Deo Prvi – Pokret

Dan D – Surcin, neka rana zora (10 ili 11 ujutru, ali vredelo je). Svi mi “okoreli kriminalci” smo dobili vize, zahvaljujuci britanskom lezernom imigracionom sistemu (dodjes, podneses dokumenta, platis bezobraznih 70-80 evra i vratis se istog poslepodneva po viziran pasos). Druzina se sastojala od nas sedmoro, od cega je jedna drugarica vec nekoliko puta bila u Londonu, a jos dve su bile jedanputa. Otprilike je 500stepeni i kuvamo se na najjadnijem aerodromu u Evropi (kako tvrdi moj ujak, avio-inzenjer, jedino Sudan ima gori aerodrom od nas, a treba imati u vidu da je on bio i u Nigeriji, Libiji, Obali Slonovace, Kambodzi…) Dok smo ostavljali prtljag, prolazili pasosku kontrolu i pravili se da se ne poznajemo (zbog garantnih pisama, mi svi navodno idemo u posetu “dragim prijateljima i rodjacima”, koje zapravo nikada nismo videli, a niti cemo…), drustvo su nam pravili neki zacudjujuce tihi Srbi, neki zacudjujuce glasni Englezi koji su pre izgledali kao neki surcinski/zemunski/dorcolski klan, sa sve kajlama od pola kile i neki Albanci, cela sira familija, koje je teta-kontrolorka karata celih deset minuta mrko gledala dok nisu konacno usli u lounge (ako se na nasem aerodromu to tako moze nazvati). Kada smo usli u avion, jedna baba-Albanka je sela do nas i na albanskom nam objasnjava – kako se kasnije ispostavilo – da joj uzmemo torbu sa onog compartmenta gde se ostavljaju torbe u avionu. Posle sam ja uzvratila istom merom na srpskom joj objasnjavajuci da je sela na pogresno mesto i da, ako ne zna strani jezik, valjda zna brojeve da prepozna. Posto smo isterali babu-Albanku, svi smo se lepo smestili i pri uzletanju gledali onaj nas jadan Surcin. Sigurna sam da je to jedini aerodrom na svetu na kojem se moze videti kukuruz. Ili mozda modifikovana soja. Bacili smo poslednji pogled na Beograd i narednih dva sata mirno putovali do Engleske. Kada je pilot rekao da uskoro slecemo, htedosmo da prvo sa visine pogledamo London. U tom trenutku nas je bio blam od svih onih Engleza u avionu koji su posle ovoga morali da gledaju onaj jadan Surcin i majusni, neugledni i zbrckani Beograd (u kojem dominiraju crveni krovovi, ko da je neka palanka, a ne grad). Vidi se ogroman, nepregledan grad podeljen mutnjikavom Temzom, neke fenomenlane, stare zgrade, vidi se London Eye, Tower of London, Tower Bridge, vidi se gomila znacajnih i ne toliko znacajnih gradjevina, a sve izgleda genijalno, iako mozda previse dominira braonkasto-siva. Dobro, tada smo saznali kako izgleda GRAD u pravom smislu reci, a onda smo saznali i sta je aerodrom… Sleteli smo uz neizostavno tapsanje (glupe li reakcije) i vozili se jedno 15-20 minuta do svog terminala. 15-20 MINUTA! Ne smes da pomisljas na Surcin i ove Engleze u avionu koji su sigurno srecni sto konacno slecu na aerodrom (AERODROM) i ne vide kukuruz, a ni modifikovanu soju. Jedva se snalazimo kuda treba da prodjemo do pasoske kontrole i onda sledi novo ponizavanje – civilizacija sa pasosima drzava Evropske Unije, SAD-a, Svajcarske prodju sa desne strane lepo kulturno, a mi levo da nas pitaju jos par inkriminisucih pitanja i odluce dal ce da nas puste u svoj glavni grad. I pustili su nas. Onda smo konacno odahnuli i krenuli u susret svom londonskom smestaju…

Deo Drugi – Prvi susret sa londonskim ulicama

Londonski Hitrou je direktno povezan sa gradom podzemnom zeleznicom (Piccadily Line), tako da smo odmah uredno stali u red kako bismo na salteru kupili karte. Posto jos uvek nismo imali sitan novac, resili smo da svako sam pridje salteru, a da drugarica koja ima vec par godina iskustva u Londonu objasni koje nam karte trebaju (to je nama tad jos uvek bilo jako komplikovano). I tako je nas sestoro posle nje prilazilo salteru i govorilo “The same”, a cika iza stakla se svaki, ali svaki put dobrocudno smejao. Delovalo je kao da smo mu ulepsali dan.

