani ritam pokreta pogleda remeti jedan soliter. Usamljen. Poboden kao kolac u jezgru starih kolonijalnih savršenstava. Jedna figura koja zatvara vidik…

Kasnije te večeri izlazimo da prošetamo ulicama Havane, u potrazi za njenim dahom, njenim životom. Ispred samog hotela ljudi su užurbani. Neki nastoje da se što pre dokopaju hladnog predvorja hotela, kao spasa od vreline koja se napolju oseća. Kao da je neko ukljucio fen. Drugi, kao i mi, žurno izlaze dopuštajući vrelini da ih zapljusne, da se vlaga uvuče u svaku poru i svaku vlas. Osećam kako i sama počinjem da bubrim od tolike vlage. Vetar koji ne rashladjuje i ne nosi dah osveženja već kao da dodatno podgreva situaciju zavirujući ispod košulja, širokih sukanja, ispod kose rukom pridržane kako bi se oslobodio vrat i time došlo do malo rashladjenja u ovoj vreloj noći. Ulice su obavijene tamom i glasovima, smehom, veselim, razdraganim. Tek poneka ulična svetiljka, semafori koji ne stoje uspravno već horizontalno i što je još čudnije nama naviklima na signalizaciju kakva jeste kod nas je to što se semafori nalaze tek tamo gde biste vi u stvari trebalo da stignete ukoliko idete automobilom, na suprotnoj strani ulice. Pešački prelazi su obeleženi širinom tek metar ili možda malo više. Na starim oronulim fasadama suši se raznobojno rublje. Kuće poduprte raznim letvama, gredama i ko zna čime sve još kako se ne bi srušile same od sebe, od vremena ili nemara su u beskrajnom nizu naslonjena na iste takve ili na neke skroz nove i očuvane, raznobojne, ali svejedno u istom takvom mraku. Tek dan može doneti realnu sliku o stanju pojedinih. U povratku obilazimo predvorje hotela. Na zidovima istorija Kube i istorija hotela, slike Castra i Che Gevare iz dana kada su začeti ideali revolucije koja je prestala to da bude, a pretvorila se u surovu stvarnost sa tek nostalgijom za onim što je zamišljeno. Slike poznatih koji su boravili u ovom hotelu i osetili draži Kube… Kojoj ćete se ako jednom odete i vratiti… U mislima, srcu zasigurno!

Ujutru se budim sa prvim zracima sunca koji pokušavaju da dopru kroz namaknute draperije. Ustajem tiho, na prstima gazeći prolazim kraj ogledala koja u mraku nude neke sasvim nove oblike. U njima vidim neke senke koje kao da nisu ja. Možda je neko drugi. Ko posmatra? Smem li da pitam? Smem li da šetam ulicama Havane i da pitam ko je srećan?

Setim se mojih 6-7 godina i mojih radosti obučenih u plavo, belo i crveno. Dečijih osmeha, cveća po ulicama, stepenicama, prosutih crvenih latica otrglih od života i ostavljenih tu na kamenu i asfaltu da uvenu. Crne lakovane cipelice koje su nošene s ponosom devojčice obučene da bude lepa za državu. Bezbroj puta ponovljena recitacija koja izrečena medju hiljadama dece tog istog dana mi je s ponosom silazila s usana, a da nisam ni primetila da se otrgla od mene i sama za sebe se recitovala. Kad je i da li je prestala da vazi?

…Danas, kad postajem pionir, dajem časnu pionirsku reč, da ću marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije i biti veran, dobar drug koji drzi datu reč. Da ću voleti svoju domovinu, Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju i sve njene narode i narodnosti…

Sećam se belih hulahop čarapa, teget plisirane suknje i bele bluze. Sećam se crvene marame i ponosa kad sam je dobila da je stavim oko vrata. Cipelice su gubile sjaj, košulja je vremenom požutela. Samo je sjajna crvena marama i dalje ostala. Nikad ponovo ispeglan neće biti trag od vezivanja i nikad je ponovo neću vezati oko vrata…

Ernesto Gevara de La Serna 14.06.1928 - 09.10.1967.

Trg Revolucije

Toliko mnogo toga se promenilo u zemlji gde živim. Na Kubi jos uvek žive crvene marame, bele soknice, pioniri i pionirke, parade za neke važne dane i rodjendane. Tišina. O nekim se stvarima ćuti. O nekim ne pita niko.

***

- Ver ar ju from ?

