Nase putovanje pocinje hladnog januarskog jutra. Hoteli su rezervisani, vremenska prognoza pesimisticna, mi – nepokolebivi. Napustamo dragi Novi Sad i docekujemo svitanje na autoputu u blizini Zagreba… Slovenija nam otvara vrata Evropske Unije. Nema granica… za nas.

Kroz Villu Opicinu stizemo u maleni Borgo u blizini Trsta. Tu se nalazi najveca pecina otvorena za turisticke posete (prema Ginisu) – Grotta Gigante. Ulazimo nas dvoje i vodic. „Samo“ 119 m do dna, tricavih 500 stepenica dole (i isto toliko do gore) u tisini. Cuju se kapi kako padaju sa stropa. Po neka padne i na nas. Najveci stalagmit, Ruggero, visok je 12 m i sirok 4 m. Unutrasnjost je prelepo osvetljena – sve deluje nestvarno.
[U pecini je zabranjeno slikanje. Otvorena je svakog dana izuzev ponedeljka. Ulaznica je 9e po osobi. Tacan raspored ulazaka i ostale informacije na: www.grottagigante.it.]
Idemo za Trst kroz Villu Opicinu, panoramskim putem odakle puca prelep pogled na Trst.
… >>>

Kao ljubitelju individualnih putovanja, odnosno sopstvene organizacije vremena i mesta koje želim da posetim, oduvek mi je bilo teško da nadjem nekoga sa slicnim afinitetima, dovoljno vremena i novca u datom trenutku, ko bi mi se pridružio na jednom nesvakidašnjem putovanju.
Tih junskih dana 2008. javila mi se (kao što često ume, pa je iz objektivnih razloga potisnem) neka glad da odem daleko, zaboravim na neko vreme na skakanje evra, cenu benzina, strajkove, politiku… jednom recju sve sto nas okružuje i što bi naš narod rekao „napunim baterije“ i proširim vidike. Jesam ih proširio, toliko da mi je godinu dana trebalo da saberem utiske i napisem nesto o tome. Sve je počelo tako što sam tražeći neke grupe na facebook-u naleteo na jednu preko koje devojka traži saputnika (ne životnog J) za putovanje na Tajland. Posle upoznavanja i nekoliko viđenja ustanovili smo da nam se afiniteti i planovi poklapaju (i da nismo neki ludaci), odlučili smo da napravimo plan i ujedno izračunali okviran budžet. Došli smo do cifre od oko 2000e koja bi obuhvatila sve, od prevoza do smeštaja i troškova.
Avio kartu smo tražili preko desetak sajtova i pretraživača i… >>>

Najlepsi grad na ovom svetu… Sve je pocelo kao odlazak kod prijatelja u vreme nasih praznika Nove godine i Bozica… Iskreno, nije mi se islo, narocito sto mi se “ta” Australija obecava jos od osnovne skole…
Prvi let je bio Beograd - Istanbul, koji je trajao oko 1h… Potom cekanje u Istanbulu oko 3h, sto mi je tek bio znak da mi se nece svideti Australija! Potom let Istanbul - Dubaji, koji je trajao oko 8h… Medjutim, na svu srecu - obozavam Dubai (vec sam bila tamo par puta), tako da mi cekanje na aerodromu (oko 2h) i nije tesko palo… Kad smo poleteli iz Dubaija za Singapur (8h), vec sam osetila ogromno nerviranje jer nisam toliko daleko odlazila od mog Beograda! Stigosmo u Singapuru, i tamo na srecu nismo imali cekanje, vec samo dovoljno vremena za dve cigarete, i opet nazad u avion… Poleteli smo napokon za Brisbane (let 8h)…
Let je bio krajnje umarajuci, nisam mogla da spavam… Kako god da se namestim - nesto me zulja… ;)
Na kraju stigosmo, sacekase nas bakini rodjaci. Grad kao grad - iz kola mi se na prvi pogled dopao, ali nisam htela previse da se nadam, narocito posto smo bili kod starijih ljudi… Tu sam… >>>

Zaboravite sve što ste do sada pročitali o Njujorku, jer ću vas ja odvesti u jedan drugačiji Njurok, koji je moguće doživeti samo ako vam ga  meštani pokažu.
Za potpun utisak cele priče slušajte ovu pesmu (http://www.youtube.com/watch?v=uMS5xQ_V0TQ)

