Koliko je put trajao više se ni ne sećam, znam samo da je u pitanju bio dvocifren broj sati. Mada, bilo je manje naporno nego što smo očekivali… možda zbog količine kiflica koja je “nestala” negde usput. Na jednom od graničnih prelaza upoznali smo Nenada i Natašu. Ispostavlja se da smo išli u istu školu… i što je važnije, oni su već bili u Istanbulu, za razliku od mene… pa dobijam ukratko pregled mesta za ”must see”…

Stigli smo negde predveče. Na ulasku u grad počele su da se skupljaju pare za sutrašnje prepodnevno obilaženje Aja Sofije(Ayasofya), Plave džamije(Sultanahmet Camii) i Topkapi palate(Topkapı Sarayı). Još nisam ni izašao iz autobusa, a već sam bio vlasnik dva kompleta karata… i 50 evra “lakši”.

Na Aksaraju smo, ostavljamo stvari u hotelu i odlazimo na istanbulski vidikovac kako bismo sa vrha osmotrili čitav grad. Međutim, kako kiša neprestano lije, doživljaj nije potpun. Nakon toga sa novim prijateljima idemo na par piva. Nismo se dugo zadržali… Trebalo je sutradan mnoge stvari obići… i dočekati Novu godinu.

U Istanbulu jedini noćni prevoz je taksi. Za cenu se naravno pogađa pre početka vožnje, a ona zavisi kako od destinacije, tako i od veštine “pregovarača”.

Ujutru odlazimo u obilazak pomenutih znamenitosti. Usput srećemo ljude kojima su agencije naplatile duplo više isti obilazak. Doduše, oni imaju i ručak…

U Topkapi palati se posebno plaća ulazak u riznicu, 5 evra - čini mi se. Vredi… sad znam tačno šta znači kada se za nešto kaže da je “optočeno dragim kamenjem“.

Po izlasku pitamo nešto čiku u plavom, sa automatom o ramenu, koji je upravo izašao iz kućice sa natpisom “Tourist Police”. Sporazumevamo se na lošem engleskom i on nam ljubazno poklanja kartu Istanbula. Inače, tu istu kartu 50 metara dalje neka deca sa smislom za “biznis” prodaju turistima za 1 evro… Ukoliko ovi uspeju dobro da se pogode, naravno…

Već je kasno posle podne, pa krećemo nazad ka hotelu koji srećom nije daleko. Usput razgledamo izloge, menjamo pare i odlučujemo da pojedemo nešto u nekoj pekari koja deluje prilično “autentično”. Bili su ljubazni i lako smo se sporazumeli. Krećemo, tražimo račun… Naravno da iznos računa zavisi od izgleda osobe koja ga traži… Čovek iza pulta me je prvo pogledao, onako, ispod oka….a nakon toga, uručio papirče na kome je nešto naškrabao… Jedino su brojke razumljivo napisane…

Najzad dolazimo u hotel. Već je pao mrak. Gde ćemo na doček? Nemamo pojma… Otići ćemo kod drugara tri sprata niže, pa ćemo tamo već nešto da smislimo. Pijemo pivo, malo vodke, onako usput, dok se spremamo… i dok se spuštamo do N & N… Tek sa slika vidim da smo kod njih pili viski i kampari…

Drugari ipak odlučuju da neće nigde da idu… ostaju u sobi… Mi nalazimo taksi i idemo do Taksima(Taksim Meydanı), gde se tradicionalno organizuje doček…

Pošto je ceo trg zatvoren za saobraćaj, taksi nas ostavlja u nekoj od sporednih uličica. Na samom trgu je već isuviše ljudi. Sa bine se čuje nešto “domaće”. Sam prostor je prilično dobro organizovan. Postavljena je jedna ograda koja razdvaja “masu” na dve grupe: onu bliže bini i onu koja je dalje, tako da nema guranja… Čak i oni koji se nalaze u unutrašnjem delu, mogu slobodno da se šetkaju.

Kako smo došli isuviše kasno, ne puštaju nas bliže bini. Srećom, sa mnom je bilo žensko stvorenje, pa čika u plavom na kraju, ipak, popušta…

Posle desetak minuta primećujemo da, sem par “strankinja”, uopšte nema devojaka…Grozan osećaj: ako si žensko - zato što te određen broj Turaka vrlo proždrljivo posmatra, pa ti bude “malo”‘ neprijatno… a ako si muško - ipak, nije lep prizor za oči kad oko tebe igraju (zagrljeni) samo pripadnici tvog pola…

Negde pred ponoć polako počinje da me pritiska količina tekućine koju sam uneo u sebe. Ne dolazi u obzir da sad izlazim odatle i da tražim “spas” u nekoj od okolnih uličica… Ako ništa drugo, isuviše je daleko. U tom trenutku spazim neko gradilište, iskrivljenu metalnu ogradu i lika koji izlazi iz mraka… sjajna ideja. Ulazim unutra… taman kad sam počeo da osećam olakšanje, uvideh da mi se trčećim korakom približava neka osoba iz mraka… Čuvar… očigledno… Dok sam stigao da se, koliko toliko, dovedem u red, već je bio ispred mene… Viče nešto… Udario je tako jako u onu iskrivljenu ogradu, kroz koju sam samo nekoliko trenutaka ranije prošao, da ju je ispravio… Počinjem na engleskom da objašnjavam kako “ja to nisam iskrivio, i kako eto, nisam ja znao da tu to ne sme da se radi(!)…” Naravno da me ništa ne razume, i dalje priča nešto na turskom. Ponovo pogledam u njega, a on izvadio lisice… i počinje da maše njima… Meni padne na pamet, da kad me već ne razume ništa, da ću ja ubedljivije da zvučim na srpskom… pa “promenim jezik”… Priča ostane ista… Ne znam koliko je ta rasprava trajala… meni je izgledalo dugo… U jednom trenutku shvatim da me je nešto gadno opsovao i da je pravi trenutak da pokušam da odem… Okrenem se i jedva iskrivim tu ogradu ponovo… taman toliko da se provučem i nekako izađem napolje.