Ovde ide mala digresija – fenomen salterskih sluzbenika. Mozda mi je to bio i najveci sok u Londonu. Svi znamo kakvi su ovde – bilo da rade na fakultetu, u banci, u opstini, uvek su to na###ani kreteni koji iz nekog neobjasnjivog razloga misle da su superiorniji od ostatka sveta. Tamo – to su uvek uzasno prijatni ljudi, uvek spremni da pomognu, pa cak idu dotle da izadju sa svog radnog mesta na ulicu kako bi vam objasnili gde se sta nalazi. Ako ih na stanici podzemne pitate da li je neka linija zatvorena, oni ce vam reci sve linije koje su privremeno zatvorene, zbog cega je tako, dokle ce biti zatvorene i kojim se drugim prevozom moze stici na ciljano odrediste.

Smestili smo se u jedan vagon sa svojim ogromnim koferima od kojih niko nije mogao da prodje, ali se niko nije bunio. Na stanici na kojoj smo sisli, ispred nas su bile dugacke stepenice i nismo ni stigli da slozimo nesrecne face, a covek iz metroa nam je viknuo da iza tih stepenica postoji lift kojim mozemo da se popnemo gore. Sve neki fini ljudi.

Dalje smo morali da idemo autobusom jer je “nasa” linija bila zatvorena zbog zloglasnih teroristickih napada. Svi smo jedva vukli svoje kofere do autobuske stanice, ali jedna drugarica je bila atrakcija. Polomila joj se rucka na koferu, nije radio jedan tockic, tako da je ona morala da se skroz sagne i brzinom puza vuce tezak kofer. Na prelazu se svi vozaci, opet dobrocudno, smeju i, iako im se upalilo zeleno svetlo, niko jos nije ni pokrenuo nogu da pritisne papucicu za gas. Cekali su nju. I dobrocudno se smesili. Jedan momak se sazali (ili sta vec) i ponudi joj da je odveze gde vec treba, da se ne muci vise… Sve neki fini ljudi. U autobusu smo tek izgazili i izudarali sve zive, ali nekako smo stigli. Imali smo tu nesrecu da nismo mogli da otvorimo vrata od soba nekih pola sata, ali kada smo usli, smestili smo se i popili svoju prvu kafu u Londonu…

Deo Treci – Prvi izlazak u grad

Te iste veceri, posto smo se istusirali i odmorili, otisli smo malo da se prosetamo samim centrom Londona. Bio je petak, vece i bila je uzasna guzva. Knez Mihajlova, samo deset puta veca i sa deset puta vise ljudi. Ja, sa blagim oblikom agorafobije, bila sam prestravljena. Sve je delovalo ogromno, bilo je previse ljudi, grad je delovao kao jedna nepregledna dzungla bez pravila i sve me je to cinilo malo nervoznom. Soho – notorious deo grada sa klubovima, pabovima i sl. Svaki muskarac koji prodje je gej, na coskovima stoje gej prostitutke (ali ne i zenske prostitutke), prodje po koji transvestit, upadljiv nedostatak lezbejki ili mozda mi to ne primecujemo. U gej klubu VILLAGE, prozirna stakla, a unutra muski striptiz. Udje i po koja zena. Gomila ljudi samo prolazi, ulazi u jedan klub ili drugi i za sobom ostavlja gomilu smeca u vidu pivskih flasa i casa. Upoznajemo i ulicne WC-e. Za muskarce samo, naravno. Neki momak (meni je zvucao i delovao kao Poljak, ali ne mogu da tvrdim) koji je delio flajere se zainteresovao za nas, pitao nas gde idemo, sta radimo i – odakle smo. Kada smo mu odgovorili ‘Serbia’, izraz lica mu je bio sokiran, izgovorio je ‘Jesus.’, okrenuo se i otisao! Haha! Te veceri nismo seli nigde u pub, posto smo zaboravili pasose (a postena mesta vas nece primiti dok im ne potvrdite godine), ali smo se setali zajedno sa nepreglednom masom ljudi. Moj prvi utisak je da je svega bilo… previse. Neobicno. Veliko. Megalomanski. Mislim da bi odgovarajuci termin bio – kulturni sok. Vec sledecih dana moj utisak se drasticno promenio, pogotovo kada je izlazenje u pitanju. Ali o tome nesto kasnije.

