Festival: Green fest
Mesto: Inđija
Broj ljudi: 80.000+
Ulaznica: 2.800 dinara
Prevozno sredstvo: Automobil
Pivo: 100 dinara
Parking: 500 dinara
Naplatna rampa: 2×200 dinara
Polazak: 17h
Dolazak: 05h
Opšti utisak: Shit happens!
Kako se priblžavao dan kada je najveći bend na svetu dolazio u Srbiju sve više sam bio skeptičan i sve mi se manje išlo u Inđiju. Organizatori (egzit + ješić = prevara) su pustili dodatni kontigent ulaznica i proširili kapacitet, pa su se ulaznice mogle kupiti bukvalno pred samim ulazom. I nije meni krivo što su ljudi dobili šansu da dođu na koncert, već što su ono lagali na početku pričama da će na koncertu biti „samo“ 50 hiljada.. Naravno svoju alavost su pokazali brzo, a to su osetili i svi prisutni. Do poslednjeg minuta nismo znali kako ćemo da idemo na koncert, a razmišljali smo o vozu ili automobilu.
Novinar b92 se direktno uključio u vestima (oko 16.20h) i objavio da je kiša počela (on je bio skroz mokar), pa smo mislili da je… >>>

Kraj avgusta, idealno vreme za put na istok (Srbije). Namislio sam da obiđem dva rimska carska grada, nešto Đerdapske klisure i da se dobacim do Zaječara.
Projekat započinjem obilaskom Vinče, posle prolaska kroz sablasni pejsaž pisan zapuštenim radmilovačkim voćnjacima. Premotava mi se film na crno bele kadrove kupovanja voća (šezdesetih) sa prašnjavih pokrajputnih tezgi poljokombinata, na gajbe. Nema više tezgi, a ni kombinata.
Milenijumsku kolevku i vekovno ognjište vinčanaca, masovnih proizvođača ušatih terakota, pronalazim relativno lako, prateći dvojezične putokaze sa smederevskog puta. Iskopavanja u jeku, ljubazni profesor objašnjava mi teoriju o mogućim razlozima požara u praistorijskom naselju koje upravo izranja iz zemlje. Ne isključuje mogućnost da su ga stanovnici sami spalili da bi iskorenili zarazu. Pomislih…
Tražim u presečenom lesu na obali Dunava legendu sa opisom kulturnih slojeva. Dobro bi došao i pristojan restorančić. Nema.
Umereno razočaran krećem prema Smederevu. Usput zastajem pred… >>>

Ja sam ovo bio napisao u nekom drugom postu pa mi je neko skrenuo pažnju da bi bilo bolje da to stoji u posebnom postu i da ce tako više ljudi to vidjeti i da će tako biti korisnije.
Evo i nekoliko mojih utisaka:
- čovjek se treba unaprijed pripremiti za određene frustracije. Tu u prvom redu mislim na siestu, tj. običaj malo dužih pauza koje ja tamo nisam nikako uspio pohvatati u kratkom vremenu (bio sam tamo samo 8 dana) jer ih različita mjesta imaju u različito vrijeme a dešavaju se u različito vrijeme čak i u okviru iste branše. Tako kod njih i pošte ne rade dva sata (vjerovatno im i policija ne radi po dva sata, inače imaju 4 vrste policije), većina restorana ima sieste u toku kojih ne služe hranu (a neki su i potpuno zatvoreni) kod nekih od 2 do 4 kod drugih od 4 do 8, kod trećih u neko drugo vrijeme, tj. tu vlada totalni haos. Manje radnje kao npr. odjeća, obuća, apoteke takođe imaju svoje sieste svi u različito vrijeme. Pitao sam jednog lokalca kako oni to trpe, on kaže da je… >>>

