- Masai mara, Kenija

Nacionalni park na jugozapadu Kenije. Jedan od najatraktivnijih parkova u celoj Africi. Zajedno sa tanzanijskim Serengetijem, predstavlja deo istog ekosistema u kome se desavaju najznacajnije i najmasovnije migracije zivotinja na svetu.

Organizacija ovog puta je pocela vec mojim dolaskom u Afriku, ako ne i pre njega. Gledajuci Nacionalnu geografiju cesto sam mastao o obilasku Masai mare.
Kad sam stigao u Nairobi, batalio sam svaki posao i bacio se na skupljanje informacija kako bih mogao otici na mesto mojih snova. Posle nekoliko vikenda uspeo sam u pravljenju plana. Idem kao i obicno potpuno sam, jer nema zainteresovanih za ovakvu avanturu. Razlozi za to su brojni. Od stednje para, do umora izazvanog nocnim ludovanjem po klubovima Nairobija. Uostalom nije lako otici ceo vikend, vratiti se i u ponedeljak ici pravo na posao. Kao i uvek, nesto se mora zrtvovati kako bi se na drugoj strani dobilo. Za mene je to svakako mala zrtva, za druge ne! Moram priznati da sam vrlo zadovoljan sto sam uopste u mogucnosti da organizujem ovakav put samostalno. Ne zavisim ni od koga, a i drugi ne moraju da ispunjavaju moje zelje. Nekoliko dana pre vikenda otisao sam do agencije da ispitam sve uslove. Postojale su dve opcije. Jedna je da se putuje terenskim vozilom, a druga, naravno skuplja – carter avionom. Masai mara je udaljena oko 5 sati voznje od Nairobija. Iz dva razloga sam se, uprkos ceni, odlucio za put avionom. Prvi je sto je to daleko udobnije, zahteva manje vremena, a drugi i vazniji, sto mi to omogucava da vidim ovu zemlju iz vazduha. Avioncici lete vrlo nisko, pa je moguce videti mnogo toga. Imao sam da resim nekoliko problema oko placanja, menjanja para i tome sl. Moj najveci problem je bio vrlo trivijalan. Agencija preko koje se placa avion radi samo do 17 h, a ja do 18 pa i duze. Nekako su mi izasli u susret i dogovorili smo se da sve platim kada stignem tamo.
Dakle, da krenemo…

Avioncic

Oko 8 h izjutra, u subotu, krenuo sam iz compaunda ka desetak kilometra udaljenom Willson aerodromu. Odatle lete samo carteri ka raznim destinacijama sirom Kenije. Nakon formalnosti usao sam u avioncic. Bilo je mesta za svega 15 putnika, ali s obzirom da su samnom bile tri Amerikanke, koje su svaka tezila kao jedan hipo, bio sam vrlo zabrinut za sopstvenu sudbinu. Avion je ipak poleteo uprkos tezini. Buka u ovom avionu je velika, skoro da se ne moze pricati. Lepo mozete gledati kako pilot upravlja letelicom. Neposredno po poletanju pilot, koji je u avionu i stjuardesa i sve, nas je posluzio bombonicama i objasnio koliko traje let i sta cemo sve preleteti. Ne moze se reci da je let bio miran. Imao sam utisak da i najmanji povetarac leluja nas mali avion. Posle uzbudljivih 45 minuta stigao sam iznad aerodroma Masai mara, ako se uopste moze reci da je to aerodrom. Radi se samo o pisti, koja izgleda kao malo bolji makadam, a nesto kao carinarnica je mala koliba, gde su me odrali za 30 dolara samo da kazem - Dobar dan. Ali, zasto kazem iznad aerodroma? Zato sto je na isti trebalo sleteti. I to nije obicno sletanje. Avion se priblizo “pisti”, i s obzirom je na njoj bilo rastrkano par desetina Tomsonovih gazela, morao je opet da uzleti i napravi par krugova i tako dva puta da bi se najzad gazelice razbezale. Sletanje, kao i uzletanje je vrlo uzbudljivo.