Njujork… Američki san ili pak stvarnost? Za uporne i hrabre definitivno stvarnost. Sasvim nenadano sam otišao u Njujork. Želeo sam preko leta da radim u Americi ali roditelji su me pri pomenu Amerike poklapali sa lošim stvarima o Americi i govorili da me nikada ali nikada ne bi tamo pustili. Nakon 4-5 meseci ubeđivanja, akcije pozajmljivanja novca, i rečenice: ”Dopadalo vam se ili ne, idem za Ameriku” uspeo dam da ih ubedim. Bilo je teško ali uspešno. I tu kreće cela priča. I što bi Ameri rekli: “God bless them”!  Kada je već sve bilo konačno nekako mi je najlogičnije bilo da odem u Njujork ako već idem za Ameriku.
Prvi let avionom. Veoma uzbudljivo! Leteo sam na visini od oko 12.000 km a temperatura na toj visini bila je  oko -50oC, inje se pjavilo na prozorima.  Gledao sam oblake koji liče na bajku i na one crtaće gde medvedići skakuću po oblacima.
… >>>

Nekada snovi prerastu u javu. Tako se i moj san o obilasku Latinske Amerike pretvorio u javu. Poslednji dan januara meseca 2009. godine i let ka Londonu. Od Londona do Madrida pa brzo presedanje za Limu. Nakon mnoooooooogo sati letenja stižem na južnoamerički kontinent, na zapadnu obalu Perua. Sa nevericom gledam i bojažljivo stajem na tlo. Da tu sam, nije san. Ljubazni nosači uzimaju prtljag, autobus čeka i svi sa dosta uzbuđenja gledamo krajeve kroz koje prolazimo, nezavršene kuće, siromašni kvartovi, puno prašine i gužva na ulicama. Stižemo do otmenog dela grada, čiste široke ulice, malo ljudi, više automobila. Hotel u centru grada, ljubazno osoblje sa malo povećanom dozom oduševljenja gleda u nas, ne viđaju baš često evropljane. Nakon ostavljanja stvari u sobama krećemo u razgledanje grada. Predivan grad na obali Tihog okeana, i nešto što vredi videti, Park zaljubljenih.

Na samoj obali prelepo uređen, sa velikom statuom u sredini. Svuda okolo parovi koji se ljube. A tu… >>>

Onog trenutka kada smo dotakli pistu aerodroma u Monastiru i izašli u vrelu tunižansku noć, setila sam se Dučićeve opčinjenosti afričkim kontinentom:“Već sama pomisao da za leđima ostaje takozvani stari svet, a da sada pred nama počinje još stariji i najstariji svet ljudski, jeste doživljaj koji omađijava“.Nezaboravni dani koji će slediti potvrđuju zajedničko zapažanje bezbrojnih belosvetskih putnika koji su posetili ovu zemlju o savršenoj praznini koju čine nebo, pesak i more.
Moja porodica spada u onu vrstu putnika-turista kojima nije toliko bitan broj zvezdica na hotelu, koliko je važno upoznati drugo podneblje, narod, njihov način života, muziku, običaje i sl.Tako je naših, u svemu posebnih 12 dana u Nabelu, starom živopisnom gradiću udaljenom sat vremena vožnje od glavnog grada Tunisa, predstavljao pravo malo istraživanje ispunjeno uživanjem.Egzotično okruženje pleni svojim raznobojnim kapijama i vratima, svojom svetlošću, mirisima i zvucima.Ono što odmah osvaja je ljubaznost i jednostavnost Tunižana.Skromni, nenametljivi i stalno nasmejani, i oni su učinili naš boravak još prijatnijim.Zadivilo me je i sa kakvom lakoćom uče strane… >>>

Kada sam pre skoro tri godine otišla u Francuski kulturni centar u Beogradu da se raspitam oko eventualnih tamošnjih letnjih škola,Sandra koja tamo radi I koja je uvek preljubazna me je pitala šta studiram.”Prava”,odgovorih začuđeno.”Mislim da onda imam nešto što je kao stvoreno za tebe!”,reče I ustade da mi iskopira neki papir.
Ispostavilo se da je to Letnja škola prava u Caen-u u Normandiji,maltene na obali Lamanša.U školi će učestvovati preko 20 zemalja uglavnom iz istočne I jugoistočne Evrope,a stipendije koja grad Caen deli su besplatne.Mi jedino plaćamo put.

