pisano decembra 2004

Manastir Dečani je najlepše od svega što sam do sada video u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Njegova lepota i mir kojim je okružen su nešto jedinstveno i neponovljivo. Trenuci koji sam u njemu proveo su mi toliko dragi, da sam odmah počeo da kujem plan kako da se još neki put vratim. I poželeo bih svakome da pokuša da poseti ovo izuzetno mesto.

Manastir Dečani nalazi se neposredno izvan istoimenog mesta na krajnjem zapadu Kosova i Metohije. Na sedamnaestak je kilometara od Peći, na putu koji prema Đakovici ide duž granice sa Albanijom. Smešten je pod obroncima Prokletija, u živopisnoj dolini na ulasku u klisuru reke Dečanske Bistrice. Okružen je gustim kestenovim i borovim šumama.

Danas se do manastira može doći samo organizovano, uz pratnju, ili sa posebnom dozom hrabrosti i lucidnosti što je recept koji smo Peca i ja primenili. Ka manastiru se skreće u centru Dečana, ali nigde nema oznake, pa je potrebno da se ja vama neko ko zna put. Nakon sporog kretanja izlokanim putem između nekolicine albanskih kuća, dolazi se na kontrolni punkt koji drže italijanski vojnici. Tu neki skreću levo ka Albaniji, do oni koji žele u manastir ostavljaju nešto od dokumenata, a vojno vozilo ih sprovodi sve do kapije.

Manastir, posvećen Hristu Pantokratoru (Svedržitelju), kao svoju zadužbinu i mauzolej osnovao je kralj Stefan Dečanski. Bilo je to vreme sukoba medju vlastelom. Stefana je potisnuo sin Dušan. Umro je u Zvečanskom gradu (neposredno izvan Kosovske Mitrovice), a sahranjen je u manastiru, u crkvi, u kovčegu pored oltara. Kovčeg se otvara tokom posebne molitve.

Nakon Stefanove smrti, radove na izgradnji dovršio je njegov sin car Dušan. Crkvu Vaznesenja Hristovog izgradio je fra Vita iz Kotora između 1327. i 1335. godine. Ovaj klasičan pravoslavni hram on je obogatio romantičnom obradom, te crkva ima elemente koji se mogu videti u ahtiketkuri katoličkih crkava. Manastir nikada nije paljen, te je verovatno stoga i najlepši koji imamo. Freske su skoro u celini sačuvane, a ima ih preko 1.000 pojedinačnih i scenskih, svrstanih u više od 20 ciklusa. To je najveći očuvani izvor podataka o vizantijskoj ikonografiji. Takođe, i ikonostas je originalan, kao i veći deo pokretnih predmeta. Od prvobitnog nameštaja, sačuvani su mermerni presto (koga je mogao da koristi samo kralj), krstionica u priprati i dva sarkofaga. Riznica je najbogatija u Srbiji, sa oko 60 ikona koje datiraju od 14. do 17. veka.

U svojoj burnoj istoriji, manastir je ostao poznat kao važan duhovni centar u kome je razvijana crkvena umetnost, misionarski i prevodilački rad i druge duhovne aktivnosti.

Posle kosovske bitke, manastir su poharali turci. Obnovila ga je Kneginja Milica sa sinovima (despotom) Stefanom i Vukom. Tokom celog srednjeg veka bila je tu i bolnica za monahe, a sam manastir je dugo bio prosvetni centar. Kasnije su ga turci štitili, o čemu svedoče brojni sultanovi fermani (naredbe). Manastir je dugo bio i sultanova baština za gajenje sokolova.

Ostale manastirske zgrade su izgubile prvobitan izgled, ali i ovako čine lep prizor. Konzervatorski radovi traju još od tridesetih godina prošlog veka. Na njih se nastavljaju i radovi uređenja manastira. Tako je u toku veliki posao izgradnje novog kuhinjsko - magacinskog bloka i perionice, koji će rasteretiti malu kuhinju koja danas opslužuje ceo manastir. Ta današnja zgrada izgrađena je po ugledu na nekadašnju dečansku trpezariju, takozvanu “Savinu trpezariju” koja je izgorela u požaru 1948. godine.

Dalje od manastira, u klisuri koja od njega počinje, nalaze se monaške isposnice, takozvani belaji. Ima ih 5 - 6. Najznačajnija je ona koja potiče od Svetog Stefana a nalazi se visoko u steni. Nekada je imala visoko prizemlje i četiri sprata. Nažalost, njen zid se od starosti srušio pre neku godinu. Ulaz je bio na prvom spratu, a bio je moguć samo merdevinama koje su se u slučaju potrebe uvlačile. Unutra je oslikan živopis. Nešto dalje je i isposnica Svete Jelene, njegove sestre, koja je bila bugarska kraljica (takođe sahranjena u crkvi manastira).

Spomenik je nominovan za upis u Listu svetske kulturne i prirodne baštine 1994. godine.

Manastir uspeva da se održi zahvaljujući vojnoj zaštiti italijanskih snaga u okviru Kfora, koje su blokirale svaki neovlašćen pristup. I pored stalnih provokacija albanaca, oni dobro obaljaju svoj posao, a monasi sa njima ostvaruju dobru saradnju. Zahvaljujući vojnoj pratnji Kforovih vozila, manastir povremeneo posećuju Srbi hodočasnici iz drugih delova Kosova i Metohije kao i iz unutrašnjosti Srbije.

Nas je, mada nenajavljene, srdačno dočekao otac Avakum. On je tu 11 godina, a poreklom je iz Peći. Kaže da su pre današnjih, tu boravili stari i bolesni monasi koji nisu mogli da se dovoljno staraju o manastiru te je sve bilo prilično zapušteno. Danas je ovde ukupno 34 mladih monaha. Aktivno rade duborez i upravo obnavljaju ikonostas jedne od srušenih crkava sa Kosova koga je neki sveštenik spasao. Te poslove počeli su na jednoj davnoj kupljenoj mašini, ali su u međuvremenu nabavili dve moderne mašine iz Italije. Sav posao oko dizajniranja rade modernom tehnikom, uz pomoć kompjutera. Takođe, bave se i ikonografijom, izdavaštvom, misionarskim i humanitarnim radom. Prave vino (videli smo nove bacve, metalne) i rakiju. Njihov mir kombinovan je sa zanosom kojim prilaze svojim obavezama. Bogosluženja se vrše po drevnom tipiku (pravilu) Svete Gore Atoske.