- Srbija

- Aaaa, Serbija end Montenegro… Aj nou, basketbol. I tako na prvoj liniji odstojanja od hotela, pa na svakom sledećem ćošku, raskrsnici, u svakoj ulici. Ovim mladim, lepo obučenim kubancima od kojih neki govore odlično, a neki malo slabije engleski jezik nije dozvoljen pristup hotelu ukoliko nisu u društvu. Stoga se oni svakog jutra tu taman negde kad se završava vreme doručka u hotelu lepo obuku, namirisani vam podare najlepši osmeh i ponude druženje. Marcos je bio jedan od prvih koga smo upoznali kada nam se jednostavno pridružio u šetnji i započeo priču sa nama. U nekakvoj drugoj Kubi bi verovatno bio izabran za “Najlepsi osmeh Kube” usled beline prosute nakon svakog razmicanja usana da kaže nešto ili da se jednostavno i od srca nasmeje. Osmeh oduševljenja kad čuje da se neko ko živi hiljadama kilometara daleko zove Marko, slično kao on, Marcos ili isto kao Marko Polo… postoji toliko mnogo predrasuda pri pomisli na toliku srdačnost, ali najveća većina njih je zaista samo radoznala da porazgovara s nekim ko nije svoj život proveo na Kubi… Mladji nas uglavnom povezuju s košarkom, a oni stariji, sa već bez po kojeg zuba u osmehu, sa plastičnim smedjim okvirom naslonjenim na nos uglavnom se sećaju Tita i tiho uzdahnu…malo od tuge sadašnje, malo od nostalgičnog sećanja na prošlost koja je sadašnjost…

Karakteristicno za sve je da se smeju. Široko i srdačno kao da su nas videli već mnogo puta. Neposrednost u ophodjenju ponekad me zbuni, pomalo preplaši, ali nakon prvog drhtaja ostaje jedno prijatno osećanje da je neko s vama podelio malo ljudskosti i prisnosti na jedan sasvim nenametljiv nacin. Neočekivano vam je postao blizak.

Sedimo na zidu Malecona. Prijatna toplota izbija iz kamena dok s Atlantika dopire laki osvezavajuci breeze. Rezi breeze. Sasvim malo. Moj Don Marko me zagrlio i ćuti dok gledamo nebo i okean kao jedno. Kako prija kad obala zadrhti u malo jačem naletu vetra. Rashladi se na tren ulica, svetiljke vezene od crnog kovanog gvoždja zatrepere u svojoj tami, kao da tiho kašljucnu pre nego što će se upaliti u sumrak i obasjati ulice.

Drži me za ruku dok šetamo ispod kolonada stubova koji me svaki put iznova raduju svojim igrama senki, snagom i lakoćom. Lukovi iznad naših glava, visoko gde se ne mogu dohvatiti stvaraju oblike osmeha u tami i sa svakim novim korakom vidim novi.

National Theatre, Habana

Veličanstvene gradjevine ranog španskog kolonijalnog doba šapuću priče o sreći, o ljudima, tužnim vremenima, na njima je trag godina, ali svejedno, osvrtanjem u nazad jasno je da je lepota stvorena pre postanka svega, niko je nije izmislio i kao takva ona je nepromenjiva gdegod da se nalazite.

Lepota Kube je u njenoj jednostavnosti i smirenosti, u njenoj prisnosti ljudi i neživih stvari sa prirodom.

Sva čula uživaju. Bilo da osećate miris okeana ili zelenila u naletu vetra, bilo da čujete glasove na sve strane (za sve je karakteristično da pričaju izuzetno glasno i brzo, čini vam se kao da u jednom dahu izgovore stotinu reči), smeh dece, starijih, viku prodavaca koji bi želeli da od vas turiste zarade neki dolar, bilo da iz grla kubanke bujnog stasa, grudi i bokova izlazi neverovatna količina emocija u obliku pesme. Na njenom licu nema glume, ona zaista proživljava ono o čemu peva, celim srcem, kao da je jedina na svetu… Peva da bi zaradila, to je istina, ali nemojte je uvrediti da ne shvatite njene osećaje izražene pesmom… Uostalom, kad biste i hteli ne biste mogli, jer će ona zasigurno probuditi i najzaspalije srce i poneti ga ka snažnom doživljaju…

Eksplozija sreće u obliku igre koju svi prihvataju, pokreti kukova koji vuku u noć i zagrljaj… ljubav… Salsa se igra iz strasti, iz ljubavi, iz siromaštva, iz bogatstva koje se ne meri materijalnim…

Havanske noći su prestonica uživanja u rumu, tradicionalnim koktelima i cigarama. Havana je bila utočište mnogih umetnika, a svakako jedan od najpoznatijih ima i svoje malo carstvo tamo pred kraj ulice Obispo…

Floridita, La Cuna del Daiquiri

imali smo privilegiju da u njegovom društvu popijemo čuveni daiquiri…

Ernest Heminvej je tu najčešće pio čuveni koktel dok je boravio u Havani.

Partagas - Fabrica de Tabacos

***

Otišli smo i na jednodnevni izlet u Varadero. Nežna strana Atlantika…Najpoznatije letovalište na Kubi…

Uživanje u hladu palmi, belom pesku i tirkiznom moru… Zaista kao s razglednice!