Nova godina… Vatromet… Ugasiše muziku oko dva… Taksi, u hotel…

A da, negde u toku traženja taksija zamalo da me odžepare… al’ to je manje važno…

Rano ujutru ustajanje… nećemo valjda spavati u Istanbulu…

Na predlog naših novih drugara idemo da vidimo “cisternu”… Malo je hladnjikavo unutra i voda curi skoro sa sviju strana, ali vredi videti… Nakon toga odlazimo na Galata most(Galata Köprüsü)… Veliki most, sa čije se obe strane, ispod kolovoza, gotovo čitavom dužinom nalaze restorani i pabovi. Ima finih mesta za blejanje, pogotovo dok ima sunca… Naravno taj ugođaj ide i uz određenu cenu…

Sutradan idemo na bazar (Kapalıçarşı) da kupimo nargilu. Inače, Kapoličaršija nam je predstavljena kao najveći pokriveni bazar na svetu. Srećom, blizu je. Ima svega, od zlatnog nakita do glupih suvenira… i zaista je ogromna…

Neki lik pokušava da nam uvali neku veliku nargilu za male pare… Čak i ja vidim da joj svašta fali… Odlazimo.. a on nas psuje na srpskom… Posle kraćeg traženja nalazimo jednu koja odgovara… Sledi neizbežno cenkanje… Prodavac kao argument za kvalitet, između ostalog, koristi i to što ih prodaje i preko interneta… kaže ima sajt… Gledam ga sa nepoverenjem… On pomera zavesu u dućanu i otkriva LCD monitor… Stvarno ima sajt… Time me je definitivno pridobio, kupujemo nargilu sigurno… Ostaje još da se pogodimo… Sa naše strane sledi, neizbežno, objašnjavanje kako nemamo dovoljno para i bla bla bla… Na kraju kupujemo nargilu + 2 pakovanja duvana + nekoliko pakovanja briketa za 28.5 evra… I još dobijamo na poklon neku sitnicu… Kaže to je amajlija koja donosi novac…

Na Taksimu hvatamo metro, i odlazimo skroz na drugi kraj grada…u Šišli(Şişli), gde se nalazi jedan ogroman tržni centar (poznate svetske robne marke, pa s tim u vezi, nema cenkanja, ali hvala bogu, zato postoje novogodišnji popusti). U ovom delu grada žive bogatiji ljudi. Drugi svet… To je jedan od retkih delova Istanbula u kome se mogu videti učenici koji se šetaju u uredno ispeglanim školskim uniformama. Dajemo 9 evra za dve moke u Starbucks-u… Ipak, oni drže petinu svetske trgovine kafom…

Uveče nas drugari vode u neki klub u jednoj od ulica koje su normalne na jednu od najpozntijih ulica u Istanbulu(İstiklal Caddesi), na neku svirku. Lepo je bilo… “mali” točeni efes je 4 evra…

U Istanbulu mahom skoro svi muzeji ne rade ponedeljkom. Tako nam je za poslednje pre podne ostalo da obiđemo Dolmabahče palatu(Dolmabahçe Sarayı)… Nalazi se na drugom kraju grada… a naglašeno nam je da autobus za povratak u BG polazi u 13h… Mi stižemo do palate dosta kasno… Na ulazu mi privremeno oduzimaju pljosku. Neki idiot se raspravlja u redu za karte…11:30h… Svesni da nećemo moći gotovo ništa da obiđemo, uzimamo kartu samo za obilazak harema. Posebno se plaća i korišćenje foto aparata/kamera… Naravno, nisam lud da dam još 10 evra za to…

Prolazi još vremena dok čekamo da krene nova tura u obilazak (sa vodičem koji izuzetno dobro govori engleski)… Negde oko 12h konačno ulazimo u harem… Zabluda je da su u haremu živele samo žene… Harem predstavlja sultanovu rezidenciju… Dok je u samoj palati obavljao zvanične dužnosti, u haremu je živeo… ili bolje reći životario. Shvatamo da definitivno nećemo imati dovoljno vremena ni harem da obiđemo, pa krećemo u “samostalni obilazak”… i odvajamo se od grupe. Nalećemo na čuvara mrkog pogleda, koji ni da bekne engleski… Vraća nas vodiču… “mmm, izgubili smo se?” 12:30h… definitivno kasnimo na autobus… Vodič nas upućuje ka izlazu, a ostatak grupe nastavlja sa razgledanjem … Uzimam natrag pljosku… 12:40h, hvatamo taksi…. i ulećemo u gužvu…

Neki čudom stižemo do hotela u 12:58h… ni sami ne znamo kako… Drugari su nam spustili stvari do autobusa… Srećom, svi kasne jedno 5-10 minuta, tako da niko, sem njih, nije ni primetio da nas nema…

Putujemo natrag… Dobar deo smo prespavali… Negde oko 3:30h posle ponoći dolazimo na našu granicu… “Ljubazni” carinski službenik usnulom autobusu “umilnim” glasom saopštava da “svako iznese svoju torbu napolje, stane pored i otvori je”. Dobro je, vratili smo se kući…