Deo Cetvrti - Prevoz

U nastavku vise ne pratim hronoloski sled dogadjaja. Posveticu se odredjenim znacajnim temama. Jedna, reklo bi se krucijalna, jeste prevoz. Roditelji i razni dusebriznici savetovali su nam posle napada na London da se drzimo podalje metroa i bolje da idemo autobusom, a neki su cak predlagali i taxi (koji kosta basnoslovno mnogo). Hvala Bogu pa smo bili (ili nismo?) razumni i uvideli prednosti metroa. Autobusom nam je trebalo 30-45 minuta da se dovucemo (bolje, domilimo) do centra grada, a metroom najvise 15, kuda god da smo se namerili. U pocetku smo cudno odmeravali Arape sa rancevima na ledjima, ali posle nas je i to proslo. Metro je efikasan, udoban i nezamislivo jednostavan nacin putovanja. Cak i najgluplja osoba na svetu, koja pri tom ne zna engleski, snasla bi se u roku od jednog dana. Svugde se mogu nabaviti mape podzemne, na stanici su svugde smernice za odredjene linije metroa sa sve njihovim smerovima i stanicama na kojima staju, u svakom vagonu je nacrtana karta kuda ide metro, u vecini zenski/muski glas oglasava svaku stanicu na koju metro staje i koja je sledeca… Civilizacija.

Fenomen 1. Nema penzionera u prevozu. Ako ih i ima (sto je jako retko), uvek su to neki fini i vitalni ljudi, koji i ne nameravaju da sednu. Ako im ponudis mesto, kazu “nema veze”.

Fenomen 2. Nema tuce oko mesta. Ako vide mesto blizu, sednu, ako ne, nikom nista, za razliku od Beograda gde oni koji stoje sve vreme preteci gledaju one koji sede. Jednom usla neka bas stara bakica u prepun metro, koja se jedva drzala na nogama:

BEOGRAD (iz iskustva poznat scenario): Svi sede, gledaju jedni druge, okrecu se da vide dal ima neka budala koja ce da ustane bakici; svi i dalje sede, onda se nadje neki drveni advokat koji pikira najmladju osobu koju je nasao u blizini i krene da se dere: “Pa sram vas bilo, zar ne vidite staru osobu kako jedva stoji, pa ustanite, pobogu, kako vas nije sramota, ova omladina danas, pa to stvarno nema smisla…” I nastavlja da pridikuje ne mrdajuci svoju guzicu sa sedista.

LONDON: U istom trenutku ustaju svi iz tog dela vagona i nude bakici mesto.

Fenomen 3. Skoro svi, osim turista i stranaca, cute. Udju, pa ako i zajedno, otvore neke novine ili knjigu i citaju. Ali zato smo bili tu i ko najveca stoka se drali, na sta je drugarica jednom prokomentarisala: “Mislim da, kada mi izadjemo iz ovog metroa, svi oni ljudi iz vagona vec mogu da sastave prosto-prosirenu recenicu na srpskom.”

Fenomen 4. Sve je uzasno cisto. Platnena sedista nisu iscepana. Zidovi i stakla nisu izvrljana markerima. Nema djubreta. Reklame po metrou su uredno slozene i nisu iscepane. Neshvatljivo.

Jos nesto bitno spomena… Kao sto rekoh, sve je nacrtano i obelezeno na svakoj stanici metroa – a i sire; na vecini raskrsnica na trotoaru pise sa koje strane treba gledati kada se prelazi, sa sve strelicama. Takodje, na pokretnim stepenicama na stanicama metroa stoji natpis STANITE SA DESNE STRANE. Poenta je da svi stoje sa te desne strane dok je leva slobodna za one koji recimo zure da samo protrce pored. Sto tamo savrseno funkcionise… Opet krenimo da poredimo potencijalnu slicnu situaciju u Beogradu i realnu tamo…

BEOGRAD: Nadje se uvek neki dziber koji, cim vidi natpis, namerno stane sa leve strane i rasiri se sto je vise moguce. Onda se iza njega nadje neki zivcani u zurbi koji krene da se dere na njega. Rasprava (ako ne i nesto vise) je neminovna

LONDON: Svi uredno stoje sa desne strane, oni koji zure protrcavaju sa leve.