Kako sam poslovnu vizu dobio veoma lako i bez gužve (poslovne vize se ne čekaju u istom redu kao i turističke), bio sam uveren da će mi put do Beča napokon predstavljati zadovoljstvo, i da neću pizdeti mnogo zbog frustracija koje svaki put imam zbog činjenice da živim u Srbiji… Vlasnik turističke agencije sa kojom smo sarađivali mi je bookirao kartu i leteo sam Jat Airways-om (čitaj: “poznati svetski brend”), a s obzirom da je mnogo jeftinija povratna karta ako uhvati i vikend, umesto da budem u Beču sreda-petak, ostao sam do nedelje, što mi je dalo šansu da vidim i grad, a ne samo da radim.
Let do Beča traje oko sat i po vremena, a kako sam kretao u 8:15h, na aerodromu sam, za svaki slučaj, bio već u 7h.. Čekirao sam kartu, prošao granicu i sedeo pored izlaza za svoj let… Vreme je brzo prošlo, ali je umesto “boarding”, na monitoru pored izlaza pisalo da je let pomeren za 8:40h.. Meni to nije predstavljalo neki veći problem, iako sam znao da će me… >>>

Majka je verovatno preko noći izmislila Ohrid, kako bi u taj jezerski grad krenuli oni koji neće ići na Dugo putovanje. Svi smo se užurbano spremali jer je put bio blizu. Requiem smo obnovili dvaput, što je bilo dovoljno da razbije učmalu habanersku atmosferu. A Mocart bi verovatno pokrio uši i vrisnuo da su ga poslali na našu probu da da komentar. No, šta hoće, niko nije savršen – pa i on je umro na sred Requiema.
Smrklo se i krenuli smo. Koferi su se ušuškali u Lastinoj postelji, a vlasnici su im odozgo pevali uspavanke. Neko im reče: „Stoko!“, pa se malo utišaše. I ja sam bio posustao. Prva glava nije išla sa nama, pa je verovatno Svepazeći naredio: „Pripremite pasoše!“ I tako uđosmo u Poranešnu jugoslovensku republiku. Ne znam šta se sve zbilo, probudio sam se posle Velesa. Penjali smo se ka mestu zvanom Pletvar, na gotovo hiljadu metara, a onda se spuštali ka Markovom gradu – predeli kao iz Odiseje 2001, dušu dalo za scenografije Mančevskog, a ovaj je to znao da iskoristi (e, a da l’je i on tu sačekivao… >>>

Do Ohrida se avionom sa Beogradskog aerodroma stiže za sat vremena, a više vremena provedete na aerodromu (čekiranje karata, bording, ..), nego u letu. Za razliku od ranijih iskustava sa JAT-om, ovaj let je bio izuzetno prijatan, a ohridski aerodrom je po veličini sličan onom u Tivtu.
Već se pri sletanju može videti veličanstveni prizor Ohridskog jezera, koje je stvarno ogromno, a nalazi se na jugozapadu Makedonije i to na samoj granici sa Albanijom (pola jezera i pripada Albaniji). Kažu da je udaljeno 3 sata vožnje od Skoplja, ali sa obzirom na udaljenost nisam baš siguran. Ili Makedonci imaju mnogo dobar autoput… (verovatno nemaju problema sa koncesijama kao naš Velja Selja).
Na istoku obale Ohridskog jezera se nalazi istoimeni grad (Ohrid), koji je istorijski veoma značajan, jer sadrži brojna kulturna nasleđa. Antički naziv ovog gradića je Lihnid, dok se jezero zvalo Lihnidsko jezero. Ohrid je slovensko ime i sastavljeno je od izraza “na hrid”, što znači “na brdu”. Grad se stvarno nalazi na brdu, a sada… >>>