Naravno, ne bih se živa vratila da nisam probala čuveno kokosovo mleko u originalnoj “kokos ambalaži”. Malo mi previše ima ukus onog mekanog dela koji nadjete kad slomite košticu breskve i koji se ne jede… tako da ipak nemojte izostaviti kombinaciju istog s rumom, samo tako ćete imati pravi užitak!

Varadero, 135 km udaljenosti od Havane

U svakom slučaju, Varadero vredi videti, ali brz povratak u Havanu je obavezan! Ukoliko mislite da odlazak na Kubu neizostavno podrazumeva odlazak na plažu, hlad palmi, koktele uz muziku uživo, sve to ćete dobiti i na samo 20ak kilometara od centra Havane, Las Playas del Este.

Savršen kutak za uživanje na samo 20ak minuta vožnje duž Malecona, pa tunelom ispod površine okeana do prostranog bulevara sa ne tako gusto izgradjenim delovima sve do same predivne obale. U mogućnosti ste da uzmete taksi do ove plaže, regularno će vas to izaći oko 20 eura. Za upola manju cenu možete pristati na vratolomnu vožnju nekog od stanovnika Havane. Nije im dozvoljeno da prevoze turiste pa ćete možda put provesti iza zatamnjenog zadnjeg stakla sa molbom vozača da ne otvarate prozor kako ne biste bili osmotreni od strane nekoga ko ne treba da vas vidi.

Ukoliko ste odlučni da dan provedete u kupanju i odlučite se za ovu plažu, s obzirom na blizinu zagarantovano vam je veče provedeno ponovo u jednom od najlepših i najzanimljivijih gradova sveta…

El Capitolio

Izgradnja započeta 1. aprila 1926.god, završena 20.maja 1929.god

La Escalinata - 55 stepenika vode do glavnog ulaza

Prebrzo vreme prolazi…u gradu u kome vreme stalo je!

Konvertibilni pezos

1 EUR = 1.17113 CUC

1 CUC = 1.08 USD

Obavezno videti i probati… (ne)obavezno ovim redosledom.. :

• Šetnja Avenijom Malecon uz obalu mora Pridružite se stanovnicim ovog predivnog grada u subotnje predvečerje i dočekajte kasne noćne sate uz pesmu, setnu ili veselu, uz rum i osmehe dok se na obalama Atlantika traži malo rashladjenja, malo radosti, ljubavi. Uz kamen još topao od sunca što tek zašlo je prislonjeno je mnogo želja i nada, tu su se rodile prve ljubavi, proslavili značajni datumi… Tom istom ulicom u dane karnevala prolaze kolone učesnika.

• Hotel Tryp Habana Libre, Hotel ispunjen nacionalnim obeležjima, istorija Kube u malom. Fidel i Che su tu imali svoj apartman, a o njihovim susretima svedoče mnogobrojne fotografije na zidovima. Posetite restoran na 25. spratu, gde posle ponoći nastupa Turquino Cabaret, imaćete nezaboravan pogled na celu Havanu

• Plaza de la Revolusion Ernesto Che Guevara Memorial - čelična konstrukcija uradjena po ugledu na čuvenu Che-ovu sliku

• Jose Marti Memorial

• Museum de la Revolucion Smešten u nekadašnjoj palati diktatora Batiste

• Plaza de la Catedral - najveća otvorena tržnica umetnosti i suvenira

• Catedral San Cristobal

• Šetnja po Trgu des Armas

• Capitolio Nacional - detalji odaja koji ostavljaju bez daha

• La Bodegita del Medio - restoran s pečatom boravka poznatih

• El Floridita - druženje s Hemingvejem i koktelima

• Cuba Libre,Mojito, Daiquiri, Pina Colada… Jednim imenom Havana Club El Ron de Cuba….Cuba libre… Lime, cold ice, cola…

• Šetnja ulicom Obispo - Shoping ulica koja je zadržala dušu, u njoj su male umetničke galerije, knjižare…

• Šetnja ulicom Prado

• Hotel Nacional - Pogled na Malecon i predivne kolonade

• Partagas - Real Fabrica de Tabacos - U samom centru Havane, u blizini Capitolia, osnovana 1827.god

• Cohiba, Partagas, Monte Cristo, Romeo & Julia…

• Copelio Izuzetan sladoled, satima se stoji u redu za isti, kao neka vrsta rituala pred večernji izlazak. Turistima je omogućeno da prodju i preko reda kupe ovaj sladoled… Mi nismo bili dovoljno neosetljivi da uradimo tako nešto, a premalo smo vremena imali da bismo par sati posvetili stajanju u redu za isti. Tako da smo ostali uskraćeni za ukus ovog “sladoleda bogova” kako ga nazivaju…

• Kubanska muzika…Cuban Salsa, jazz, rock…

• Automobili iz 50ih godina…

• Marina Hemingvej

Mi smo imali samo 8 dana… Premalo za količinu lepote sadržanu u jednom gradu, jednoj zemlji, njenim ljudima i navikama…

 

Hasta La Vista…Cuba…

 

Ljilja i Marko