Nekim prvim putem kada smo isli metroom, ja sam potpuno previdela natpis i slucajno stala sa leve strane. Cujem iza sebe kako neko trci, okrenem se, a dvoje ljudi se tacno iza mene ukopalo, ali mi ne govore nista, pa rekoh, verovatno ipak nece da prodju. Tad me drugarice (sa iskustvom) zovnu i kazu mi da stanem sa desne strane, na sta se ta dvojica ljubazno zahvale i nastave da trce. Iako ja nisam bila u pravu, oni to nisu hteli da mi kazu, niti da me zamole da se pomerim!!! Sto bi rekla moja sestra, “ko da mi pricas o Marsu, a ne drugoj zemlji.”

Jos ima “marsovskih” primera, a pod ovu temu cu dodati jos jedan slucaj koji je indirektno povezan sa ustupanjem mesta i sl. Negde u Bejker Stritu (Serlok Holms!), nas cetvoro je cekalo blizu stanice metroa ostatak nase druzine koja je otisla da kupi kafu (Starbaks!!!). Bili smo malo umorni i smoreni, pa nas je obradovalo kada smo odmah pored videli dve klupe. Na jednoj, daljoj, klupi su sedele dve bakice, a na drugoj neki momak u poslovnom odelu, koji je citao novine. Bilo nam u pocetku glupo da ga smaramo, ali mene vise mrzelo da stojim i pridjem coveku i pitam jel slobodno. On kaze naravno, pomeri se malo; vidi da sa mnom ide jos neko, pomeri se skroz na kraj klupe. A kada je video da nas ima vise, ustao je, nasmejao se i otisao da sedne kod dve bakice!!! A da ga niko nista nije pitao!

Posle svega, ako vec ovakav skoro skandinavski stepen civilizacije medj pojedincima nije moguc, onda bi barem metro resio probleme prevoza u Srbiji, kao najefikasnije i najzahvalnije prevozno sredstvo!

Deo Peti – Ljudi i jezik

London u Engleskoj, a nigde Engleza. Jos na samom aerodromu, svako ko je tamo radio jedva je sastavljao dve reci engleskog. Najvise Arapa, Azijata, crnaca… Cusmo i par puta Srbe – jednom je pri izlazku iz autobusa neki covek rekao svojoj zeni, ne znajuci da ga cujemo, “Ovo sve nasi”. Dve zene, ispostavilo se neka bakuta i njena cerka, u robnoj kuci razgovaraju, takodje neznajuci da ih neko razume, Majka: “Jao, vidi ove gace…” Cerka: “Kakve sad gace, pa nismo zbog toga dosli, bre, nemoj da me nerviras!” No, sada govorim o fenomenu usluzne delatnosti. Svaki prodavac na kojeg smo naisli nije Englez. Bolje znamo enlgeski od njih. Ne razumeju oni nas, ne razumemo mi njih. Dva nedelje u Londonu, ali da smo imali prilike da vezbamo svoj engleski – nismo. Nismo imali prakticno sa kim.

Velika raznovrsnost rasa savrseno funkcionise i takve razlike stvarno se osecaju kao minorne. Ali pravilo ne bi bilo pravilo da nema izuzetka. Da ja zivim u Londonu, moram da priznam da bih imala razloge da imam drugaciji stav prema Arapima. Vecina njih je jako neprijatna. Ocigledno je da uopste ne pokusavaju da se prilagode. Ne znaju jezik i ne deluje da zele da ga nauce. Obuceni su u narodnu odecu, zene zemotane od glave do pete. Da, prolazile su i bule ulicama Londona. Jedna Arapkinja me je u prevozu mrko gledala, kako smo kasnije povezali, misleci da sam ‘njihova’ (bila sam obucena u neku tuniku i imala ‘orijentalne’ mindjuse), verovatno jer joj je bilo strasno sto nisam pokrila glavu.