Nakon 8 godina stupio sam opet u taj grad.Kako se to desilo bolje je ne razglabati ali mogu vam ispricati sve ono zanimljivo sto sam video za par dana dok sam bio u taj grad.Frankfurt je grad u saveznoj dravi Hessen u Nemackoj i zauzima centralni polozaj gotovo se moze nareci sredisni grad.Ima nesto preko 600 000 stanovnika i je 5 ili 6 ti grad po broju stanovnika u Njemackoj.Inace je Njemacki Bankovni i Aviotransportni centar.U njemu se nalaze gotovo sve vece Njmacke pa cak i Europske Banke a onda i Drugi ili po neke statistike cak i prvi i najveci aerodrom u Europi.
Frankfurt i nie tako veliki kako Belrin,Hamburg ili Minhen ali zato imo sto puno toga da ponudi da uz vasu posetu vidite.Prije nego sto je postao jedan grad reka Majna ga je delila na dva zasebnig djelova i dva zasbnjih gradova.Danas onakav kakv je u njemu zive sve razlicite svetske kulture razliciti narodi,razlicite rase,Frnakfurt je prava prilika da upoznate svestranost … >>>

Dakle, kao što znate, bila ja u tom Pragu.
Išli smo, naravno, avionom. Bilo je oblačno celim putem, tako da smo kroz prozor videle samo - oblake.

Let do praga traje svega sat i deset minuta, tako da jedva imate vremena da pojedete i sendvič koji vam posluže za doručak.

Pri sletanju u Prag prolazili smo kroz oblake (opet!) i mogu vam reći da, iako fantastično izgleda, nimalo ne prija. Nisam ja za tu brzu vožnju, avione, kamione.

Odmah smo krenuli u razgledanje grada. agencija nam je obezbedila fantastičnog vodiča, nekom čičicu Kemala, rođenog Čeha, koji savršneo dobro priča srpski i koji se svojski potrudio da nam boravak u Pragu bude i zabavan i edukativan.
Ovo je ulazak u stari deo grada Praga. Jesen je i kod njih… >>>

Malo sam bila uspaničena što idemo u Tursku , zamišljajući užasne brkate likove sa isukanim sabljama, koji me otimaju, uvijaju u crnu odoru , zatvaraju u neki harem i bacaju ključ. Odmah da vam kažem, od toga nema ništa! Avanturistički raspoloženi krenusmo preko silnih granica…Bugarska…qq! Na carini su nas držali ravno 4 sata(jer su u vreme kad smo stigli prvo gledali važnu utakmicu, a posle toga rešili da nam rasture autobus kao lego-kockice), da ne pominjem da je wc bio zaključan, i da su jednu devojku sprovodili pod oružanom pratnjom da otvori neseser za šminku koji je bio zaštićen šifrom, jer, pobogu, tu može da se skriva neki eksploziv ili nedajbože droga. Poučeni takvim iskustvom, na turskoj granici smo ćutali kao pokisli mačići, izbegavajući poglede uniformisanih lica.U bus ulazi nasmejani carinik i pita:»Imate li svi uredna dokumenta?»
Hor putnika:»Imamo»
Carinik:»Pa šta će vam…..valjda ste ovde došli da se zabavljate!
Hor:tajac… >>>

GRADIŠTARENJE
(Veliko Gradište, oko 120 km od Beograda)

Ne mogu da budem objektivna. Ja živim ovde. Što me navodi na činjenicu da bih bila nekulturna kada bih prećutala nedostatke ovog finog, malenog provincijskog grada koji broji svega šest hiljada stanovnika. (Ovo govorim već godinama. Moguće da se cifra promenila. Skoro je sigurno da se cifra promenila.) Najbolje je držati se podalje tih stanovnika – nismo preterano ljubazni, veoma smo koristoljubivi i iz nekog neobjašnjivog razloga visoko osetljivi na reč Beograd. Pre svega na Beograđane. Ali, ima ovde divnih ljudi. Predivnih. Dobro je ako naletite na njih.
A ja zivim ovde (u Beogradu) i za sad poznajem samo one iz kategorije divnih Gradistanaca.
Ja mogu da budem objektivna jer kao i Marina zivim u Beogradu i mogu samo da dodam da kad znas da se nalazis na koji kilometar od Srebrnog Jezera niko nedivan ne moze da ti bude bitan.
Kako ih prepoznati?
Obično se smeju, ne nose isuviše usku odeću, jedu sladoled, ne gledaju te popreko, šetaju pse (ili… >>>