Dzip

Sator

Moram reci da je organizacija celog puta bila perfektna. Sacekao me vozac u Masai nosnji. Ubrzo sam saznao da je on poreklom sa tih prostora i da jako dobro poznaje ceo kraj, sto je od presudnog znacaja ako hocete viditi zivotinje. U suprotnom, mozete se vrteti u krug i ne videti nista iako su one tu negde. On obicno pita koja vam je “favorite animal” i vodi vas pravo u kraj gde ih ima. I mene je pitao, i kako sam ja mogao coveku da kazem da mi je favorite crna mamba?! No dobro, da ne sokiram coveka koji ce mi naredna dva dana biti sve, rekoh volim lavove, geparde, slonove… i normalne stvri (sve sto vole mladi). Vec na putu ka kampu videli smo nesto od bogatog zivotinjskog sveta tog kraja. Po dolasku u lodz Ilkeliani usledila je dobrodoslica uz sok, kafu, caj i Masai su me odveli do mog satora. Navikao na male planinarske satore bio sam sokiran izgledom mog novog doma. To uopste nije sator, vec kuca, napravljena od satorskog krila! Sastoji se od jedne sobe, kupatila i WC-a. Ispred je nadstresica i moze se sedeti uvece i uzivati u zvucima savane. Malo sam se umio i otpakovao sendvic, kako bi se okrepio za “game drive”. U neposrednoj blizini satora protice Talek reka. Posle zalogaja-dva cuo sam nesto kao - pufffff, i obratio paznju na mesto odakle je zvuk dolazio. Veliki hipo se nalazio odmah ispred. Video sam njegove tragove, jer tokom noci izlazi napolje kako bi se najeo trave. Znam da je on, iako biljojed, vrlo teritorijalna zivotinja i da je odgovoran za smrt najveceg broja ljudi. Prema statistici, (a statistika uvek laze!) kazu da posle komaraca (usled malarije) hipo-i ubiju najvise ljudi u Africi. Bice to duga i zanimljiva noc, kao i uvek u savani. Ali do nje ima jos dosta vremena i uzbudjenja. Oko 14 sati sam otisao na rucak u zajednicki sator-restoran, a posle vrlo dobre klope, u 15:00 krenuo na safari sa vozacem-vodicem i one tri debele Amerikanke. Dzip je mocna masina i srecom moze lepo da povuce. Nesto se razmisljam da je mozda i bolje sto sam sa njima. Ako nas lavica napadne, mene nece dirati. U poredjenju sa ovim slonovima ja sam vise nego nezanimljiv. Ulazak u park je vrlo blizu i vec posle pet minuta voznje nasli smo se u okruzenju iz Nacionalne geografije. Inace, u samom parku je zabranjeno kampovanje. Svi lodzevi se nalaze na obodu. Vozili smo se vrlo losim putem, sto i nije bilo strasno s obzirom na odlican terenac i prirodu koja me okruzivala. Vrlo je tesko opisati dozivljaj. Kazu da slike govore hiljadu reci, ali sam uveren da i one tesko da mogu predstaviti atmosferu Afrike. Pred suton naisli smo na krdo zebri, a okolo njih veci broj lavica skrivenih u visokoj travi, u zasedi. Napad ce uslediti tek kada padne noc. Zbog striktnog pravila da se ne sme zanociti u parku moramo napolje.

Zirafe

Oko 18 casova vratili smo se u logor. Usledila je vrlo ukusna vecera i nakon cega su Masai ratnici iz obliznjeg sela odrzali predavanje o njihovim obicajima i zivotu u divljini. Kada su se svi razisli osamio sam se i uzivao u zvezdanom nebu i zvucima savane. Cesto se u daljini culo preplaseno njakanje zebri, ali i rika lavova. Razmisljam, kakva li se sada borba za ostanak vodi, tu nedaleko od mene.
Oko ponoci sam otisao u moj sator kako bih se odmorio za sutrasnji dan. Taman sto sam legao dosao je jedan “ratnik” u sator i rekao mi na losem engleskom: ja sam dosao da te ugrejem?! Sta da radis?! Da te ugrejem? Koga bre da ugrejes?! Tek onda sam primetio da je nosio termofor sa toplom vodom koji je stavio u krevet kako mi tokom noci ne bi bilo hladno. Luskuz na nivou.
Nisam bas dobro spavao s obzirom na zvukove koji su me okruzivali. Moram priznati da je vrlo zanimljivo, ali ponekad i zastrasujuce. Moj prijatelj hipo cesto se oglasavao iz obliznje recice, a povremeno je i izlazio da bi jeo travu tik uz moj sator. Taj izlazak je bio pracen lomljenjem grana. Srecom nije bilo malaricnih komaraca.
Ustao sam pred samu zoru. Dosta je bilo hladno. Jos nije poptuno svanulo, uz pomoc baterijske lampe stigao sam do mesta odakle se krece na jutarnji safari. Mora se krenuti pre svanuca da bi se videlo sto vise zivotinja. Obisli smo dobar deo parka i zaista videli ogroman broj raznih zivotinja. Moj savet je da, ako idete na ovako nesto, obavezno nabavite dvogled. Mi smo ga imali u dzipu. On otvara potpuno nove horizonte. Broj zivotinja koje vidite tako se bukvalno udvostrucuje. Najzanimljiviji detalj jutarnjeg safarija je bio gledanje dorucka porodice od dvanaest lavova u vidu nesrecne zebre, tacno na mestu gde smo prethodnog dana videli zasedu. Kada smo stigli vec su je pojeli, i samo se videla krvava trava i kosti. Lavovi su lezali okolo nadutih stomaka potpuno nezainteresovani za nase prisustvo. Uskoro su se pojavili i “cistaci” sakali kako bi zavrsili gozbu. Iznad nas leteli su beloglavi supovi, cekajuci svoj deo, od koga, cini mi, se nije ostalo nista.