Ali, ako izuzmemo ovakve slucajeve, mi smo bili zapanjeni ljubaznoscu Londonaca koji samoinicijativno prilaze da pomognu ili pitaju da li zelite da vas slikaju, jako su predusretljivi, a opet, drze odredjenu distancu, na kojoj sam im vise nego zahvalna.

Posto toliko insistiram na ljubaznoscu Londonaca, da ilustrujem to jos jednim primerom. Jedan od cudnovatih detalja bio je kada smo isli za Bakingemsku Palatu. Bilo je (za nas) rano ujutro, padala je kisa (inace, nije uopste toliko kisovito koliko se prica), mi smo bili umorni, neraspolozeni i smoreni. Kako smo hodali, pored nas je na semaforu stajao kombi sa 3-4 policajaca unutra (pretpostavljam da su bili neki specijalci jer su imali pancir i punu ratnu opremu). Oni nama: “Hi, guys!” Mi sokirani, okrecemo glave, jedva prozborimo “Hi” i dalje se razmisljajuci da li su nama to policajci izrazito ljubazno i bez povoda rekli to sto smo mislili da smo culi. Ili je to bio neki trik posle kojeg sledi trazenje dokumenata (ali ne, u Londonu policajac ne sme da ti trazi identifikaciju), pretresanje, pregledanje torbi? Oni nama opet, bespotrebno je reci koliko dobrocudno, “Have a nice day!” Ja sam se okrenula i zinula… Da nije bilo ostalih, mislila bih da sam sanjala.

Deo Sesti – Hrana ili Majko, zasto si tako daleko?

Engleska, kao i sve zemlje Evropske Unije, ima jako stroge propise sto se tice unosenja hrane. Tako da se nasa hrana koju smo poneli iz Srbije svela na neke kiflice, supe u kesici, gotove pasta u kesici, cokolada za mazanje, plazma keks. U njihovim supermarketima smo u povratku iz grada kupovali poneku hranu, i moram reci da je izbor jako povoljan, cene uglavnom pristojne.

Medjutim, kako smo ceo dan jurcali gradom, u nekom trenutku smo morali da jedemo… E, jesti usput je nevidjeno skupo. Sednes (ili uzmes za poneti) u EAT-u, kupis dva jadna, bedna, trouglasta sendvica i dve solje kafe - ispadne 10 funti! Najjeftiniji je McDonald’s, ceo obrok za 3. Treba reci da je besmisleno sve preracunavati u dinare, jer ipak ne mozemo se mi porediti sa Londonom, jednom od najskupljih gradova na svetu. Ono sto svi turisti odmah nauce u Londonu jeste Starbucks – po uzoru na to je napravljen Greenet u Beogradu, dakle kafejdzinica u modernom smislu. Razlika je u tome sto je Starbucks na svakom koraku i sto su im kafe kvalitetnije. Nisu jeftine, ali kada se uporedi sa svim, za London realne… Imaju i super cokoladnu tortu!

Uf, sad je pravo vreme navesti jedan engleski specijalitet. Cudno, ha, s obzirom na to da su Englezi poznati po tome sto im je nacionalna hrana bedna. Ali ovo treba uvesti u Srbiju – muffin. Slatkis, tacnije kolac, ali ne umem lepo da ga objasnim. Naravno, jeli smo iskljucivo double-chocolate muffin, mmmmm. Najbolji u Meku za funtu, mada ima i jedan pristojan za 70-ak penija.

Zdrali smo i Maltesers, da objasnim to kao neke cokoladne bombice.

Ja sam provereni anti-alkoholicar (mada… ;-)), ali su zato ovi ostali, ljubitelji piva, leeeepooo prosli, jer je bas bilo povoljnih cena kada se kupuje ceo karton piva Stella Artois (najjeftinije, a kako svi tvrde, odlicno).

Ali to je imalo svoju cenu, pa je tako trebalo videti negde poslednjih dana kada su ostali shvatili da me nisu konstatovali + nisu videli da imamo celu veliku koficu eurokrema ozarena lica i tu srecu. Eurokrem smo smazali za jedan obrok. A mojoj sreci nije bilo kraja kada sam pretposlednji dan pronasla ‘zaturenu’ kesicu paste!!! Zakljucak – pravac kurs kuvanja!