Tako sam ja 2008. po drugi put rešila da svoje desetodnevno ludovanje u letovalištu na Halkidikiju zamenim “radnim odmorom” u prelepoj Francuskoj.Mnoge kolege sa fakulteta sam pokušala da animiram da se I oni prijave I uzbuđeno im prepričavala svoje događaje od prethodne godine.”Samo pošalješ CV I… >>>

Belgija- ustavna parlamentarna monarhija na obali severnog mora, površine 30,528 km² i 10,4 miliona stanovnika, uglavnom Flamanaca (51%) i Valonaca.
U Belgiji sam boravila u decembru mesecu 2008. godine i tom prilikom obišla Brisel, koji je ujedno i glavni grad ove zemlje, i Antverpen. Putovanje je bilo u organizaciji jedne omladinske organizacije a smeštaj tokom boravka nam je bio obezbeđen u porodicama, tako da sam sa nekoliko prijatelja bila gost jedne veoma fine belgijske porodice. Dobra strana ovakvog anražmana jeste u tome što u neposrednom kontaktu sa domaćinima može bolje da se upozna jedan narod i kultura, običaji i način života. I odmah moram istaći da su Belgijanci veoma gostoljubiv narod. U Belgiji postoje dva zvanična jezika: flamanski (koji je neka varijanta holandskog jezika) i francuski jezik, ali većina građana zna i engleski jezik tako da komunikacija ne predstavlja problem, za razliku od Francuske gde problem iskrsava u tom smislu što Francuzi znaju ali neće da pričaju engleski, ili za razliku od Italije gde ako ne znate italijanski jezik ili nemate pri sebi neki priručnik italijanskog jednostavno vam nema pomoći jer tamo retko ko zna… >>>

Najbolje vreme za posetu Provansi je sredina i kraj juna, kada cveta lavanda. Karakteristični pejzaži Provanse obično sadrže i nepregledna polja rascvetale lavande, sve je u lila boji, prosto se oseti miris. Nismo bili te sreće, obreli smo se u Provansi početkom maja. Početkom maja lavanda nije cvetala, ali je zato cvetalo skoro pa sve ostalo. (Ne samo) prvi utisak je da je Provansa puna boja. Estetika forme naglašena je jarkim bojama i to se primećuje na svakom koraku. Kao da je živeti u lepom prostoru punom boja deo nasleđa. Ostali smo premalo, samo četiri dana, pa su, kao i uvek, fotografije kompromis doba dana, vremenskih uslova i zatečenog trenutka.

Grad Gordes, jedan od najfotografisanijih prizora u Provansi, sa razlogom. Ne može se ne stati i ne fotografisati ovaj prizor. Sve vrvi od turista. Prizor deluje nestvarno, ali više su nestvarne cene hotela i nekretnina u gradu. Grad nije toliko lep kada se uđe u njega, sve je puno obnovljenih fasada, privatnih… >>>

Rim, večni grad u kome koliko god vremena da provedete, znajte da je nedovoljno i da niste sve videli. Moja dvodnevna poseta ovom gradu je bila više nego nedovoljna, ali ću se truditi da vam opišem lepote onoga što sam uspeo da vidim. Ulice u centralnom delu ovog grada vode na prelepe trgove na kojima se uzdižu monjumentalne građevine. Iz uskih uličica ulazite na trg gde je smeštena čuvena „Fontana Di Trevi“. Pre nego što vidite tako nešto, imate predstavu da se radi o ovećoj fontani ispred koje je hrpa turista, ali kada je ugledate, prosto vam zastane dah. Građevina je toliko impozantna da naprosto ne obraćate više pažnju na reku turista sa kojima se jedva mimoilazite. Centralna figura fontane jeste ogromna statua boga Posejdona, kod čijih nogu se nalaze dva kamena konja. Fontana je rađena u belom mermeru, a u donjem delu iz kamena teče voda u ogromno kameno korito. Pošto Rim obiluje podzemnim vodama, nemojte se plašiti da će ova fontana ikada presušiti. Spremite novčić koji ćete baciti u ovu fontanu… >>>