Dorucak

Lav

Lavica

Nakon vrlo zanimljivog obilaska parka oko podneva vise se nije moglo videti mnogo zivotinja, jer su se povukle u sklonista. Vratili smo se u nas logor. Usledio je rucak i vecina ljudi se posle njega razisla po satorima na popodnevni odmor. Ja nisam zeleo da gubim vreme. Uz jednog Masaia krenuo sam u obilazak okoline logora. Pitao sam ga da me vodi dolinom reke kako bi videli krokodile ili nesto slicno, na sta je on pristao, uz simbolicnu napojnicu, naravno. Isli smo na safari, peske! Oprezno smo setali, razgledali okolinu i pricali. Njegovo poznavanje savane mi je ulivalo hrabrost. Rekao mi je, izmedju ostalog, da u ovim krajevima malarija nije retka, ali da koriste odredjene biljke u lecenju i prevenciji ove bolesti. Krokodile nismo videli, ali sam zapazio nekoliko prelepih orlova. Na moje pitanje ima li zmija, odmah je rekao – ne! Uocio sam da lokalci koji su zaduzeni za strance na pitanje o ovim zivotinjama uvek odgovaraju odrecno. Jasno mi je da je to samo posledica uputstva koje su dobili od agencija kako ne bi rasterali turiste. Vecina ljudi njih ne zeli da vidi. Zmija sigurno ima, mislim da u ovim krajevima ni crna mamba ne moze biti retka, a tek puff adder je domaca zivotinja. Sve u svemu posle skoro dva sata setnje zamolih mog vodica da me povede u obliznje selo njegovog plemena. Na ulazu me sacakao poglavica i par momaka koji su zeleli da se slikaju samnom. Uskoro su mi pokazali i raznorazne vestine: kako pale vatru, kako prave kolibe od blata i balege ili koriste koplje. Potom su me zene pozdravile i na kraju su odigrali ples dobrodoslice sa cuvenim Masai skokovima. Kupio sam par suvenira i pozdravio se.

Paljenje_vatre

Masai_skokovi

Zenska_dobrodoslica

Mnogo sam bio tuzan sto sam tako brzo morao napustiti savanu. Ujutro je trebalo ici na posao, pa sam posle podne, dzipom, otisao do aerodroma kako bih krenuo za Nairobi. Na arerodromu je dovoljno sacekati sledeci carter let. Oni slecu svakih pola sata i lete za glavni grad Kenije. Uvece sam stigao do Wilson aerodroma gde me je cekao vozac i odbacio do compaunda. Bio sam veoma zadovoljan mojom avanturom. Moj san o Masai mari se ispunio. Zao mi je sto nisam imao vise vremana da ostanem bar nedelju dana. Imam utisak da bih na ovakvom mestu bilo lepo cak i ziveti. Uprkos ostvarenju sna jednog dana moracu otici ponovo, narocito u doba velike migracije zivotinja iz Serengetija, koja se odigrava u oktobru. Zanimljivo je da kada migracija pocne skoro je nemoguce naci slobodno mesto u lodzevima. Ogoroman broj televizijskih ekipa dolazi svake godine. Potrebno je rezervisati cak i godinu dana unapred. Inace, tada se i cena boravka ili ulaska u park udvostrucuje. To je jedan od najznacanijih dogadjaja u Africi koji svakako ne treba propustiti.

Pozdrav…