Deo Sedmi – Shopping

Inace, nisam ljubitelj shoppinga, jer me nervira nepomirljivost klasifikacija ‘ono sto mi treba’ i ‘ono sto mi se svidja’, da ne govorim kako se kupovina odece-obuce u Beogradu svodi na izbor ‘najmanjeg zla’. Iako sam mislila da novac koji sam ponela u London taman tu negde za prezivljavanje, u zivotu nisam vise ‘orobila prodavnica’. Ne samo sto je izbor raznovrsniji, vec su i cene, verovali ili ne, povoljnije. Oxford Street mozda nije bas pravo mesto za kupovinu, jer je namama za turiste, ali bilo gde drugde da nadjete iste prodavnice, cene su povoljnije. Posebna preporuka je ’Primark’ – lanac robnih kuca, gde su stvari uzasno jeftine, a ima da se nadje fenomenalnih komada odece i obuce! H&M ima fenomenalne stvari i ok cene, pogotovu ako naidjete na rasprodaju. Nikada ne bih pomislila da cu ovo izgovoriti, ali meni je London bio meka za shopping.

Deo Osmi – Izlasci

Iako moji prvi utisci nisu bili obecavajuci, vec koliko sutradan moje misljenje o svakom aspektu Londona bilo maximalno pozitivno. To vazi i za izlaske. Uzivancija je sedeti na nekom od velikih trgova, kao sto je Trafalgar Square ili Covent Garden, pijuckati pice i neobavezno caskati sa drugim turistima ili Londoncima, dok vas uveseljavaju ulicni sviraci. Avantura je traziti zenski WC u gej pabu gde svi gosti vise deluju kao tipizirani navijaci ili fizikalci. Pravi izlazak je odlazak u londonske klubove u Sohou ili Oxford Street-u gde svi krajnje opusteno zajedno igraju, deluju krajnje neoptereceno i ocevidno sve sto zele je dobar provod, za razliku od Beograda gde svi stoje namontirani, imaju poverljive razgovore i gledaju sta je ko obukao. Ma koliko hvalili nase cuvene splavove i beogradski provod, ja na mesta koja se pritom referisu ne idem, a ono sto sam videla pre mogu da okarakterisem kao pozeraj, nego kao zabavu. Zato cu London pamtiti i po najboljem klupskom provodu.

Deo Deveti – Potencijalni sverc

Zamalo da imamo prvo iskustvo sa svercom, odnosno, pre svega moj decko i drugarica, jer su oni jedini pusaci. Nama je ta zena koja nam je izdala stan rekla da obavezno ponesemo box cigara i prodamo ljudima u toj “nasoj”, odnosno njenoj kuci. Nama prvo bilo smesno, ali onda nama ona objasnila da ona to redovno radi i da Englezi to jedva cekaju, jer su njima cigare mnogo skupe (5funti pakla cigara!), tako da se i njima isplati da kupe od nje. Ali mi smo ipak fini ljudi, pa se nismo bavili tim stvarima. Ipak, imali smo jos jedno iskusenje. Valjda zbog promene klime, skoro svi smo se tamo malo prehladili, pa je to pocelo da uzima maha, pa resismo da kupimo neki lek u lokalnoj apoteci. Moram li reci da zena u apoteci samo sto nas nije pregledala da bi znala sta da nam da. Pitala je za sve zive simptome, sta nas sve boli, kako se osecamo, blablabla… U svakom slucaju, zahvaljujuci njenoj ljubaznosti otkrili smo neki strava sirup, zvani Beecham’s, koji leci sve simptome prehlade – temperaturu, bol u grlu, bol u grudima pri kasljanju, glavobolju, slinav nos… Da smo imali vise para, pokupovali bismo to da prodajemo hipohondricnoj familiji… ;-)

Deo Deseti – Malo konvencije

Verovatno prva asocijacija vecine ljudi na London jeste Big Ben, koji se nalazi u delu grada zvanom Westminster. Sam Big Ben je meni samoj bio prilicno nezanimljiv, za razliku od zgrade Parlamenta, u cijem je sklopu, cija je arhitektura stvarno fascinantna. Odmah prekoputa je i cuvena katedrala Westminster Abbey, gde su sahranjeni brojni engleski velikani, ali koja je i ’akter’ bestselera (sta sve nece biti bestseler) ’Da Vincijev kod’, te je od izlaska knjige brojnije prisustvo turista nego inace. Zaboravite knjigu i gledajte velicanstveno zdanje.

Od tog dela grada brzo se moze peske doci do Bakingemske palate, koja mi takodje nije preterano zanimljiva (a pomalo i kicasta, pogotovu skulptura ispred), a kako nisam fan kraljevskih porodica i njihovih obicaja, ni smena garde me preterano nije zanimala. Ali naravno, sve to treba videti. A lepote sam pronasla u nekim drugim stvarima.

Iako mnogima deluje da bi dosta stvari moglo ‘peske’ da se obidje – ne dajte se zavarati! Metro je majka, otac i ostatak porodicnog stabla obilazenja. Pogotovu u centru, gde svuda stignete za minut, a peske bi vam trebalo zapanjujuce mnogo.

Ono sto je za Beograd Kalemegdan, to je za London Tower of London, s tim sto je osim tvrdjave, ovo zdanje bilo i dvorac. Znacajan deo engleske istorije, ali i knjizevnosti (Sekspir!) povezan je sa ovim mestom. Unapred se pripremite na nesto skuplju ulaznicu.

Jedno od obelezja Londona je i St Paul’s Cathedral - a u njoj ce sigurnog svakog oduseviti prostorija u kojoj se saputanjem zidu moze komunicirati sa nekim ko je na suprotnom kraju prostorije!

U Londonu se nalazi veliki broj muzeja sa izvanrednim postavkama, naravno, podrazumevaju se British Museum i National Gallery, koji je bas na Trafalgar Square’u, a jos preporucujem Tate Modern i obavezno, obavezno Somerset House, ako nista drugo, pa zbog same zgrade, koja se pruza u obliku kvadrata unutar koga su leti prskalice, a zimi klizaliste! Ako biste isli i do Tate Britain-a, takodje, makar i zgradu da pogledate i bacite pogled na deo grada koji se zove Pimlico, proverite ipak postavku, koja se nesto cesce menja. Dobra stvar sa ovim muzejima jeste sto im je ulaz besplatan, osim za Somerset House, kao i jos neke druge, manje muzeje, kao sto je Dalijev muzej, ili Madame Tussaud.

Ne smete otici u London a da ne provedete makar pola dana u jednom od njihovih parkova. Necete se pokajati bilo koji da odaberete, samo paznja na ulazu u Kensington Gardens, da vas ne prepadne najkicastiji spomenik ikada, spomenik princu Albertu. Uperite pogled na suprotnu stranu, tacno prekoputa, na Albert’s Hall i vase oci ce umnogome biti zahvalne.

Ono u cemu je car Londona jesu njegovi razliciti delovi grada. Osim uobicajenih znamenitosti, posetite i nesto manje poznate stvari. Barem u centru cete se sigurno zadesiti na Covent Gardenu, nekadasnjoj (pa i sadasnjoj) pijaci, koja vrvi od turista, ali i ulicnih umetnika, i koja odise veseljem, jednostavno je ulica otelotvorenje joie de vivre. Ne budite lenji, pa idite i da se prosetate Notting Hill-om, elitnim delom grada, sa prelepim kucama, gde cete naici i na kucu Agate Kristi. Isto vazi i za Kensington. A za nesto potpuno drugacije, Northern Line-om idite do Camdena, gde zajedno setaju pankeri i reperi, gde je velika ’pijaca’, gomila prodavnica, tezgi, neopterecenih dilera koji u jednom od retkih delova grada gde nema kamera, bas kod Camden Locka, neobavezno pitaju prolaznike da li im treba ’nesto’. Ako ste fan, cak mozete i da odete da se slikate na jednom od retkih preostalih pesackih prelaza u Abbey Road-u i imitirate Bitlse, ili se pak potpisete na jednom od zidova kod njihovog nekadasnjeg studija. Naravno, u centru Londona obavezno otici i do Baker Street-a da se slikate u stolici serijskog Serloka Holmsa!

A sve ovo mozete da nagledate u jednoj od kapsula London Eye-a, ali opet se pripremite na malo vecu cenu!

London pruza bezbroj prilika, i ni meseci ne bi bili dovoljni da bi se upoznao na pravi nacin, ili da se vidi sve sto je znacajno, ali nadam se da ce vam ovaj pregled makar koliko-toliko pomoci da odredite prioritete, kao i da se pripremite na razlicite ocekivane ili neocekivane kulturoloske razlike.